Моје прво излагање о екокритици, на Сусрету култура дец2022. Да куцнем у дрво (пан интендед), волео бих да потраје. Идеја „екофантастике“, односно сусрет жанровске фантастике и еколошких тема где је архетипска борба између добра и зла предстаљвљена као сукоб еко-позитивних и еко-негативних концепата (Пекић, Десанка, Урош Петровић, Ле Гвин, Мијазаки, Херберт, Толкин…) звучи ми привлачно & видећу докле могу да је развијем и истерам.

Danas ću govoriti o ekokritičkom čitanju naučnofantastičnog romana „1999“ Borislava Pekića.

Roman 1999. je deo Pekićeve takozvane „antropološke trilogije“, odnosno grupe od tri romana odvojenih priča ali zajedničkih koncepta.

Sva tri romana: BESNILO, ATLANTIDA I 1999 pisani su u ključu žanrovske književnosti; —

— kao što rekoh, „1999“ jeste romana naučne fantastike, dok u ostala dva romana imamo i elemente horora, detektivske proze, postapokaliptične.

Što se sadržaja tiče, romani stoje nezavisno jedan od drugog, ali ih objedinjuje zajednička, kako ju je Pekić nazvao, „antropološka“ tema: —

— tema sukoba ljudske civilizacije, ljudske kulture, zapravo Čovečanstva, i Prirode, sa velikim P.

U romanu „1999.“ pratimo tako, u nekoliko međusobno povezanih novela, koje svaka temom i posvetom korespondira sa nekim velikanom SF-a —

— Klifordom Simakom, Orvelom, Hakslijem, Asimovim —

— pratimo dakle nekoliko različitih „Čovečanstava“ (ljude, mutante, robote) u njihovom apokaliptičnom sukobljavanju sa planetom Zemljom.

——-

Ovo delo stoga se može odrediti kao EKOFANTASTIKA.

Ekofantastika je, možemo reći, naročiti podžanr, ili oblik, žanrovske fantastike koji se na specifičan, binaran način bavi temom ekologije.

U ekofantastičnim delima je središte zapleta, doslovno ili simbolički, sukob između nečega što možemo nazvati „pozitivnim“ i „negativnim“ principima prirode.

Pozitivni principi bi bili: harmonija, sinergija, život, odnosno suživot, poštovanje, briga, empatija

Negativni principi bi bili: zagađivanje, tehnologija, industrijalizacija, parazitiranje, sebičnost, povređivanje.

I takav sukob se nedvosmisleno prikazuje kao upravo to: sukob pozitivnog i negativnog, kao sukob dobra i zla.

Priroda, dakle svet međuzavisnih elemenata koji žive u ravnoteži, je dobro.

Svet, na drugoj strani, tehnologije i zagađenja, jeste ZLO.

Takve priče su nam i van ovog terminološkog određenja „ekofantastike“ poznate.

U GOSPODARU PRSTENOVA Tolkina, sukob između sila Dobra i Zla na nekom nivou jeste sukob između ekološki pozitivnih i ekološki negativnih principa.

Na jednoj strani su ruralni hobiti, Vilenjaci koji žive u saglasju sa prirodom, Enti, odnosno samosvesna drveća, a na drugoj: rušilački, industrijski, tehnološki orkovi.

Na slične teme nailazimo u brojnim primerima.

U delima Ursule le Gvin; u Herbertovoj DINI, u nekim filmovima Hajaa Mijazakija (MONONOKE, NAUSIKAJA); —

— u srpskoj književnosti na ekofantastične pripovesti nailazimo u opusima Desanke Maksimović i Uroša Petrovića.

Istovetan sukob postoji, dakle i u Pekićevoj „1999“.

Kako se odaje u uvodnim poglavljima, čovečanstvo se vremenom sve više odvajalo od Prirode, da bi se na kraju trećeg milenijuma to udvajanje upotpunilo.

To dovodi do, u piščevoj mašti, otvorenog RATA između Čoveka i Prirode, koji se završava Apokalipsom, odnosno krajem sveta koji ne preživljavaju niti Čovek, niti Priroda.

Čovečanstvo je samo po sebi, dakle, taj NEGATIVAN ekološki princip.

Ono se od Prirode prvo odvojilo; „izašao je iz prirodnog kruga stvari“.

Prestao je da bude deo jedne kolektivne svesti, i postao nešto što od Prirode nije samo drugačije, nego je prema njoj postao nasrtljiv.

Pružam citat iz dela kako bih bolje objasnio:

„Čim je shvatio svoju moć, čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u urednom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda koji bi, inače, bez prirode bio savršen. Priroda je dugo pružala otpor. Otpor je savladan grubom silom ili tehnološkim napretkom čiji nijedan pronalazak nije propustio da, pre nego što će pomoći čoveku, bar u nečemu ne ozledi prirodu. Nemilosrdnim iskorišćavanjem, iscrpljena zemlja hemikalijama je naterivana da daje plodove koji su trovali ljude i izazivali nepoznate bolesti. Šume su krčene da na planetu stane što više ljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive.“

Elementi ekofantastičnog sukoba u ovom slučaju simbolički svedoče o duhovnom, moralnom i humanističkom posrnuću savremene civilizacije.

