Са јучерашњег Читалачког клуба ГНБС, где смо причали о ХАЗАРСКОМ РЕЧНИКУ Милорада Павића.

Стара тема је провејавала синоћ више него током претходних дружења: овај роман сви знају, али га је ретко ко макар и прелистао. Један од посетилаца је рекао да књигу већ више од деценије држи на полици, али да је никада није прочитао. Директор ГБНС, Александар Јокановић, који је такође учествовао на клубу, присетио се како су по првом објављивању ХАЗАРСКОГ РЕЧНИКА (1984) корисници библиотеке књигу масовно позајмљивали и подједнако масовно враћали већ после дан или два.

Нормално је да на ЧК долазе људи који књигу нису прочитали — понекад само помажемо људима да уђу у дело — али ме је у случају ХАЗАРСКОГ РЕЧНИКА ово посебно погодило. У питању није само једна од мени најзабавнијих књига за читање, већ је по мом скромном мишљењу то један од „тешких“ романа који је најлакши за читање. Све оно што би у случају осталих књижевних дела било варање или непоштовање књиге, попут прескакања страница, прекидања читања усред пасуса и преласка на ново поглавље, лењог прелиставања или откривања краја — овде је нормалан начин читања. Павићу то вероватно није било на памети, али је ХАЗАРСКИ РЕЧНИК је, захваљујући свом нелинеарном заплету, душу дао за ADD читање. Структура књиге захтева да је читате у виду link surfingа, данас главне разоноде већине људских бића са приступом интернету. А што више књигу прескачете, то неминовно све више контате о чему се ради, и као детектив, сакупљате трагове и уочавате повезаности. Зашто се, рецимо, у сваком другом уносу спомиње со? Лик по имену Доротеа Шулц у једном тренутку упознаје дечака који има по два палца на рукама — чек, зар неки други лик сањао особу која такође има два палца на рукама? Ко је беше то био? [Прелиставате странице] Али ствар се не уклапа; ту утвару са два палца сањао је заправо један барокни витез, триста година раније. Чекај — зашто је дечак, за Доротеу Шулц потпуни странац, рекао „Јеси ли ме познала“? Да ли је у питању реинкарнација? Итд. Као када играте добру игру отвореног света, у ХАЗАРСКОМ РЕЧНИКУ увек, током читања-истраживања, откривате нове стварчице.

Размишљао сам зато више него у случају осталих наших читалачких дружења о случају „тешких“ књига. Будући да се бавим овиме чиме се бавим, поседујем у књижевном смислу професионалну ширину палете која не зависи од мог личног укуса, па у свакој књизи која у историји литературе важи за добру препознајем разлоге зашто је добра. Можда лично не волим реализам, али могу четрдесет минута причати, без фолирања, зашто су ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА или ЦРВЕНО И ЦРНО велики романи. Иако искрено волим огроман број књига, моја „љубав“ у неким случајевима нема везе само са личним сензибилитетом, већ и са критичким књижевним образовањем које ми омогућава да у неким делима уживам из теоријских или историјских разлога.

Нормалним читаоцима љубав пак зависи искључиво од личног укуса. То је у реду. Штавише, то је нормално; читаоци попут мене, професионалци, нису нормални. Ако вам је потребно критичко упутство да неку књигу волите, то онда није љубав и није уживање. И стога је нормално што ће, на пример, Достојевски остати затворен за шта ја знам деведесет одсто читалаца, који ће се оправдано сморити стилом, радњом, сензибилитетом или оф-топик истоваром пијандуре Мармеладова већ у другом поглављу ЗЛОЧИНА И КАЗНЕ. Фјодор М. једноставно није за њих. Али за једну мањину Достојевски ће кликнути, упркос томе што нису прошли академско образовање на тему руског реализма. Неће можда моћи да објасне шта им је кликнуло — да ли ликови? да ли филозофија? — али и то је ок. Књижевност и укус нису физичке формуле и егзактне дисциплине. Зато волим Читалачке клубове. Не постоје ови разговори да бисмо на силу пропагандисали како све велике књиге сви треба да читају и воле, већ да бисмо спојили оног читатеља или читатељку са оном књигом која је тачно за њу, а да то раније није знала.

