Još jedan primerak za zbirku Lepih Epigrama. Nacume Soseki (1867–1916) i Rjunosuke Akutagava (1892–1927) čuveni su japanski modernistički pisci sa početka XX veka; Soseki je autor romana KOKORO (こころ, 1914), jednog od najvećih japanskih svetskih bestselera, a Akutagava, poznati pisac kratkih priča, autor je pripovetke „Rašomon“ (羅生門, 1915). Oba pisca na srpskom objavljuje, naravno, sjajni Tanesi. SERIAL EXPERIMENTS LAIN, kombo brejker u ovom nizu, eksperimentalni je kiberpank anime iz 1998.

Čovek koji je sklopio ove citate ima najbolje ime na svetu: Sekvoja Nagamacu (Sequoia Nagamatsu). Knjiga ovog savremenog američkog autora takođe ima prelep naslov: WHERE WE GO WHEN ALL WE WERE IS GONE (2016, Black Lawrence Press). Moje oduševljenje ovom zbirkom priča brzo je prešlo u bol i zazor jer sam čitajući sinopsise ovih fantazijskih & osećajnih priča nadahnutih japanskim folklorom i popularnom kulturom osetio da za hiljadu godina pisanja ne bih razvio ni trunku Sekvojine maštovitosti. U priči „Rokurobi“ (prepričavam sažetke izdavača jer knjigu još čitam) glavni junak koristi demonsku moć produžavanja sopstvenog vrata kako bi spasio brak izgrađen na lažima. U naslovnoj pripoveci, žena pokreće višemesečnu plesnu groznicu zbog koje ljudi umiru; pardon, ne umiru zapravo, nego se ponovo rađaju, ali bez uspomena. Od jedne druge priče, o recentno preminulim junacima u novom okruženju sveta mrtvih, prenosim samo sjajan naslov: „The Inn of the Dead’s Orientation for Being a Japanese Ghost“.

Knjigu otvara pripovetka „The Return to Monsterland“. Premisa je sledeća: supruga glavnog junaka gine od strane Godzile. Poslednje reči koje upućuje mužu, pre nego što je Godzila razneo njen voz svojim atomskim dahom, jesu: „Šteta što nisi ovde; on je naprosto veličanstven“. Ovo je bila kap koja mi je prelila čašu; umesto da ovoj knjizi uživam izdaleka, kao kuriozitetu na spisku za čitanje kojem ću se posvetiti Nekad, nakon ovakvog uvoda pauzirao sam tekuće čitalačke projekte i odvojio popodne za ovu pričicu.

Nakon, dakle, smrti supruge, muž se posvećuje proučavanju kaiđua, ogromnih zveri iz istoimenog žanra japanskih filmova o Godzili, Motri, Rodanu, Gidori i ostalima. Junak to čini ne samo kako bi bolje razumeo čudovište koje mu je ubilo ženu, već i zbog želje da bolje razume samu svoju suprugu, (bivšeg) najvećeg svetskog stručnjaka za kaiđue, i njenu fascinaciju njima koja se nije pokolebala ni u trenucima pred smrt. Pričica je pravi leksikon kaiđu žanra i čitao sam je uz nekoliko otvorenih fandom vikipedija; istraživanje monstera i njihove mitologije na divan se način u Sekvojinom tekstu prepliće sa intimnim ruminacijama glavnog junaka o sopstvenom braku. U ovoj naoko blesavoj temi odvija se prava emotivna drama: junak nije samo nesrećan zbog smrti svoje ljubavi, već je na svoju preminulu suprugu i besan. Možda nikada nije shvatio zašto je ona više ljubavi, saosećanja i brižnosti imala za divovsko zverinje nego za njega i njihovu ćerku. Možda ga zapravo nije ni volela, već je sa njim bila iz drugarstva i zahvalnosti?; svoj brak junak naziva „our domestic best-friendship“. Možda se ona nikada, uprkos svojoj ljubavi za sva bića, nije osećala udobno u ulozi majke, roditelja; ulogu na koju ju je on možda naterao. A možda su sve to frustrirane i lutajuće misli čoveka kojem je džinovska, premoćna i neljudska sila otela nešto od čega se nikada neće oporaviti.

Podsetila me je ova priča na Barnsovog FLOBEROVOG PAPAGAJA, gde u pola knjige čitamo enciklopedijske komentare o biografiji Gistava Flobera i kritička tumačenja njegovog dela, sve dok minimalističkim otkrivanjima backstoryja ne shvatimo da je za glavnog junaka takva vrsta fiksacije jedini način da emotivno procesuira smrt svoje supruge i složena osećanja koja gaji prema osobi koju je voleo najviše na svetu & koja ga je varala. Kao što Barnsov roman nije zapravo o Floberu, ni Sekvojina pripovetka nije samo o sto metara visokim, deset hiljada godina starim magičnim čudovištima; ispod otkačene premise leži priča o odnosima, ljubavi, empatiji, roditeljstvu i partnerstvu. Ima li bolje alegorije za naše međusobne komunikacije i miskomunikacije od glavnih junaka koji živote posvećuju pokušajima da razumeju čovečijem umu apsolutno strane i nestvarne beštije, za koje do kraja ne saznajemo da li su nam bogovi ili uništitelji? Možda sam do kraja previše nagrdio Godzilu. On priču istina započinje kao zločinac, ali mu se kasnije posvećuje najlepša replika u pripoveci, kada kaiđu vile-sveštenice po imenu Elijade (guglati „The Elias“ na onim kaiđupedijama), telepatski svezane sa tim drevnim titanima, otkrivaju glavnom junaku Godziline misli, sećanja i osećanja: „Godzilla is very sad today. Godzilla remembers your wife and is sorry. Godzilla cannot stop being Godzilla“.