Razlog zašto postoji sukob između Čoveka i Prirode jeste savremena prevlast artificijelne i tehnološke civilizacije lišene empatije, sinergije i razumevanja.

Mi živimo, kako je Pekić rekao, CIVILIZACIJU IMITACIJE ŽIVOTA.

Još jednom, vidimo jednu binarnu podelu: Priroda kao nešto iskreno i autentično, tehnološka civilizacija kao dehumanizujuća kultura koja uništava naše prirodno stanje.

———————-

Pekićeva ekofantastika temelji se na dva različita vida književne fantastike: —

— novovekovnom ezoterizmu, što je oličeno u aluzijama na samosvesnu Majku Prirodu, božansku Gaju koja predstavlja kolektivnu svest svih živih bića —

— i na tvrdu naučnu fantastiku.

Aluzije, reference i ostala upućivanja na kanonska dela ekološke, antropološke, distopijske i postapokaliptične naučne fantastike su brojna u „1999“.

Kao što sam naveo, u romanu nalazimo na eksplicitna upućivanja, u vidu posveta u pojedinačnim poglavljima, na Orvela, Hakslija, Simaka i Asimova.

U ekokritičkom ključu, najznačajniji element SF-a u romanu su Pekićevi roboti, odnosno čovekolike mašine/androidi, koji se pojavljuju kao likovi u dalekoj budućnosti planete Zemlje.

Pekić je u nekoliko svojih dela —

— u ATLANTIDI i 1999. —

— robote koristio kao alegoriju spomenutog odrođenja čoveka od prirode, od planete, i od njemu inherentne, prema Pekiću, empatičnosti i brižnosti.

Roboti su, kao i moderan čovek, hladni racionalisti, surovi u svojoj logičnosti, potpuno utilitarni.

U „1999“, pritom, roboti gaje farsičnu mržnju prema Prirodi i svim živim bićima.

Dovoljno je da ih jedna jedina travka ili mahovina dovedu do besnog ludila i uništiteljskog raspooloženja.

U pitanju je, naravno, brutalna satira ljudske tehnološke civilizacije, odnosno hladnog i otuđenog savremenog čoveka.

Na dubinskom nivou, genocidnost koju Pekićevi roboti osećaju prema ekologiji odraz je piščevih dubljih postmodernih i antiprosvetiteljskih uverenja; —

— još jednom, u nemalom broju svojih dela

— čak i onih nežanrovskih, poput KAKO UPOKOJITI VAMPIRA —

je Pekić problematizovao OPASNOSTI prevelike posvećenosti raciju, logici, nauci, tehnologizaciji i utilitarnosti, koji za njega vode isključivo dehumanizaciji ljudskog duha.

——

Neodvojiv od Pekićevih ekokritičkih i fantastičnih elemenata je i motiv Apokalipse.

Ekološki motivi u romanu „1999“ neodvojivi su od slike kraja sveta, odnosno kraja Čovečanstva.

Opet, apokaliptični motivi neretko se javljaju u Pekićevim delima, naročito u antropološkoj trilogiji, gde nailazimo i na epidemiju zombi virusa u BESNILU ili pak opis propasti atlantske civilizacije u ATLANTIDI.

Biblijski Armagedon u romanu „1999“ pak podrazumeva obostrano uništenje.

Na kraju sveta, metaforički govoreći, Čovek je taj koji uništava prirodu, trujući je i zagađujući je.

Ali istovremeno, priroda, oličena u kolektivnoj svesti Gaje/Majke Prirode, vrši sama osvetu nad čovekom, kataklizmično brišući Čovečanstvo sa lica planete.

U pitanju je, jasno je naravno, alegorija; —

— po uzoru na doktrinu „uzajamnog uništenja“ u potencijalnom nuklearnom ratu, Pekić tvori sliku koja nije daleko od stvarnsoti.

Silinom jednakom čovekovom uništavanju Prirode, Priroda reaguje i „uništava“ čoveka poremećenom klimom, zagađenom zemljom i nepredvidivim vremenskim katastrofama.

—

Pekićeva ekološka svest dotiče se tako brojnih ekokritičkih postupaka, koji su dalje povezani sa različitim elementima žanrovske književnosti, biblijske mitologije, te sa ključnim idejama postmoderne filozofije.

U svom radu ću ove pojedinosti dodatno osvetliti i, kao što sam povremeno upućivao u svom izlaganju, linkovati kako sa drugim, srodnim Pekićevim delima, tako i sa dubljim istraživanjima principa savremene ekokritičke književne teorije.

Hvala.