Мартин Мекдона (Martin McDonagh) поклоник је дисонанце. Филмови су му смешни и тешки, приче жовијалне а насилне, јунаци живописни али мрачни до коске. Каже се да су Срби по менталитету слични Ирцима, а БАНШИЈЕ СА ИНИШЕРИНА (BANSHEES OF INISHERIN, 2022) могу бити прилог теорији. У матичној Британији, Мекдонине приче апокалиптичних & урнебесних заплета публику највише подсећају на његове узоре, Харолда Пинтера (IN BRUGES је и инспирисан Пинтеровом драмом ЛИФТ ЗА КУХИЊУ / THE DUMB WAITER) и Семјуела Бекета, али БАНШИЈЕ СА ИНИШЕРИНА нама могу снажно вући и на Душана Ковачевића, својим црним хумором и алегоријским линковањем са ширим историјским превратима, у овом случају са Ирским грађанским ратом вођеним почетком ХХ века, који се одвија у позадини филма.

Елем, дисонанца. Мекдона је од директора композиције филма, Картера Бервела (Carter Burwell; радио често са браћом Коен као и на ТРИ БИЛБОРДА ИСПРЕД ЕБИНГА У МИСУРИЈУ), тражио да се у саундтреку овог руралног, зеленог, питорескног, страшно ирсколиког ирског филма не појављује ирска народна музика. Филм тако отвара једно традиционално бугарско певање („Полегнала е Теодора“), а током приче се углавном чују класичне кантате. Лошија пак страна дисонанце, која ми је парала уши, јесу анахронизми у говору главних јунака; коришћење савремених термина и идиома у говору ирских сељака са краја света није ми се чинило као нарочито хип, већ трапаво.

Прича о јунацима БАНШИЈА СА ИНИШЕРИНА нема разрешења. Почиње се тако што један пријатељ (Брендан Глисон) каже другом пријатељу (Колину Фарелу) да не жели више да се дружи са њим, без дојмљивог разлога или објашњења. Иако током филма сазнајемо о весељачком но токсичном менталитету малог, инцестуозног места — потпуно недодирнутог чак и ратом који решава судбину нације — и нагађамо да старији пријатељ раскида познанство можда услед жалосног коктела биполарног поремећаја и страха од смрти, разрешења пред нама нема и ствари само ескалирају и ескалирају. Неспоразум између двојице глупавих мушкараца, у суштини добрих људи, постаје све ужаснији и нараста од грудвице снега у елементарну непогоду која руши куће и шуме, а онда дође завршна шпица.

Код Мекдониних филмова ми то смета у уживању до краја. За разлику од поменутих Бекета и Пинтера, Мекдонини јунаци заиста су живи, велики, емотивни, а не само апсурдистичке карикатуре, па ми тако увек засмета што за њих нема никаквог циља. То је техника писања која више одговара ненормалним заплетима прве двојице него трауматичним причама потоњег; Мекдонина своје јунаке, упркос њиховим истинитим повредама, смешта у неки комични лимб. Не говорим да ми је потребна катарза или поента — споменух скоро ЗАКОПАНОГ ЏИНА, где је крај отворен али ипак на интригантан начин заокружује емотивни пут јунака — а о чему говорим тачно не знам, јер свакако немам ни грама Мекдониног дара. Али не бих се жалио да идући пут Мекдони као партнер у писању улети супруга Фиби Волер-Бриџ (Phoebe Waller-Bridge), чији је FLEABAG исто црњак, исто апсурдан, истоветног уврнутог смисла за анксиозни хумор; али у FLEABAGU главну јунакињу упознајемо баш када је код ње све лоше ескалирало докле ескалирати може, и када је пред њом или опоравак или, симболички, ладан гроб самодеструктивности; серија прати њен ендгејм, а ендгејма код Мека никада нема, или га макар не видим.