Најбољи су ми штандови на сваком сајму књига су они са антикварним и јефтиним књигама. Тамо идем са знојавим длановима зависника. Нема књижаре на свету у коју не уђем са жељом да покупујем све што ми се свиди — а на овим штандовима, где књиге ретко коштају преко 100 динара, и где ми набацане гомиле књига активирају исте оне ганглије које луче серотонин при игрању open world РПГ-ова, заиста могу да покупим све што видим. Удомљавам тим приликама неколико врста књига: оне које активно тражим, попут старе научне фантастике и словеначке књижевности, и оне куриозитете за која нисам ни знао да постоје до тренутка им нисам видео корице, али једном када их видим, не могу а да их узмем. Топ листа уловљених књига са управо завршеног новосадског Сајма књига је следећа:

ТРЕЋЕ МЕСТО. Две књиге деле бронзу. Прва је ТИБЕТАНСКА МИСТИКА Л. А Говинде, нови додатак мојој невеликој колекцији Графосових црвено-белих-црних књига источњачке филозофије и мистике. У овој збирци сам до малопре имао само две књиге. Прва је МУМОНКАН, збирку коана зен-учитеља Мумона, преведену са енглеског од стране нашег најистакнутијег књижевног зен посвећеника, Давида Албахарија; иначе је ова књига мој избор за ноисити на пусто острво, јер би ме разрешавање Мумонових зен коана заокупило деценијама. Друга Графосова књига у мом поседу јесте МИЛАРЕПА, будистичка мистика коју истина нисам много проучавао. Поред ТИБЕТАНСКЕ МИСТИКЕ, у ову категорију антикварних убода убрајам и БРАЗИЛИЈАНСКУ ЛИРИКУ, Нолитову антологију из 1956. коју је у целости превео (и приредио) Анте Цетинео. Издање је прелепо. На сваком свом екрану, од стоног рачунара до телефона, на позадини држим дубоке хлорофилске, тамно зелене фотографије зеленила и папрати, а ова је насловница подједнако еколошки лепа, и притом фантастично тактилна. Сама књига је прави пример најлепшег што антикварни штандови имају да пруже: како не прочитати АНТОЛОГИЈУ БРАЗИЛИЈАНСКЕ ЛИРИКЕ сада када знамо да постоји?

ДРУГО МЕСТО. Збирка поезије Бориса Бизетића је књига која ми је донела много радости. Не могу да у потпуности опишем зашто, јер је ствар интимна. Или сте одрасли са ББ Шуоом или нисте. Или сте се за маскенбал у трећем разреду маскирали као Славујка и освојили прву награду или нисте. Или сте једног дана пре 20 година на ТВ Канал 9 видели спот за песму „Ако једном видиш Марију“ и доживели нервни слом од смеха, или нисте. СРПСКОХРВАТСКЕ ПЕСМЕ су збирка љубавно-егзистенцијалних стихова који су негде између дечије песме, љубавне шансоне и озбиљних покушаја високе поезије који су за мене потпуно шизоидни и немогући за тумачење, а није да се модерном поезијом не бавим и професионално. Како рече Милутин Бојић за неке зајебантске стихове Станислава Винавера: „Пре свега је ребус шта ти стихови значе“. Поређење са Винавером, нек ми опросте бог, свеци и гуру Нагарјуна, има смисла. Борис Бизетић, остварен и као „озбиљни“ кантаутор и творац пародично-фарсичних пројеката попут ББШ или Рокери с Мораву, оперише на вишим астралним нивоима поезије, и његови текстови производе исту ону врсту дисонанце као и Винаверова „шалозбиљност“. Да ли се човек зеза? Или је озбиљан? Или је просто дебилко? Да ли је ББ Флоренс Фостер Џенкинс или Сем Хајд? Као што поводом Винавера рече неки други критичар: „Читајући ову књигу стихова, читалац се загрцњава у једној страшној дилеми: или да се насмеје, или да заплаче. Или, још боље, да оба ова осећања слије у једно: да се насмеје Стихописцу и да се заплаче за Човеком у њему“. СРПСКОХРВАТСКЕ ПЕСМЕ су обогаћене и Бизетићевим ауторским фотографијама (без икаквог разлога), а мој примерак на фронтиспису има — ауторов аутограм. Фул пекиџ.

