Gledajući ANDORA oduševljavam se iznova koliko su RATOVI ZVEZDA asimetričan setting — svaka se priča, bilo koje vrste i žanra, može strpati u Star Wars i izgledaće prirodno & u skladu sa logikom i štimungom sveta.

Fantazijski settinzi su hronotopi strogo određeni prostorom, vremenom, žanrom i — tonom. Kada bi neko pisao nove priče smeštene u Tolkinovu Srednju zemlju, zna se kako bi one morale izgledati. Morale bi to biti glomazne mitopoetske pripovesti, smeštene u fantazijski svet čiji je tehnološki razvoj najsličniji srednjem veku ili visokom bronzanom dobu; te priče morale bi još biti izvedene visokim stilom i sa obaveznom melahnolijom germanskih legendi i severnjačkih balada. Svako odstupanje od ovoga delovalo bi kao parodija, daleki omaž, dekonstrukcija ili naprosto zezancija. Slepstik komedija smeštena u svet GOSPODARA PRSTENOVA izgledala bi kao farsa. Smeštanje u neki drugačiji tehnološki kontekst, ili pripovedanje iz perspektive zloće poput Saurona — kao što je izvedeno u postmodernom eksperimentu POSLEDNJI PRSTONOSAC ruskog pisca Kirila Jeskova (Кирилл Еськов, ПОСЛЕДНИЙ КОЛЬЦЕНОСЕЦ, 1999) — izgledalo bi baš kao postmoderni eksperiment, a ne kao organska tolkinovština. Sve ovo važi za ogromnu većinu drugih, podjednako jednoobraznih settinga. Narnija uvek mora biti hrišćansko-bajkovita, inače nije Narnija; AUTOSTOPERSKI VODIČ mora biti parodična naučna fantastika; SLUŠKINJINA PRIČA mora biti potresna ženska distopija.

RATOVI ZVEZDA takvih ograničenja nemaju. Čudom i božanskim nadahnućem Džordža Lukasa, koji je ukrštanjem bajke, naučne fantastike, pop opere, zen filozofije, vojne epopeje, hrišćanske etike, samurajske imažerije i velemajstorskog vizuelnog dizajna napravio najukusniji Rejčelin english triffle na svetu — svaka je priča u Star Warsu moguća i svaki zaplet u Galaksiji izgleda starwarsično. SW može biti, poput prva tri filma, monomitski SF. A može biti i politička drama, kao u drugoj trilogiji. Mogu se RATOVI ZVEZDA temeljiti i na sopstvenoj teološkoj razgradnji, kao u KOTOR 2; mogu biti dečija komedija kao u TV crtaću EWOKS (1985); ili pak partizanski ratni film kao ROGUE ONE; ili vestern kao MANDALORIAN; ili kiberpankovska triler epika kao ANDOR; može SW biti čak i meditativna poezija, kao prvi Lukasovi nacrti o epizodama 7–9, u kojima se ostareli Luk Skajvoker podhvata introspektivnih preispitivanja prirode i etike Sile, te samog džedajskog poziva.

To je mislim najveća lepota i najveća neiskorišćena šansa RATOVA ZVEZDA kao settinga: svet je širok a ne koristi se koliko bi trebalo. SW može biti i komedija i tragedija, i šekspirovska drama i CGI tabačina, i filozofija i zezanje, i za decu i za odrasle, i SF i fantazija i vestern i kiberpank, i krvavo i ulickano, i elegantno hipermoderno i retrofuturistički. I uvek će te priče imati smisla u okviru sopstvenog sveta: svemirski ratnici-monasi sa laserskim mačevima mogu biti poveznica bilo kakvih tonaliteta, od kosmičke bajke do naturalističkog trilera.

Nema još mnogo settinga ovakvu asimetričnost i versatilnost — HARI POTER to pokušava, ali se priče iz Wizarding Worlda uvek svedu na borbu neke varijante Harija sa nekom varijantom Voldemora; Brendon Sanderson je svojim fantazijskim serijalom MISTBORN najdalje otišao u vođenju jedinstvenog settinga kroz različite tehnološke epohe, međutim same priče tih romana su i dalje klasične i međusobno slične YA/šonen/fantazijske storije — nema ih dakle mnogo, i RATOVI ZVEZDA su zato brend kraljevskog kvaliteta, uprkos opadajućem kvalitetu skorašnjih uradaka.