Nakon SVETLOG TRAČKA TAME Itana Hoka i dalje razmišljam o velikanima i velikim delima; koliko sa njima vibriramo i koliko nam znače. Sticajem okolnosti na pameti mi je ponovo Šekspir. Od kad je AMC pre nekoliko nedelja počeo davati UKROĆENU GOROPAD (1967) sa Elizaber Tejlor i Ričardom Bartonom, film sam odgledao kada god sam uspeo da ga uhvatim na vraćanju unazad. Prvu polovinu, pre braka Katarine i Petručija, odgledao sam milijardu puta, a prvih deset minuta filma verovatno sedamsto milijardi puta. Elizabet Tejlor/Katarina u svakoj sceni bira nasilje i zabavno je koliko i gledanje Elen Ripli kako vošti marince i tuđine. Puls mi takođe ode na 120 i tokom početka filma, koji kreće bez naslova ili natpisa, u kom se Lućenco divi matte slici Padove u daljini, te kada pet minuta kasnije uđe na Univerzitet a preko njega se pojave prvi natpisi „Columbia Pictures presents“; i kada nakon stroge crkvene ceremonije otvaranja nove akademske godine, na ulicama krene renesansni karneval gde se, umesto bogobojažljivih skolarnih pesama, pevaju, pod maskama, pošalice o devojkama i piću.

Elem na kraju ovog operetskog uvoda — a pre zvanične prve scene drame — jedan od poslednjih titlova na ekranu pobrojava scenariste filma & spisak od nekoliko imena prati natpisom: „…With acknowledgements to William Shakespeare, without whom they would have been at a loss for words“. Slatka fora; ali i istinita. Na najdoslovniji mogući način, zaista smo bez reči ako se zamislimo bez Velikih pre nas. Mislim da ću „a loss for words“ formulaciju ukrasti brzinom svetlosti.