Dohvatio sam se, tokom današnje radne subote na FFUNS, primerka ANE KARENJINE (2005, prev. Zorka Velimirović, besplatni primerak deljen uz Večernje novosti) sa naše hrpe razduženih knjiga u seminarskoj biblioteci. U grabežu sa ove Ju Snuz Ju Luz gomile uglavnom bezveznih izdanja a ponekad dragulja, moje stare oči i probušeni meniskusi bili su još jednom brži od studentskih predatora. Otvorio sam knjigu na nasumičnoj strani da ubijem vreme dok sam štampao neke materijale u kabinetu. Prve Tolstojeve rečenice koje sam pročitao činile su mi se kao samostalna & odlična kratka priča.

Obimna remek-dela nisu nikada u potpunosti sjajna. Kada proza ima preko 1000 strana, neće svaka rečenica biti genijalna; kao što ni svaki kadar maestralnog filma neće biti maestralan, niti svaki sekund izuzetne igre podjednako uzbudljiv. Ovo je još Horacije rekao u „Poslanici Pizonima“: Nekad i dobri Homer zadrema, ali prašta se da se dremež ušunja u dugo delo (359–360; Indignor quandoque bonus dormitat Homerus; uerum operi longo fas est obrepere somnum). Nekad je pak majstor — majstor; i može se i najmanji molekul dela odvojiti od celine i da se u njegovom samostalnom životu i dalje vidi DNK koji delo čini velikim. Najveće zezanje na račun ANE KARENJINE je ono Ljevinovo košenje trave na trista hiljada stranica, ali mnogo se o ovom liku može saznati i iz jedne rečenice o njegovom računu za grejanje.