(Izvorno objavljeno kao komentar na jednom forumu)

Brem Stoker, DRAKULA. Dvesta godina star roman, pisan pritom za nas neverovatno arhaičnom tehnikom epistolarnog romana (romana u pismima), i dalje je stravičan za čitanje. Kasnije adaptacije mnogo su ulagale u romantizaciju Drakule: pružala mu se naglašeno pravednička pozadinska priča, romantični podzapleti, i uopšte egzotičnost misterioznog i markantnog stranca. Vrlo daleko od istine! DRAKULA je daleki predak slešera: izvorni grof Drakula je infernalni besmrtnik čije su inteligencija, snaga, moć i zlo nepojmljive čovečijem razumu; u potpunosti je lišen empatije ili ma čega ljudskog, a same ljude uostalom smatra faktički stokom, zbog čega ih ne samo ih lovi, već se sa njima psihopatski poigrava. Od svih slešera Drakula možda najviše sličnosti ima sa ksenomorfom. Nije on samo monstruozni predator iz „drugog sveta“, vođen istovremeno i paklenom inteligencijom i najnižim instiktima lovca, već mu nasilje često koketira sa seksualnim napastvovanjem — čak i prema muškim likovima. Uopšteno je Drakula sažetak strahova viktorijanskog doba. To je stranac iz tamnih i varvarskih krajeva sveta koji bira srce britanske imperije za svoje novo lovište; on se opire savremenim zakonitostima logike i nauke; a njegovo erotizovano, grumersko nasilje je devetnaestovekovnim čitaocima u najmanju ruku bilo mučno, ako ne i ogavno.

Mark Danijelevski, KUĆA LISTOVA. Avangardni obrt na temu „uklete kuće“, pisan uz pomoć raznovrsnog arsenala savremene eksperimentalne proze: vizuelnim eksperimentima, nestandardnom tipografijom, metatekstualnim upadima itd. Glavni junak saznaje da je kuća u koju se njegova porodica uselila veća iznutra nego spolja (sličnim zapletom počinje i horor novela Danijela Kelmana DU HÄTTEST GEHEN SOLLEN / YOU SHOULD HAVE LEFT, 2016, po kojoj je snimljen i film Dejvida Kepa (TAJNI PROZOR) sa Kevinom Bejkonom; btw Kelmanov magijsko-istorijski roman TIEL / TIL je nedavno objavila Čarobna knjiga) — otkrivanje tajni kući je mračno i emotivno. Hororično u knjizi nije samo razrešavanje središnje misterije, koje je izvedeno vizuelno/tipografskim dočaravanjima (Danijelevski lucidno započinje jezovitu priču već u uvodnom impresumu izdanja, pri navođenju izdavača, ISBN broja, urednika itd), a ne eksplicitnim objašnjenjima, već je jezovita i potresna priča koja teče u pozadini, a koja govori o traumi, gubicima i ljubavi. Sam Danijelevski ističe da je KUĆA LISTOVA pre svega ljubavna priča, što je stav koji stvarno klikne na kraju čitanja.

Stiven King, GROBLJE KUĆNIH LJUBIMACA. Od svih horor knjiga Stivena Kinga, mislim da ova ima najizraženiju i ujedno najljudskiju nadtemu: strah od smrti. Strah od smrti je uopšteno drevna tema — zaplet prvog književnog dela za koje znamo, GILGAMEŠA, vrti se oko Gilgamešovog straha od smrti nakon što mu premine Enkidu — a o toj temi se često zna palamuditi na različite lirizovane i kontemplativne načine. GROBLJE mi se pak sviđa jer je knjiga brutalna umesto refleksivna, i što ide na sam izvor našeg odnosa sa smrću: nije ovo knjiga o emotivnim fobijama od smrti, već o našoj neandertalskoj užasnutosti od iste; užasnutosti nad leševima, raspadanjem, bolešću, mrtvim tkivom, pa tek na kraju o užasnutosti nad kosmičkom indiferentnošću prema našim sirotim malim životima. Edgar Moren je u knjizi ČOVEK I SMRT teoretisao da je razlog verovanja o onih četrdeset „opasnih“ i „nesvetih“ dana nakon pokojnikove smrti (koje deli ogroman broj kultura i naroda) zapravo gađenje: tih ~mesec dana je period potreban telu da potpuno istruli i da od njega ostane samo kostur. Sviđa mi se stoga što je GROBLJE jedno od Kingovih dela sa najviše gore-a, čija se šok vrednost izvrsno uklapa u poetiku dela, a obožavalac sam i Kingovih folklornih koketiranja sa mračnim domorodačkim verovanjima i kultovima smrti, koja za trunku zalaze i u kosmički horor. Zanimljivo je čitati polu-lavkraftovski zaplet u kojem glavni lik nije ekscentrični usamljenik u potrazi za tajnama uvrnutog kosmosa, već porodični čovek koji dela usled tuge i želje da popravi svoj razrušeni dom.