38 U GARDENU je sjajan kratki dokumentarac. Volim kada dela o košarci transcendiraju košarku — v. NEBESKA UDICA, SACRED HOOPS Fila Džeksona — jer košarka meni i jeste nešto transcendentno. Daleko bilo da se bunim kada ostale sportske priče takođe prevazilaze korporealne loptaške okvire i zalaze u nešto što najjednostavnije mogu opisati kao različite oblike metafizike — v. MONEYBALL (knjiga), POLJE SNOVA, THE NATURAL, dakle otprilike svako četvrto bejzbol štivo — no za mene je košarka naročiti rejon duhovnosti.

Ovaj dokumentarac sam isprva pustio da bih se još malo smejao meni užasno napadnoj halabuci koja je pre deset godina pratila Džeremija Lina, plejmejkera Njujork Niksa koji je u sezoni 2012–13 povezao nekoliko fenomenalnih partija, uključujući i onu kada je Kobijevim Lejkersima dao skoro četrdeset poena u Medison Skver Gardenu. U to vreme hajp mi se činio veštačkim do zla boga. Po mom uverenju, bio je isfabrikovan samo zato što je g. Lin igrao za Nikse: nemilosrdnu i prebogatu marketing mašineriju koja vekovima nije imala uspeh u NBA, pa im je čak i nešto sitno poput rukija koji je odigrao nekoliko dobrih utakmica izgledalo kao dobar povod za Narativ.

Ali prevario sam se! Takozvani „Linseniti“ ovde je tek povod za sjajan dijalog o maskulinitetu, generacijskoj nesigurnosti i marginalizovanim identitetima. Kada ste manjina u dominantnoj kulturi — recimo, Azijat u SAD — amputaciju duha vam vrše na raznorazne delikatne načine kojih možda niste ni svesni. A onda vidite nekog ko liči na vas kako trpa 38 koševa u lice Kobiju Brajantu. U tom trenutku, postanete svesniji; postanete hrabriji; ulazite u tamne meditacije o sopstvenim izborima i trenucima kada niste bili hrabri zbog programiranja roditelja, prijatelja, društva, kulture; ali na kraju dođete do uvida koji su svetli. Prošle utakmice ostaju za vama, ali na narednoj nećete vratiti loptu beku ukoliko ste sami pod košem, jer nećete biti uplašeni (neuspeha, uspeha, svejedno). Ako uplašen nije bio ovaj klinac — što biste bili vi? Košarka!