THE THREE ELECTROKNIGHTS (2018, Pingvin) Stanislava Lema presladak je knjižuljak od pedesetak stranica, mekih korica i veličine reda vožnje. Objavljen je kao deveto izdanje u ediciji „Penguin Modern“; u okviru istog podlistka izašlo je, kako kaže spisak na poleđini, još 49 savremenih kratkih priča, pripovedaka, odlomaka i fragmenata, među kojima se našla i „Legenda o spavačima“ Danila Kiša, objavljena kao jedanaesta knjiga u ediciji (Danilo Kiš, THE LEGEND OF THE SLEEPERS). Moram još jednom da ponovim koliko je knjiga cakana za oko i koliko je uživanje čitati je, gužvati, prelamati, nosati u džepu. U neke se knjige zaljubim samo zbog oblika, i ovo je jedna od takvih. Čak i recikliran papir izgleda divno!

U ovoj zbirci nalaze se četiri Lemove kratke priče: „Tri elektroviteza“ (The Three Electroknights / Trzej elektrycerze), „Bela smrt“ (The White Death / Biała śmierć), „Kralj Globares i mudraci“ (King Globares and the Sages / Król Globares i mędrcy) i „Bajka o kralju Ubistvenu“ (The Tale of King Gnuff / Bajka o królu Murdasie). Sve priče dolaze iz Lemove veće zbirke naučnofantastičnih autorskih bajki, BAJKE O ROBOTIMA (BAJKI ROBOTÓW, 1964, Wydawnictwo Literackie), a ovom prilikom ih je na engleski preveo jedan od najplodnijih prevodilaca Stanislava Lema na engleski, Majkl Kandel (Michael Kandel).

Fešta je čitati Lemove SF bajke jer od čoveka, čitajući njegove druge stvari, tako nešto ne bismo očekivali. Stanislav Lem je filozof u telu autora i proza mu je, čak i kada je u srce potresna poput SOLARISA, obično stroga, visokointeligentna i retorska. U njoj junaci postoje kako bi razmrsili neki scijentistički problem, a na njihova unutrašnja stanja ne odvaja se mnogo paragrafa. Neobično je stoga čitati njegove robotske bajke, ili stvari poput ZVEZDANIH DNEVNIKA IJONA TIHOG: dela su to pisana sa mnogo duha, humora i poleta. Ti su tekstovi kvalitetno i maštovito zezanje, i u takvim Lemovim pričama leže prethodnice klasika naučnofantastične komedije poput Adamsovog AUTOSTOPERSKOG VODIČA KROZ GALAKSIJU ili Greningove FUTURAME.

Bajke iz TRI ELEKTROVITEZA smeštene su u pseudofeudalni seting koji je u istoj meri i drevan i futuristički. U pričama glavnu reč vode raznorazni kraljevi, mudraci, vitezovi; zapleti se vrte oko potraga i pohoda, dvoboja i čudovišta, kraljevstava i nevolja. Ne otkriva se eksplicitno, ni u jednom trenutku, da su svi junaci ovde — roboti, a u skladu sa prostorno-vremenskom neodređenošću usmenih bajki, ne postoji ni pozadinska priča o tome kako je ceo Univerzum postao lišen organskog života & zašto mu planete naseljava stota ili hiljadita generacija robota — od onih humanoidnih do sasvim neljudskih i grotesknih. Da su svi junaci zapravo roboti, samo se implicira — kao što uostalom i u našim, homo sapijens pričama, pisci ne troše vreme da napominju kako su svi likovi presvučeni kožom ili kako poseduju pluća. Lemove bajke zvuče zbog toga kao da zbilja dolaze iz neke udaljene i strane robotske kulture, nepoznate biološkim džakovima mesa poput nas.

Koliko se ove priče zaista mogu žanrovski definisati kao bajke, neću cepidlačiti. U nekima se, recimo, zaista pojavljuje poznato utrajanje radnje (tri pohoda tri različita elektroviteza, odnosno gigantskih robotskih ratnika; tri priče androidskih mudraca koji pokušavaju zabaviti mašinskog tiranina Globaresa). Ali uglavnom „bajkovitost“ ovih priča leži u vajbu, a ne u naratološko-teorijskim osobenostima. „Bela smrt“ je antropološki (robotološki?) svemirski horor o strahu od Drugog, koji nažalost nije stran ni milenijumima od nas udaljenim svesnim mašinama. „Kralj Globares i mudraci“ mozaička je priča sastavljena od nekoliko različitih ispovesti, u kojoj se potežu za bajku nestandardno složene filozofske i epistemološke teme o kosmosu, civilizaciji i smehu — ali podsetimo se da sve ovo ipak piše Stanislav Lem. „Bajku o kralju Ubistvenu“ ne mogu ni da opišem, pa ću je zato prepričati: kralj Ubistven se, u svojoj megalomaniji, konstantno nadograđuje, toliko da njegovo računarsko telo u jednom trenutku ispuni čitavu prestonicu kraljevstva. Malobrojni preostali podanici postaju staratelji njegovog gargantuanskog kućišta i njegovih baznih stanica. Paranoidnom kralju se međutim počnu javljati košmari o revoluciji koja će ga smaknuti; ali je on toliko ogroman da neki delovi njegovog tela i dalje sanjaju dok se ostali bude, tako da se njegova paranoja amplificira time što polako gubi dodir sa stvarnošću, ne umeći da raspozna šta je java, šta je san, a šta je tzv. „kontra-san“, neka vrsta oniričkog antivirusa koji je pokrenuo kako bi se odbranio od noćnih mora. Priča se usložnjava, robotski kralj počinje sve više da se gubi u snovima unutar snova unutar snova.

Lemove BAJKE O ROBOTIMA nažalost ne mogu da pronađem na srpskom izuzev neodređenih napomena o pojedinačnim pričama objavljenim po različitim časopisima. Na hrvatskom su se relativno skoro (2021) prvi put pojavile u izdanju Hangara 7 i u prevodu Adriana Cvitanovića. Voleo bih da se dočepam tog izdanja, jer mi engleski prevod M. Kandela zvuči trapavo. Mešanje registara, odnosno visokog, niskog i srednjeg tona je skokovito, a rogobatna sintaksa mi je žvakala mozak. Sa tim stvarima nikada nisam imao problema u srpskim prevodima Lema, a moj A1 nivo poljskog mi ne dozvoljava da ulazim u original, izuzev da iz daljine uživam u fazonima poput kalambura „elektricež“ (elektro + rycerz / vitez).

Nauka objaśnia świat, ale pogodzić się z nim może jedynie sztuka.
Наука објашњава свет, али само нас уметност са њиме може помирити.
(„Król Globares i mędrcy“)