Na trećoj strani romana OVO JE NAJSTRAŠNIJI DAN U MOM ŽIVOTU (2006, Kreativni centar) Jasminke Petrović glavni junak, dečak po imenu Strahinja, bane u toalet i vidi kako komšinica Mira pipa grudi njegove majke. Budući da mu je svega već u njegovom mučnom četrnaestogodišnjem životu preko glave, Strahinja pomisli da mu samo još fali šok da mu je majka lezbejka. No, već na desetoj strani (~5 minuta čitanja) ove dečije knjige saznajemo da Strahinjina majka zapravo ima rak dojke. Glavni junak — a podvlačim da je ovo dečak od četrnaest godina i da je ovo knjiga za decu, tako da replike nisu baš hermetične i zakopane u teško čitljivim simbolima — junak dakle jasno kaže u kameru: „Znači — kada sam video mamu sa tetka Mirom u kupatilu, proveravali su rak dojke!“.

Sada kada smo razrešili još jednu besmislenu frku koju u srpskoj književnosti podižu loši i lenji čitaoci: OVO JE NAJSTRAŠNIJI DAN U MOM ŽIVOTU prvi je dečiji roman Jasminke Petrović nakon autorkinih nekoliko zbirki kratkih priča i bajki, te angažmana u raznim dečijim časopisima od kojih posebno, iz ličnih razloga, izdvajam njen rad na Jajziju, maskoti „Tik-Taka“, junaka stripa za decu rađenom u saradnji sa Bobom Živkovićem. Autorki nisu strane teške teme u dečijoj književnosti, uprkos tome što su joj knjige urnebesne. U romanu 35 KALORIJA SA ŠEĆEROM (2008, Odiseja) junakinja ima poremećaj u ishrani; roman LETO KADA SAM NAUČILA DA LETIM (2015, Kreativni centar) govori, kako sama autorka ističe, o posledicama rata u Jugoslaviji. Kako reče novinar u jednom intervjuu sa g. Petrović povodom njene proze: deca se smeju, odrasli plaču.

Glavni junak romana OVO JE NAJSTRAŠNIJI DAN U MOM ŽIVOTU je osmak Strahinja. Malo je reći da se Strahinja nalazi u vremenu krize, jer nuklearne bombe stresa padaju svuda oko njega. Fatalno je zaljubljen u svoju nastavnicu srpskog, ali nikako da uhvati dobar trenutak da je poljubi, izjavi joj ljubav i sa njom pobegne. Otac mu je dao otkaz, doživeo manji nervni slom i sada se ne brije, ne šiša, radi na svom filozofskom romanu (na Strahinjinom računaru) i preti da će otići u manastir. Mama u poslednje vreme radi dve stvari: ide kroz kuću i plače. Starija sestra, gimnazijalka, misli samo na gradivo i školu; prošla je davno porodične lomove u ovoj ludoj kući i od njih se defanzivno odvojila u svom svetu matematike i fizike. Ostao je samo mali Strahinja, koji previše oseća, previše misli i previše upija, zbog čega je toliko stresiran da je svaki dan za njega „najstrašniji dan u životu“. Njegovi neurotični monolozi, fantazije i deluzije su urnebesni — kao da čitamo malog Vudija Alena:

— Kako se osećaš u svojoj porodici?
Dok mi tata nije preoteo kompjuter, još i nekako. Međutim, otkad nemam pristup igricama, jedva preživljavam. U poslednje vreme se nosim mišlju da nabavim psa. Računam, da mi se bar neko obraduje kad dođem kući. Ali čim se setim kako sam se iskidao kad mi je uginuo papagaj, odmah izgubim volju. Možda bih mogao da nabavim neku kornjaču koja će da me nadživi. Pa nek ona plače kad ja umrem.

Strahinjine pesimistične spirale i stalno pretpostavljanje najgoreg mogućeg ishoda dovode u jednom trenutku do pravog šok-trenutka ove knjige: pokušaja samoubistva. Koji je naravno frapandno komičan, i g. Petrović, majstorka crnog humora, nikada ne dozvoljava da se makar malo providi ozbiljnost situacije u kojoj je adolescent na korak od suicida: deca se smeju, odrasli plaču. Od tada kreće preokret, i Strahinja polako počinje da se miri — ne baš sa samim sobom, suviše je to introspektivno za osmaka — ali sa okolinom, postajući ipak i sam mirniji u glavi. Zaplet romana OVO JE NAJSTRAŠNIJI DAN U MOM ŽIVOTU je slobodan, namerno labav, i podseća na slice-of-life pripovesti; svako poglavlje je crtica iz dana Strahinjinog života, i svako počinje paničnim refrenom „Ovo je najstrašniji dan u mom životu!“. Kao čitaoci, jedva čekamo da jedan Strahinjin dan ne počne tom mračnom invokacijom i, spojleri, to na kraju dočekujemo.