Из мемоара британског принца Харија, ВИШАК (Prince Harry, Duke of Sussex, SPARE, gw. J. R. Moehringer; 2023, Penguin Random House).

Критичар Игор Перишић је за мемоаре Аце Лукаса (ОВО САМ ЈА, gw. Вања Булић; 2021, Лагуна) рекао да су оооооууукеееееј, али да када у руке узмете књигу о Аци Лукасу ипак очекујете нешто опасније, шокантније, трансгресивније од тог тек презентабилног текста написаног од стране ghostwritera / фантомског писца / невидљивог аутора / писца из сенке / како год Вање Булића. Принцу Харију се тако нешто не може замерити. Његов мемоар иде у месо. Буквално! Не могу чак оценити у којој је мери ghostwriter Џ. Р. Морингер текст дорађивао; реплика о томе како се Харију чинило да му је мајка у соби чим је ставио женску помаду на пишу више делује као симпатични прозни стрмомлат у стилу „Пошло ми је за руком да га ударим ногом“ него као алармирајући фројдовски лапсус. Можда су човека, на Морингера мислим, иначе добитника Пулицерове награде, толико ове приче и њихово урамљивање фасцинирале да се угризао за језик и само пустио. Забавна проза је уосталом забавна проза, да ли због мема или нечег другог, и хвала Харију и на искрености и на смотаности.