ПРВО МЕСТО. Узимајући ову књигу о женској сексуалности, тачније женској психосексуалној дисфункцији, објављену 1976. у Србији/СФРЈ, писану од стране Једног Типа, а рецензирану од стране Другог Типа и Трећег Типа, очекивао сам фестивал кринџа. Нисам био разочаран. Све што сам могао замислити било је ту. Наводим само неколико примера: материнство које се назива „узвишеном женском дужношћу“ (не ваља да жена буде „фригидна“ јер — како ће онда испунити своју узвишену женску дужност?); „лезбејска љубав“ као појам у рубрици „Поремећаји полног нагона“; рубрика „Ненормалне врсте сношаја“, изузетно забавна на више нивоа, коју не смем нажалост да скриншотујем јер ће ме могуће суспендовати са друштвених мрежа (пишите у инбокс ако сте 18+ а нисте мој студент), али је препоручујем од срца; неизбројиве су и феноменалне реченице попут „Да је жена имала оргазам, сазнајемо из њене изјаве. Али оргазам се код жене може установити и на основу објективних симптома“ или „Онанија је штетна зато што доноси душевну усамљеност“.

У реду, лако је зезати се са педесет година старим сексолошким медицинским уџбеником. Наравно да можемо очекивати глупости у тексту овакве врсте & старости. Баш стога су ме врло изненадили они делови овог приручника који су, чак и са данашње перспективе, писани здраворазумски и са поштовањем. ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА, рецимо, отворено говори о сексу као значајном чиниоцу лепог живота и уредног менталног здравља, а не као табуу или нечему што служи само продужењу врсте. Нарочито се о женској сексуалности — упркос баговима попут горенаведених — говори као о нечему што је кроз историју културе било неправедно скрајнуто, па чак и нападано, и чему ваља посветити, свим снагама, бригу и пажњу модерне медицинске науке. Жена, другим речима, није расплодна машина, већ заслужује да ужива. Књига тако јесте матора и из више разлога застарела, али јој је дух необично еманципаторски. У ПОЛНОЈ НЕОСЕТЉИВОСТИ КОД ЖЕНА се читалац упућује да је „фригидност“, сексуална неосетљивост, асексуалност или како већ неретко психолошке природе, и у тексту се психотерапија отворено валидира као нормалан начин бриге о себи. Такође се са сексуалних дисфункција и импотентности генерално скида аура стида: како аутор, примаријус доктор Благоје Стамболовић гласно напомиње, сексуални проблеми нису знак „хистерије“, слабости или мањка „мушкости“ или „женскости“: услед burnouta, анксиозности живота, нерешених стамбених питања и т. сл. психосексуалне бољке код оба пола су све чешће а први степеник у њиховом превазилажењу је отворено причање о томе.

ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА на неких педесетак страна пружа и описе женске полне анатомије, сексуалног чина и различитих сексуалних поза (уз напомене које позе и због чега пружају женама које врсте сексуалног ужитка). Након уживања у кринџу, при крају књиге сам био разочаран. Јер, очигледно је да смо неку врсту Сексуалног образовања у школама — каквог таквог! — могли имати још пре пола века. Мој примерак књиге, наиме, друго издање, а оба су се штампала у по 10.000 примерака (!), што сведочи да је ово издање намењено широј публици и обичном човеку, и да се богами читало; што опет сведочи да се хиљаду деветсто седамдесет и неке о неким стварима говорило можда и више него данас. ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА ме је привукла из фазона, али ме је задржала срцем.