KADA PADNE NOĆ (アフターダーク / AFUTA DAKU; 2004, Kodansha; prev. Nataša Tomić, 2008, Geopoetika) kratak je noar roman Harukija Murakamija. Zaplet se odvija tokom nekoliko noćnih časova u Tokiju, između ponoći i jutra, kada se ukrštaju životi i pozadinske priče nekoliko junaka: devojke koja provodi vreme čitajući knjige u celonoćno otvorenim bistroima, odbijajući da se vrati kući; studenta i tromboniste koji očekuje svoju poslednju džez-probu; nekoliko žena zaposlenih u jednom tokijskom love-hotelu, gde je upravo prebijena kineska seksualna radnica; sararimana iz obližnje IT firme koji noć provodi daleko od porodice, programirajući i napastvujući kineske seksualne radnice.

Murakamijeva proza mi se ne dopada. U ovom trenutku nisam pročitao sve, ili makar većinu njegovih dela, tako da je moguće da nisam naleteo na zlatnu žilu Murakamijeve fikcije — izuzimajući kratku priču „Spaljivanje šupa“ (eng. „Barn Burning“) koja mi se vrlo sviđa, iz zbirke 象の消滅 / ZO NO SHOMETSU (eng. THE ELEPHANT VANISHES; postoji sarajevsko izdanje ove knjige koje ne pominjem jer je prema KOBISU prevođeno sa engleskog, a ne japanskog). Mišljenje mi je i posle ove knjige nepromenjeno. Uglavnom mi je Murakami i dalje osrednji oponašatelj delikatne i intimne proze Rejmonda Karvera, još slabiji imitator Kafke, a potpuno neupečatljiv kada piše nešto drugo.

Dva su gimika u romanu KADA PADNE NOĆ: pripovedanje iz perspektive nevidljive i nemoguće moćne kamere, čije pokrete i kadriranja komentariše nevidljivi narator, i koketiranja sa elementima japanskog horora, poput dvojnika i utvara sa one strane ogledala/ekrana. Nazivam ova dva elementa gimicima jer osim površne zanimljivosti nemaju veze ni sa čim; niti jedna tema, simbol ili motiv u delu nisu bogatiji ili drugačiji njihovim uključivanjem. Roman je pisan u svakidašnjoj tehnici sveprisutnog pripovedača; a pozivanjem na imaginarnu, junacima nevidljivu filmsku kameru kako bi se posredovalo između već svevidećeg naratora i čitalaca, delo ništa ne dobija i ništa ne gubi. Nekoliko hororičnih elemenata u delu podjednako su maniristički: traju kratko (osim jednog dela zapleta koji bezrazložno okupira skoro četvrtinu romana), zaborave se brzo, ne doprinose ničemu; niti zapletu, niti nekom višem alegorijskom sloju dela.

Uopšteno je mnogo takvih manirizama — intrigantnih postupaka koji zapravo nemaju poentu — u romanu, poput konstantnog nabrajanja džez numera, klasičnih kompozicija ili pop pesama koje sviraju na različitim lokacijama dok junaci, recimo, pričaju. Nama kao čitaocima ništa ne znači da li u pozadini scene svira jedna naročita džez numera, ili neka druga džez numera, ili neka nasumična džez numera, ili da li uošte svira džez; efekti realnosti poput ovih koriste se kako bi se svet učinio življim i uverljivijim, ali ovde se stvar oseća na samopromociju Murakamijevog ukusa, koji autor naporno smatra besprekornim. Love-hotel u kojem se odvija deo romana zove se „Alfavil“ — da li ste ranije čuli za javnu kuću koja u svom nazivu ima tako visokoumetničku referencu, čiji je vlasnik toliko rafinisan da je svoju ustanovu za iznajmljivanje soba za seks nazvao po Godarovom filmu iz francuskog novog talasa? I nije li prigodno da se u jednom noar romanu jedno od mesta radnje baš zove po klasiku noar žanra? Inače, i ovo je jedna prazna referenca: bilo bi zanimljivo čitati kako jedan japanski pisac tretira jedan specifično japanski motiv poput love-hotela, ali radnja KADA PADNE NOĆ mogla se odvijati i u vodenici i malo bi se suštinskih stvari u priči promenilo.