Каже се да је УЛИКС тешка књига. Не бих знао. Мени је једна од најближих, највеселијих, највољенијих, и одмах сам са њом кликнуо. Читао сам је пре него што сам одслушао иједно предавање на студијама књижевности, у нижем разреду гимназије, док сам у школској библиотеци чекао да почне час руског језика. УЛИКС је тежак махом због мозгоиспирајуће технике тока свести која вас затрпава опажањима, мислима, референцама, осећајима, тешко пратљивим, расејаним, збуњујућим. Мени је тако нешто било таман, јер је за мене свет такође био конфузан и расејан; тешко сам га разумео, много ми је ствари било збуњујуће, свашта прећутано, као у вихору утисака које нисам могао испратити. А иза те буке и исцепканости, крило се нешто, попут Одисеје, што је сјајно, лепо, древно и непроменљиво, и што на крају свему даје смисао, чак иако га у том тренутку не успевам опазити. Читајући Велике Писце и њихове монолитне, сигурне речи и реторска тумачења и огромне емоције био сам неко ко се диви врло високим али недостижним и неразумљивим споменицима. Није то био у потпуности мој свет. Док ми је Џојс, и његово писање пуно комедије и анксиозе, већ у силаску Бака Малигена са степеница у првом поглављу, био као брат рођени. Касније сам тек научио шта је тачно „ток свести“.

ХАЗАРСКИ РЕЧНИК није за сваког, али има своју публику. И мислим, после јучерашњег разговора, да су то они читаоци који су отворени и срцем и умом за мистично, за ирационално, за езотерију, магију и снове. Књига није за утилититарце, практичаре и логичаре. Са њима се роман чак отворено зеза. У рукама, за почетак, немате нормалан линеаран роман са нормалним секвенцијалним заплетом, већ сте књигу принуђени читати ергодички, као да се крећете кроз лавиринт а не кроз увезани повез страница. Према синопсису можда ишчекујете историјску тематику, али онда видите да је огроман део књиге напросто фалсификован, пун лажних личности и лажних цитата — али никада тачно не знате који су ликови прави а који су измишљени, проводећи читање у когнитивној дисонанци која ће неке људе бесповратно одбити док други типови живе за такве ствари. И на крају, очекујете ваљда у једном лексикону одмерен и научно прецизан израз, а не приповести о сновима испричане језиком мистика. ХАЗАРСКИ РЕЧНИК је анти-енциклопедија и анти-документ, и ако прихватите фазон да је пред вама историјски роман пун духова, бајки и поезије, који као да је писан од стране чаробњака на печуркама, онда је дело за вас. У супротном, није. Обе су могућности ок.

Још нешто на тему „тешког“ читања. Када одем на баскет, одем да се ознојим. Не знам особу која је одбила да иде на кош због тога што ће се уморити. То је поента. Није циљ наравно липсати од умора, али катарзично је, физички и ментално, пустити зној и прокрвити хрскавицу у коленима. Када узмем књигу, не желим да је само гледам без менталног ангажмана, јер тако могу посматрати и скринсејвер. Наравно, када читам нешто за истраживање или наставу, то је маратон који ми заузме пун капацитет менталних процеса — али то је читање које не саветујем никоме осим јадним душама које то воле и који се стога тиме баве професионално. Но, када читам за себе, ипак се и тада макар мало енгејџујем. Уносим се, разговарам са књигом, мапирам је, коментаришем у себи и на маргинама. Не сувише напорно: таман толико да се загреје хрскавица. Слепо посматрање књиге & пасивно читање ме, без зезања, више замарају.