Проучавалац бајки Владимир Проп имао је занимљиву идеју о постанку чувене руске вештице Баба Јаге. Каснији истраживачи су нека његова тумачења оповргли, али то је мање битно; овде сам због добре приче.

Јага је, каже Проп (ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ ЧАРОБНЕ БАЈКЕ), компликована за тумачење и тешка за сарадњу. Бајковити ликови који се, попут Јаге, појављују у различитим причама под истим именом и са сталним особеностима, обично се увек и понашају на идентичан начин. Они јунаку/јунакињи или помажу, или су им противници. Јага је међутим другачија. Она оперише по сопственим и за истраживаче збуњујућим правилима. Јага је у неким бајкама помоћник и даривалац, а у другим непријатељ; постоје и различите варијанте истих прича где се Јага у једној иначици појављује као пријатељ, а у другој као злочинац. Нису непознате ни бајке у којима Јага у истој причи мења страну на пола заплета.

Зашто се Јага понаша на овај начин? Разрешење за Пропа лежи у њеној прошлости. Неретко Баба Јага у бајкама осети „руски смрад“ на јунаку. Проп теоретише да Јага, заправо, осећа мирис живих, који јој се гади. Због још неких њених особености, попут оне да Баба Јага јунацима обично даје храну и пиће, могуће је повезати Јагу са култом смрти и мртвих. То је траг број један.

Јага живи у шуми — хтонском простору који је понекад позорница за тзв. обреде преласка, симболичне мале смрти који обележавају психоемотивну, развојну трансформацију јунака. Као и малтене сви лиминални простори, шума је дакле алегорија смрти, а проласком кроз њу се јунак „поново рађа“. Баба Јага није стога буквално аватар смрти, већ је са смрћу повезана фигуративно: она је чувар хтонског простора и водич који помаже јунаку, неретко тврдом љубављу, кроз његов или њен пут иницијације. Ово је траг број два.

А када говоримо о шуми: многа обележја Јагина, најпре њена гротескна кућа која стоји на кокошијим ногама, упућују можда на давну прошлост — БАШ давну и древну, старију и од бајки — када је Јага била, вероватно, богиња лова и родитељица звери. Сличан развој од тотемског божанства животиња до зооморфне жене Проп налази у примерима богиња попут Артемиде. Ово је последњи траг.

Детективска истрага каже следеће. У врло давној прошлости, Јага је била богиња звери, лова, животног круга и плодности, са значајном улогом у културним обредима прелаза. А онда је то време прошло, свет је старио, а људи су се променили. Када су се заборавили шамански обреди, остала је у свести, ван битног ритуалног контекста, само Јагина повезаност са буквалном смрћу. Развитком земљорадње, нове религије замениле су стара веровања ловаца, а стара божанства постала су зли духови.

Убацујем и своју идеју: можда се раније божанство зало само „Јага“. Много касније, када је у културном памћењу застарило сећање на млад и животан лик ове богиње, она је дословно претворена у Бабу: жену остарелу, која више не рађа, и која је у митолошкој пензији. И тако је богица лова наших предака у живој метафори колективне свести постала осушена и зла бабускара која пребива у подједнако метафоричким дубинама шуме из које смо изашли, а којој се нисмо ради враћати.

Јага, некадашња мајка звери и водич кроз шумски мрак, постала је тако вештица. Ипак, нешто се од њеног прошлог живота још провиди, па се стога Јага, иако зла чаробница у већини бајки, понекад и даље појављује као доброћудни родитељски заштитник изгубљеним јунацима, лутајући тим причама као авет која уходи кућу зидану на старим темељима.