„AI halucinacije“ (eng. AI hallucinations) izraz je za nepostojeće ili pogrešne pojmove koje veštačka inteligencija, odnosno tzv. veliki jezički modeli (Large Language Models; LLM) prosto izmisle u svojim odgovorima. Kada robota nešto pitamo, „inteligencija“ sa kojom razgovaramo zapravo je složen kombinatorijski sistem koji iskopava, razlaže i slaže podatke kojima je hranjen, tražeći najbolju repliku za promptove koje smo mu izložili. Ponekad se u takvom prepoznavanju & predviđanju šablona mašina prosto zaigra, pa generiše rešenja koja bi, po njegovim informacijama, po svakom pravu trebalo da su tu — ali nisu.

Danas je tako robot uspeo da mi izmašta celovit bibliografski unos: naslov knjige, ime autora, sažetak, te izdavača i godinu objavljivanja. Trenutno su mi takve AI halucinacije zabavne — naletao sam na nekoliko ovakvih izmišljenih knjiga, i žao mi je što nisu napisane, jer je skoro svaka bila dobar odgovor na moje upite. Ako ChatGPT-u ne uspe posao sa generisanjem odgovora, ima budućnost u vođenju izdavačke kuće. Traženje literature sa ChatGPT-om neuporedivo mi je udobnije od preoravanja Google Scholara i borbe sa njegovim suludim algoritmom koji zna izbacivati, jedan pored drugog, srednjoškolske eseje i paywallovane radove oksbridžskih emerita — nadam se da će stoga ova štucanja u nekom trenutku prestati.

Takvih je halucinacija doduše, koliko iz ograničenog iskustva vidim, sve više. Nedavno sam naleteo na post frustriranog istoričara koji se žalio kako je AI alat za obnovu i upscaleovanje istorijskih fotografija jednom tenku iz Drugog svetskog rata dodao ploču sa nerazumljivim tekstom. Tehnologija AI alata suštinski je kreativna: predviđajući obrasce — obrasce reči ili obrasce piksela svejedno — oni zapravo stvaraju i izmišljaju. Od njih tražimo klot odgovore, ili konkretnu uslugu, a dobijamo suviše maštovitog sagovornika ili svojeglavog umetnika. Učenje robota da budu inteligentniji već sada podrazumeva da ih treniramo da budu gluplji.