(Сигмунд Фројд, ЈЕДНА УСПОМЕНА ИЗ ДЕТИЊСТВА ЛЕОНАРДА ДА ВИНЧИЈА. Одломци немају исти распоред у изворном тексту & овај низ је мој колаж.)

Спорост са којом је Леонардо радио била је пословична. ТАЈНУ ВЕЧЕРУ, у манастиру Санта Марија деле Грацие у Милану, после темељних претходних студија, сликао је три године. Један савременик, писац новела Матео Бандели (Matteo Bandelli), који је у то доба живео у манастиру као млад монах, прича да се Леонардо често већ у зору пењао на скелу, не испуштајући кичицу из руку све до сумрака, не помишљајући на јело и пиће. А онда би пролазили дани а он слику не би ни такнуо. Стајао би каткад сатима пред њом, задовољавајући се само тиме да је испитује у самом себи. Другом приликом, стизао би у манастир непосредно из дворишта миланског двора, у коме је за Франческа Сфорцу радио на кипу коњаника, само да би направио неколико потеза кичицом по неком лику, а затим би брзо одлазио. На портрету Мона Лизе, супруге Фирентинца Франческа дел Ђаконде, према Вазаријевим подацима, радио је четири године, а ипак га није довео до крајњег савршенства, чему је могла допринети и околност што слика није била испоручена, већ је остала код Леонарда, који ју је понео са собом у Француску.

***

Мучна борба са својим делом, коначно бекство пред њим и равнодушност према његовој даљој судбини јавиће се и код многих других уметника; али се овакво понашање испољило код Леонарда у највећој могућој мери. Едмондо Солми цитира изјаву једног од његових ученика: „Изгледало је да је сваки пут дрхтао када се спрема да слика, али никада није завршио ниједну ствар коју би почео (…) налазио је погрешке у оним стварима, које су другима изгледале као чуда“. Његове последње слике — LEDA, MADONA DI SANT’ONOFRIO, BAHUS и SAN GIOVANNI BATTISTA GIOVANE — остале су недовршене. Ломацо (Lomazzo), који је сачинио једну копију ТАЈНЕ ВЕЧЕРЕ, позвао се у једном сонету на познату Леонардову неспособност да до краја нешто наслика:

Протоген, који са својих слика није
никад подизао кичице,
Био је подобан божанском Винчију,
Чије дело такође никад није било довршено.

***

Од тренутка када га је пад владавине Лодовика Мора принудио да напусти Милано, место где је радио и где је му је био обезбеђен положај, и да води несталан живот, мање богат спољним успесима, све до последњег азила у Француској, вероватно је сјај његовог расположења све више бледео, а неке изненађујуће црте његовог бића јаче су долазиле до изражаја. Током година, његово интересовања се све више одваја од уметности и обраћа науци, што је допринело продубљивању јаза између његове личности и његових савременика. Све опите, на којима је он, по мишљењу тих савременика, само губио време, уместо да по поруџбинама марљиво слика и да се на тај начин богати, као што је то радио његов некадашњи ученик Перуђино (Perugino), они су сматрали настраном играријом или су чак подозревали да се он бави „црном магијом“. Ми га у овоме боље разумемо, јер из његових бележака сазнајемо којим се вештинама посвеђивао. У времену у коме је ауторитет Антике тек почео да замењује ауторитет цркве, он, као претеча и нимало недостојан такмац Бекона и Коперника, морао је нужно бити усамљен. Обдуцирајући лешеве коња и људи, градећи летелице, проучавајући исхрану биљака и њихове реакције на отрове, удаљавао се знатно од Аристотелових коментара и приближавао презреним алхемичарима, у чијим је лабораторијама, у ту неповољно време, експериментално истраживање једино налазило уточишта.

***

Није млади Леонардо да Винчи припадао ономе типу генијалних људи према чијој је спољашности природа била шкрта, људи који не придају никакав значај спољашњим формама живота и који се, болно натмурени, клоне сваког контакта са људима. Он је, напротив, био висок, равномерно израстао, савршено лепог лица и необичне телесне снаге, ведар и љубазан према свима; волео је лепоту у стварима које су га окруживале, носио радо раскошну одећу и ценио сваку префињеност у начину живота.