РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА (2018, Геопоетика, прев. Вук Шећеровић; CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber&Faber) први је роман ирске списатељице Сали Руни (Sally Rooney), „најпопуларнијег миленијалског писца“ данашњице, како је прозивају новинари — Руни је рођена 1991. године — и једне од најчитанијих и значајнијих аутофикцијских приповедача данас. Као и њен други роман, НОРМАЛНИ ЉУДИ, и првенац је претворен у мини-серију у продукцији ХБО/ББЦ; серија је, као и књига, слабија од другог по реду Руниног дела.

За разлику од НОРМАЛНИХ ЉУДИ, у којем се паралелно прате осећања и мисли двоје јунака-љубавника, РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА писани су из првог лица. Френсис, главна јунакиња, дели анксиозе и делове животописа са протагонистима НОРМАЛНИХ ЉУДИ: она је двадесетједногодишња студенткиња књижевности и слем песникиња, патолошки себе презире, сматрајући се недостојном пажње или љубави. Њен се друштвени живот и лебдећи идентитет своде на социјалну мимикрију и активистичко позерство, а њена личност је, загребемо ли мало испод текста, амалгам онога што интересује њену најбољу пријатељицу и бившу љубавну партнерку Боби, и онога што је кул да занима хипстерску студентарију друге деценије XXI века. Заплет настаје када Френсис започне емотивно и сексуално неспретну аферу са старијим мушкарцем (као тридесетчетворогодишњака ме боли да ово напишем, али „старији мушкарац“ у овој причи има 32 године), супругом познанице, чувене новинарке која пише чланак о Френсисиној поезији.

Има једно правило у вези са аутофикцијом: ако видим једно дело, видео сам их све. Будући да аутофикцијски аутори у великој мери материјал црпе из свог живота, нису потребне више од две узастопне књиге па да и код највећих мајстора, попут Елене Феранте, почну да се уочавају патерни који очигледно представљају аутобиографске фиксације аутора. Френсисин је изглед као изглед Мериен из НОРМАЛНИХ ЉУДИ, односно физички је идентична је самој ауторки Сали Руни. Као Конел из НЉ, она је студент енглеске књижевности, као уосталом и С. Руни. Френсис такође има и злокобно ниско самопоуздање, као сви јунаци С.Р.. Френсис пати и телесно, као поменута Мериен: самоповређује се када нико не гледа, а током романа пратимо њене проблеме са материцом и паралишућим менструалним боловима (телесно распадање женских јунака је специјалитет Сали Руни, и ту је маестрална, што ће рећи да су ти пасажи болни за читање чак и нама без женских репродуктивних органа; за Њујоркер је једном приликом написала иначе баналан текст о некаквој апликацији за мерење уноса воде, који вреди само због њених описа сопствених несвестица изазваних екстремном дехидрацијом).

Иако од исте руке писани и истим темама вођени, РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА су ми неубедљивија, прото-верзија НОРМАЛНИХ ЉУДИ, иначе збиља моћног романа. Захваљујући специфичној техници писања која комбинује треће лице, причање у презенту, те доживљене говоре (или „слободан индиректни стил“) двоје главних јунака, у НОРМАЛНИМ ЉУДИМА од почетка знамо, или смо на трагу, психоемотивних квачица које муче главне јунаке, па онда кроз остатак романа живо пратимо како оне утичу на развој њиховог односа. РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА су пак писани из првог лица, и само једног јунака познајемо релативно добро — Френсис — док о осталих троје, од којих су сви кључни, сазнајемо из експозиција и експликација, писама и монолога, где нам се њихова сложена стања не дочаравају већ препричавају. Таква ретроактивна психологизација ме није радила. Роман ми је због тога личио на претенциозну мелодраму, са накалемљеном „дубином“; сами ликови нису ми, као Конел и Мериен, личили на целовите и рањиве личности, него на манипулаторе којима су карактерне слабости заправо изговори за гадости. Јер је, уосталом, сам текст манипулативан према мени. Могу оправдати понашање људског бића за којег пост-фестум сазнам да јадан/јадна пати од депресивног поремећаја. Према књижевним ликовима сам мање толерантан, па такве заокрете тумачим као варање, лењост и пречице.

Кад споменух мелодраму. Имам теорију у вези са Сали Руни. Сматрам да Сали Руни заправо пише обраде викторијанских, сентименталистичких и романтичарских романа, заплета и тема. Руни је миленијалски викторијанац и постмодерни ремиксер мелодрама. Њени описи секса — ушао је у мене, испунио ме је, цело ми је тело дрхтало, изгубила сам свест о себи — звуче као лош љубић (недавно сам прочитао протест једне савремене списатељице, заборавих које, против таквих описа односа: рече жена, цитирам, „Нисам шупа да неко улази у мене“) али у Руниној обради ови клишеи заправо ни не звуче еротски, већ потресно. Када особа са анксиозном несигурношћу у себе и свој идентитет, која се самоповређује и изгладњује, субмисивно губи смисао о сопству & свом телу у вези и сексу, дозвољавајући „партнерима“ да је користе на све могуће начине — то не звучи секси. Можда звучи кул у порнићу, али у стварном свету оставља горак укус и, уместо напаљености, изазива у читаоцу саосећање. Рунини јунаци су танане жене и ћутљиве мушкарчине — али они нису господа и даме, стоици услед ригидних друштвених правила. То су емотивни распади, који се срећом ипак заљубљују, али због својих ћошкова теже љубав одржавају. Рунини јунаци такође пишу дубока романтична писма — Сали Руни је најизразитији епистоларни писац данашњице, и нема њеног романа где дугачки мејлови или интензивно есемесовање нису битан део развитка односа између ликова. На крају, Рунини студенти књижевности највише читају, неким случајем, баш сентименталне деветнаестовековне романе. Једно спомињање ЕМЕ можда нећу приметити, али код трећег се трзам и на референце о МИДЛМАРЧУ.

Теорија је дакле да Сали Руни заправо исписује ремиксе викторијанских романа за ново доба. Моја теорија ће се остварити — нек се ово забележи за сваки случај — када Рунина најбоља наредна књига, њено-ремек дело, буде роман смештен у деветнаестовековну руралну Енглеску или Ирску, чији ће јунаци бити усамљени и заљубљени момци и девојке, а која ће бити писана њеним препознатљивим миленијалским прозним стилом. То ће бити прича о удварањима, раскидима, страстима и аферама, али са јунацима који, за разлику од оних код Остин, Елиот или Бронте, доживљавају нападе панике током бала, или се режу по унутрашњој бутини, у својим одајама, када сви заспу.