Čitajući zbirku novela Stivena Kinga IF IT BLEEDS (2020, Scribner) došao sam do uvida da sam ja od ovoga zavisan. Stiven King je za mene stvorio savršenu književnu drogu. U jednom periodu svog iskustva sa Kingom bio sam smoren, kako sam sebi zajedljivo obrazlagao, njegovim variranjem istih šest zapleta i/ili pripovednih elemenata. Mladost ludost! Sada tu repetitivnost rado prihvatam i iščekujem. Ne želim varijacije i odstupanje u formuli kada mi sve toliko prija. To je valjda onaj trenutak kada nešto ponavljajuće prestaje biti dosadno, a postaje umirujuće, bezbedno i udobno.

Pokušao sam da izmeditiram zbog čega su mi u poslednje vreme um, kortizol i či u blaženom miru kada čitam čak i naoko osrednja Kingova dela, i izveštaj ide ovako. I) Kingove priče neretko su o Porodicama, groznim tako i lepim, i njihovim kako raskidima tako i zbližavanjima. Naš majmunski mozak, već petnaest hiljada godina naviknut na lepotu zajedništva i međusobne ljubavi, reaguje rekao bih sa velikom empatijom na takve priče. Junaci u tim zapletima obično su II) Deca. U dobu sam kada sam svakim danom sve bliži četrdesetoj a sve dalji od dvadesetih; godine su to kada razmišljanja o divotama i bagovima detinjstva počinju rade u overdrajvu. „Nostalgija“ je u ovom slučaju preneodređen izraz za ono što osećam čitajući takve Kingove stvari, ali za potrebe ove književne ispovesti, za koju ne želim da pređe u terapijski zapis, recimo da je to ono što vibrira u meni. Nema za mene razlike između ruralne Amerikane i Salajke devedesetih: Kingovi III) Mali Gradovi su, kao i svačije uspomene na rodno mesto, udobni i ušuškani poput majčine utrobe, čak i kada kriju mračne tajne ili postaju lovišta demonskim silama. Ima li uopšte toplijeg i saosećajnijeg horor pisca od Kinga? Čovek koji je napisao STAND BY ME, BEKSTVO IZ ŠOŠENKA i ZELENU MILJU nije ograničio dispanziranje empatičnih priča samo u svoje nehoror priče: a što sam matoriji, cinizam nihilizam većine dela strave sve su mi dosadniji. Koliko god bile zle, bolesne ili jezovite, Kingove priče uvek su u jezgru IV) o Dobrim Ljudima i Ljubavi.

Prvu novelu u zbirci, „Mr. Harrigan’s Phone“, obožavam. Mislim o njoj već danima; spomenuo sam je čak i na prošlom času Kreativnog pisanja, i bila je to digresija više iz ljubavi nego iz potrebe. Zna se ponavljati da je teško napisati horor priču u doba mobilnih telefona. Ovaj saharinski bildungsromančić o dečačkom odrastanju i vezi koju imamo sa našim mentorima & vodičima izvanredan je kontraargument.