Спремајући излагања за овогодишњи Фестивал менталног здравља, Јована & ја смо хтели да у њен осврт на приказе менталних болести у књижевности уврстимо и словеначког експресионистичког писца Славка Грума (1901–1949). То јест ја сам хтео, Јована НИЈЕ, јер Грум ипак није довољно познат за ширу публику. Нажалост по мене, Јованино је имало смисла, и Грум је био сецнут.

То ми је несуђено предавање опседало свест током овонедељног часа о Славку Груму на курсу о историји словеначке књижевности. По први пут сам више причао — сада много свеснији неких ствари — о Грумовим искреним и болним приказима патолошких психоемотивних стања, него о поетским особеностима експресионистичке прозе.

Нисам споменуо: Грум је био Фројдов ученик и врстан психоаналитичар; писање му је био хоби са стране. Тада можда нису имали имена за неке ствари, али читајмо како је др Грум језиком гротеске и хорора описао самоовређујућа стања ума, и како је кроз уста непоузданих приповедача и језиком изломљеног наратива приближио застрашујуће нападе из мрачних нивоа подсвести. У причи „Тју“ описана је генерализујућа анксиозност и напад панике („напало ме“) пре него што су те дијагнозе добиле име, и колико нас ти терори додатно муче јер им не знамо узрока; у причи „Врата“ учимо, пре сто година, колико је депресија подмукла и колико се често крије иза насмејаног лица. Причу „Пацови“ наводим у целости јер ми је једна од омиљених кратких прича уопште и фале ми речи да опишем емотивни хорор разбијеног ума који дочарава. Грумови јунаци су потиштени усамљеници, напуштени од света пред којим су и даље принуђени, уз надљудске напоре, одржавати фасаду нормалности; ту је негде и алегорија о животу на овој анксиозној планети уопште.