Lep savet za kreativno stvaranje dolazi iz autobiografije Loren Grejam (Lauren Graham), to jest Lorelaj Gilmor (GILMORSICE su religija u našoj kući).

Radeći na svojoj knjizi (TALKING AS FAST AS I CAN, 2017, Virago), Lorelaj se mučila sa uobičajenim stvaralačkim patologijama: nije uspevala da održi pažnju & svaka misao ili posao bili su zanimljiviji ili „potrebniji“ od samog pisanja; pred praznom belom stranicom neispisanog dokumenta osećala je paralizu, a ne inspiraciju; a dedlajn za predaju rukopisa se sve više približavao, što je muke samo intenziviralo, a njen osećaj samopouzdanja i razinu mentalnog zdravlja srozavalo. Kada je, tokom nekog snimanja, jednom prijatelju izrekla onu uobičajenu samodestruktuvinu stvaralačku mantru — „Ma završiću ja to nekako, koliko god da se mučila“ — prijatelj joj je posavetovao da se za pomoć obrati Denu Rusu (Dan Roos), zajedničkom poznaniku.

Den Rus je holivudski scenarista poznat po erotskom trileru SINGLE WHITE FEMALE (1992) sa Bridžit Fondom, te tragediji MARLEY & ME (2008) sa Ovenom Vilsonom i Dženifer Aniston. Razlog zašto je Lorelajin prijatelj preporučio baš g. Rusa leži u tome što su njegovi saveti najsaosećajniji i prema samom piscu najuviđavniji koje sam ikada pročitao. Rusova taktika pisanja kombinuje Pomodoro tehniku (rad na tajmer, u malim odlomcima vremena, sa kratkim pauzama između sesija), journaling i nešto što i sam koristim, a što nazivam „kreativnom prokrastinacijom“: ako mi se jedan posao ne radi, umesto da ustanem od stola i upalim Fox Life, uzmem da radim neki drugi posao. Razlika je u tome što je, za razliku od moje, tehnika Dena Rusa manje autodestruktivna, pozitivnija po mentalno blagostanje i ne ispunjava autora samoprezirom zbog kojeg ovaj na kraju ipak završi pred visokokvalitetnim, zaraznim, divnim, neopterećujućim TV programom koji me ne osuđuje i u kojem je sve lepo. Elem, ovo je sažetak Rusovih smernica za razvijanje dobre kondicije u kreativnom poslu:

1) Kada sednemo da radimo, otvorimo dva fajla. Jedan je projekat na kojem radimo, drugi je naš dnevnik. Kada ne radimo na projektu, pišemo u dnevnik.

2) 24h pre samog posla odredimo sebi vreme koje ćemo provesti u radu. Den Rus preporučuje da tajmer podesimo na sat vremena. Okej je i pola sata. Petnaest minuta je takođe u redu. Ako se osećamo pod pritiskom ili anksiozno, zakazujemo sebi MANJE vremena. Bolje je raditi 5 minuta nego 0 minuta.

3) Za vreme tajmiranog rada, u redu je ne napisati ni jednu reč. Nekad će ići, nekad neće. Kada ne ide, pišimo u dnevnik. U dnevnik beležimo šta hoćemo: planove za druge projekte, možemo se žaliti na partnera, možemo ventilirati koliko mrzimo pisanje i ceo svet, itd.

4) Ako ne uspemo da ispunimo ceo tajmer koji smo odvojili za rad, sutra moramo zakazati MANJE vremena. Instinkt će nam biti da zakažemo više, jer ćemo imati osećaj da moramo nadoknaditi propušteno. Den Rus, sa kojim bih voleo da sam drugar, kaže ne. Postoji razlog zašto niste uspeli da ispunite ceo radni čas. Možda ste umorni, možda ste uznemireni, možda su vam misli negde drugde, možda obrađujete neki emotivni hepening, a možda ste tih dana prosto lenji i usporeni. I to je okej. Umesto da idemo protiv sebe i zamrzimo projekat — slušajmo sebe. I po psihološko blagostanje i projekat je bolje ako radimo svakog da na po malo, umesto u furioznim fazama overworka i potonjim depresivnim komiranjima. Cilj je biti dobar prema sebi, voleti svoj rad i, kako reče Dejvid Foster Volas u „Ovo je voda“, doživeti tridesetu ili pedesetu a da ne poželite da se upucate u glavu.