Ne valja učitavati biografiju pisca u vrednovanje dela, ali srećom niti je ova gomila smeća koju nazivam blogom pravi kritički magazin niti su moji utisci blizu poštenoj kritici. Vodi me stoga misao: Murakami je osoba koji živi disciplinovan život. Ima definisan radni dan za pisanje, u slobodno vreme sluša džez, svaki dan trči deset kilometara, u svakom intervjuu zvuči odmereno i uvek daje korektne, što će reći dosadne, celofanske, opštemestaške izjave. Muraka mi je poput hleba sa pavlakom; nije neukusan, svi uostalom vole vole hleba i pavlake, ali vole jer je ukus je neuvredljiv, podnošljiv, na ivici neutralnog. Ali hleb sa pavlakom možda ne može napisati, kao što je ovde slučaj, noar sa elementima horor fantastike; nešto tamno i sirovo.

Iako načelno mučan roman sa tužnim, ili makar setnim ljudskim pričama, sve je u KADA PADNE NOĆ, poput Murakamija, umereno, odmereno, delikatno i disciplinovano. Radnice u ljubavnom hotelu, čak i kada pričaju o svojim traumama, pričaju sa smirenošću monaha. Kompanijski programer koji prebija kinesku prostitutku odlazi, nakon gnusnog čina, natrag u firmu, gde kodira uz Baha — naravno da kodira uz Baha, on je lik u Murakamijevom romanu — i ni sa jednim suvišnim pokretom, jednom rukom telefonira svojoj ženi a drugom uništava ono malo tragova koji ga povezuju sa zločinom. Nevažno je da li u romanu pričaju adolescentkinja koja beži od kuće ili mladi džez muzičar, niti koliko intimno idu u svom razgovoru: razlika u godinama, životnom iskustvu, polu i ličnoj ispovesti neutrališe se time da oboje govore glasom odmerenog pedesetogodišnjeg ljubitelja džeza i trčanja na duge distance.

Najveći razlog zašto sa Murakamijem ne mogu da se povežem je zbog toga što on, kao tako disciplinovan entitet, insistira da u svakom trenutku ima kontrolu nad maštom čitalaca. On govori koja tačno numera sa kojeg tačno albuma ide u pozadini kafića. On objašnjava, u samom tekstu, odakle je „Alfavil“ dobio ime. On mora da najintimnije delove likova predstavi tako što će oni sami istovariti sopstvene pozadinske priče, do tančina objašnjavajući svaki problematičan deo sopstvene biografije ili emotivnog sklopa, ne dopuštajući nama da ih sami otkrijemo i da možda imamo drugačiji pogled na njih. Murakami toliko objašnjava svoje teme, svoje likove, njihove misli i njihova stanja da ne ostavlja ni malo nedopisanog, praznog mesta da se malo i ja, kroz čitanje, počastim svojom vizijom teksta, svojim učitavanjem, svojom konekcijom. Ne daje mi Murakami da njegov roman bude malo i moj roman, i zato mi skoro svako njegovo delo — osim „Paljenja šupa“ — uvek zvuči kao izveštaj, napisan čisto i deklarativno, koji samo prođe kroz mene. Nije da ga nisam usvojio, nego u njemu nemam za šta da se ukačim.

Isto mislim i o KADA PADNE NOĆ. To je roman o ranjenim likovima u otuđenom gradu koji se nekako pronalaze u htonskom, ponoćnom dobu — ali ovde nema trenja ili disonance, zbog čega priča i deluje uglačano, artistički, a ne autentično, okrnjeno. Nema neiskazanog, grubosti; iako je priča o ljudima sa ćoškovima, samo delo je bejbi-pruf.