Када сам прочитао Ишигуров фантазијски роман ЗАКОПАНИ ЏИН (Kazuo Ishiguro, THE BURIED GIANT, 2015), прошло ми је кроз главу да би књига била изузетна као наша школска лектира. Ниједно друго дело савремене светске књижевности није ми произвело такав утисак. И нисам ЗАКОПАНОГ ЏИНА видео као интимни део српске књижевности због неке „универзалне“ вредности или идеје, напротив. Главни квест главних јунака, брачног пара у артуријанској Енглеској који крећу у потрагу за својим сећањима која постепено нестају због тајновите магле што обавија земљу, дакле тај њихов поход, нарочито његово разрешење, посебно снажно удара у парализу ако сте са овог поднебља. Да не спојлујем превише.

Да нисам луд доказао је сам сер Ишигуро, који је у једном интервјуу (YT назив: Kazuo Ishiguro | March 17, 2015 | Appel Salon) открио да му је главна инспирација за роман био управо рат у Југославији раних деведесетих. Прича почиње око десетог минута снимка. На потезу је национални просветни савет.

(Ишигуро је истом приликом открио и занимљив проблемчић у писању који је имао на почетку стварања. Пре него што је почео са романом, имао је у глави причу, имао је тему, али није имао сетинг; и дуго се нећкао где тачно да причу смести: у прошлост, у садашњост, у фантазију, у алтернативну стварност или у будућност. Прво је дакле дошла прича, па чак и њена алегоријска поента, а тек је на крају Ишигуро пронашао одговарајућу позорницу за такав заплет. Нема свеважећег поретка у писању. Некад прво сине једно, некад нешто друго.)