Nije bitna medalja — bitno je izdignuće. Uspeh je što su uopšte izašli i, da citiram Jovanu, stojali na dve noge. Hvala im.

Medalja stvarno nije bitna — kao svaki pošten Srbin košarkaški sam aristokrata i zanimaju me nebeske discipline Kontinuiteta, Lepote, Borbe i Da Ne Šutamo Za Tri Više Nego za Dva, a ne prizemnosti poput statističkih fusnota i generalnog plasmana — ALI. Bronzu je užasno teško osvojiti. Umesto na krilima pobede, u ovu borbu ulazi se uvek iz ambisa, odnosno poraza u polufinalu. Mora se tu boriti ne samo sa pritiskom i dvanaest protivničkih igrača, već i sa sopstvenim gremlinima: tugom, razočarenjem i samosumnjom. Sportski je paradoks da je bronzu podjednako teško, ili čak teže, osvojiti nego zlato jer protivnik možda jeste slabiji nego u finalu, ali najteži protivnik je, kao što uče psihoanalitičari i PRINCE OF PERSIA (1989, Apple II), svoja senka.

Poslednju bronzu osvojili smo u prošlom veku, 1999. Od tada smo ih dve izgubili: na SP u Turskoj 2010. i na EP u Francuskoj 2015. U obe utakmice za treće mesto smo lako poraženi nakon što smo se u polufinalima istrošili, mentalno i telesno, preko svake granice ljudskih napora — u Turskoj nakon sistematski diskutabilnih odluka sudija (biram reči) u korist domaćina; u Francuskoj takođe nismo stigli da se oporavimo nakon prebijanja i promašenog šuta u poslednjoj sekundi protiv Litvanije.

Pomislio sam nakon polufinala Olimpijskih igara 2024. da se, uprkos porazu zabeleženom u zapisniku, u dušama igrača oblikovao bušido proboj nad samima sobom. Nadam se da je ova pobeda prvo delo tog trijumfa. Mudri će sijati kao svjetlost nebeska, kaže sportski psiholog prorok Danilo; u košarkaškoj Valhali, ova medalja zaista zrači zlatom.