Одустаћу од даљег читања новог Контрастовог превода ДРАКУЛЕ. Издржао сам до средине трећег поглавља (Џонатан Харкер је у овом тренутку и даље у Дракулином трансилванијском замку и тек почиње да наслућује да нешто није како треба) и даље стварно не могу. Могу да пређем преко превода који ми не годи — не говорим овде о кардиналним језичким или стилским грешкама, већ о просто другачијем филингу који преводилац може имати према тексту за разлику од мене — али ми је резање пасуса и изостављање читавих реченица у односу на изворник црвена линија преко које не прелазим. У овом случају, дакле Контрастовом издању ДРАКУЛЕ из 2015. у преводу Стефана Костадиновића, лектури/коректури Данила Лучића и под уредништвом Владимира Манигоде, непосредно пред почетак подпоглавља „12. мај“ фали Харкерова парентеза о томе како га сопствени дневник све више подсећа на мистичне и језовите приче попут ХИЉАДУ И ЈЕДНЕ НОЋИ или уводних сцена ХАМЛЕТА.

Напоран сам смарач што се превода са енглеског тиче, али овде сам у потпуности у праву. Нема везе што је у питању једва једна реченица, па још у виду коментарчића на крају поглавља. Као прво, од превода се НИШТА не сме сећи, осим ако није јасно наглашено да је у питању неко скраћено или прилагођено издање. Не могу да верујем да ово морам наглас да кажем. Као друго, реченица и није толико безазлена, јер у мом читању убедљиво слика постепени раст Харкеровог терора, који полако себи освешћује да његове нелагоде и анксиозе у разрушеном замку на крају света нису узроковане тек другачијом околином и обичајима у односу на родну Енглеску; нешто заиста није како треба у читавој овој причи, и Харкер полако склапа делиће загонетке који га упућују да је јадан постао пленом једног древног, паклено методичног и натприродног ловца-људождера.

Ако је у овом случају од изворника сецнута једна реченица, ко зна шта је даље у тексту такође сецнуто. Да ли је можда негде отфикарен читав пасус? Или поглавље? Не постоји више поверење између издања и мене, и даље читање би ми прошло у параноичном упоређивању сваке синтагме са енглеским оригиналом. Иначе, у другом преводу ДРАКУЛЕ који ми је при руци, оном Бранка Вучићевића (из Просветине едиције „Плава птица“, 1984), ова реченица стоји на свом месту.

Са књигама преведним са енглеског сам углавном раскрстио ради мојих неурозних живаца, а вероватно ћу раскрстити и са Контрастом. Тога ми је врло жао, јер имају за мене изузетна издања, укључујући скорашњи монументални превод Воласовог максималистичког романа INFINITE JEST. Њиховог ДРАКУЛУ сам пазарио током карантина у, како сам испрва мислио, сјајној Контрастовој понуди која је укључивала, поред овог дела, и Конрадово СРЦЕ ТАМЕ (у преводу Зорана Пауновића и са бонус песмом Т. С. Елиота) плус оба дела Керолове АЛИСЕ, за 999 динара. Контрастово издање АЛИСЕ било је једно од ретких поштених на које сам наишао које је објединило оба дела приче, а да притом садржи чувене илустрације Џона Тенијела (John Tenniel) — али су одређени делови ове књиге дословно нечитљиви јер су се преламачу омакли размаци између елемената у Индизајну, због чега неке слике преклапају текст. Дође човеку да радије уплати добротворни прилог Z-Libraryju него да подржи касапљења попут ових. Иначе, о Контрастовим преводилачким грешкама, преступима и непрофесионализму писали су, релативно скоро, још и Мухарем Баздуљ („Винавер(и) из Клаоничке улице“, Политика, 2020) и Дринка Гојковић („Јесмо ли изгубили ЕСТЕТИКУ ОТПОРА?“, Време, 2021).