Čitam DNEVNIK ANE FRANK prvi put posle detinjstva i sve više bivam uveren da je smrt mlade spisateljice ovog dela jedna od najvećih ne samo ljudskih, već i književnih tragedija modernog doba. Da Ana Frank nije stradala u Holokaustu, bila bi jedna od velikih autorki XX veka. Fasciniran sam da je ova introspektivna, ranjiva, samoironična, ljudska i neverovatno obzervantna ispovest napisana od strane deteta koje nije doživelo šesnaesti rođendan. Ana je vatra živa & svojim starmalim umom i britkim jezikom nikom ne ostaje dužna (kao i svaka inteligetna i verbalno slobodna tinejdžerka); ali je u duši čisto i pametno dete svesno tuđih bagova, a svojih još više. Osvešćena je ona da njena narav i svetonazori nekad vode pravo u destrukciju, ali nešto u podjednakoj meri goblinsko i viteško u njoj i dalje tera napred. Tu nastaju njene male interpersonalne adolescentske tragedijice i razdori sa drugima. Neke stvari pošten čovek ne može da oćuti, a Anu posebno povređuju fejkeri, zatucani, dvolični i neempate. Sam uvod u DNEVNIK svedoči da je Ana posedovala emotivnu inteligenciju i želju za ljudskim vezama kakvu mnogi ne razviju ni do srednjeg životnog doba. Plus: spisateljsku veštinu da svoj unutrašnji glas zapisuje vešto, harizmatično i iskreno. Ostali smo bez ko zna koliko Aninih remek-dela.