Размишљаo сам о песми „Бродар“ Војислава Илића, тачније о њеним последњим стиховима.

Тема песме је стара и у европској поезији присутна још од античке и класичне књижевности: усамљени бродић на узбурканом мору, алегорија надмоћне и страшне судбине којој не можемо ништа; таласима не можемо управљати, олују не можемо одагнати, евентуално можемо пробати да што боље управљамо пловилом и извучемо из ситуације шта се извући може.

Размишљао сам о томе како је песма звучала и о чему је говорила крајем XIX века, када је написана, а како се ментално стање бродара у олуји може разумети данас. Мислим да је Илић певао о човеку стаменом, који непоколебљиво души трпи праћке и стреле обесне судбине. Одавно отврднуо на тешкоће, он кроз буру тера без размишљања и без емоција, јер му је то постало друга природа.

Тада је мислим ово звучало као добра поука: стоички и без емотивног трошења борити се са недаћама. Фул мушка песма. Нема радости у борби непрестаној, али нема ни страха.

Када пак данас читам песму, бродара ми је жао. Јадничак је у емотивној равнини и од животних мука кататонизован, неспособан да више осети усхићење или срећу. Да, не осећа страх, али не осећа више ни радост. Бранећи се од туге или тескобе, он сада не осећа ништа. Мислим да је такво решење грозно и да је, на врло стваран начин, бура у том случају победила. Није бродар можда на дну мора, удављен и мртав, али не видим како је ова алтернатива значајно другачија.

Не знам да ли је Илић написао песму у славу стоичког трпљења, или је у питању мајсторско подривање ове штетне стратегије која и данас, кроз лоше парафразе, промовише међу мушком популацијом на интернету затварање и емотивно отупљивање на било коју врсту животног рањавања. Пошто Војислава не могу лично да питам, држаћу се тумачења бр. 2. Закопавање фрустрација и лоших осећања, што постепено може водити само чиру на желуцу, психопатији и душевној таксидермији — односно, умртвљивању и лепих, а не само ружних емоција — описано је као штетно, рекао бих, у поредби бродара са увенулим цветом који је, упркос наизглед виталној тучи са елементима, без елана и близу ладног гроба. А вероватно је песник написао „Он за радост не зна, ал’ ни страха нема“ јер му се душевно много здравија реплика — „Он страха нема, али ни за радост не зна“ — није уклапала у риму.