Опет сам на Црњанском & опет натраг на ХИПЕРБОРЕЈЦИМА. На овом есеју радим сада више од годину дана; до сада сам га требао објавити у два или три наврата, и ниједном нисам стигао да га уобличим. Никако није КЛИКТАЛО. Није томе помагала ни разуђена природа ХИПЕРБОРЕЈАЦА, који су ми пред очима или пролетали као гомила ефемерија & ничега, или сам пред густином њихових прича, ликова, дигресија, уноса, сећања и екскурса остајао паралисан. Надам се због сопствене менталне кондиције и других својих пројеката (конференција о видео-играма у Ректорату УНС је већ идуће недеље) да сам коначно нашао тачку уласка; најновију иначицу рада сам изложио на управо завршеним ДАНИМА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ @ Матица српска.

Намеравам да се опробам у патографији: дисциплини тумачења ауторовог психоемотивног склопа уз помоћ њихових уметничких дела. Црњански је увек користио аутофикцију; нема преломног животног искуства којег није описао у прози (рат, посланство, путовања, емиграција), али неретко је та истинита искуства закопавао фикцијом, односно алтер-егоима, измишљеним сценама, догађајима. А мислим да се у ХИПЕРБОРЕЈЦИМА много одао, и да је са свешћу или без ње оставио неколико шпијунки у његов емотивни скелет. Обожавам овај одломак испод. Много се причало & писало о Црњансковим сеобама и миграцијама; овде најчистије, без литераризације, стилизације (нема чак ни толико зареза!) и измишљених барокних пуковника, видим човека који говори са собом, види јасно своје багове, али се плаши да неће моћи да их разреши и да ће наставити да повређује не само себе, већ и људе које воли и који воле њега.

Увек сам имао ту жељу да нестанем у даљини. Да отпутујем, да напустим, да оставим. Не ваља то — кажем самом себи. Сећам се да ми је жена, пре поласка, рекла, да је уморна већ од тог непрекидног сељакања и да је жељна да фиксирамо наше пребивалиште већ једном. Вели, да се већ смиримо једном. Мени онда пада на памет реченица на шпанском: да се смирују само мртви — se quedan solo los muertos. Не ваља овако, како живим. Требало би тражити спаса, из те вртоглавице сна. Требало би позвати људе да стану, да се не растају, да не наносе бола, да се опет сретну.