Glavni lik je: samouveren, kul, bogomdanog talenta i vatreno posvećen svom kreativnom radu; ali je i samodestruktivan, loš komunikator, emotivno nezreo i slep za druge. To ga čini izvanrednim umetnikom ali osobom štetnom po svoje bližnje. Ovo je premisa svakog biopica o svakom zabavljaču čijem usponu prisustvujemo tokom njihovih formativnih godina. Takve filmove posebnim ne čini ovaj ustaljeni obrazac, već kopanje ispod epidermisa: koji su to tačno đavoli koji gone Elvisa, Džonija Keša, Fredija Merkjurija, Vitni Hjuston, Reja Čarlsa? Sa kojim se strahovima suočavaju, koje im traume ne daju mira; šta je uzrokovalo da, pored planetarne popularnosti, privatno budu rasuti i povređeni?

Osim koncepta zajedničkog svim delima istog žanra, THE COMPLETE UNKOWN druge teme nema. Film je prepričavanje događaja iz dvadesetih godina života američkog muzičara Boba Dilana, za sada jedinog kantautora ovenčanog Nobelovom nagradom za književnost. Istraživanja njegovog lika nema; samo dramatizacija scena iz biografije. Kada su ti događaji dosadni — život ni za poznate nije drama po difoltu — umesto njih su izmišljeni melodramski zapleti koji su, kao i svaka melodrama, naoko emotivni a zapravo jeftini, dosadno teatralni i stoga bez utiska.

(Najdirljivije scene odvijaju se u jednom sporednom toku, kojim se priča pametno otvara i spretno zatvara, jer nema ničega u ostatku filma ni blizu toliko emotivnog i moćnog: Vudi Gatri, ostareli muzičar amerikanskog folka, nekada moćni aktivista, poput Njegoša već u legendi zahvaljući pesmama za koje narod misle da su narodne umesto njegove, star leži u bolnici u Nju Džerziju — daleko od Zapada, gradova, publike, festivala — gde polako vene od zlokobne neurodegenerativne bolesti. On više ne može ni da priča, a kamoli da svira i peva. Zglobovi su mu zgrčeni, a lepo lice krivo. Bolnička je nega za njega palijativna, a ne terapijska. Večeri provodi slušajući tihe pesme (bolnica je je li u pitanju) koje mu peva prijatelj Pit Siger, još jedan iz kanona američkog kaubojskog folka. U njegovu sobu ušeta dečak koji ga smatra idolom. Dečak se zove Bobi Dilan. Vudi njegovu novu muziku sluša bezizražajno, jer njegovi mišići više ne mogu ni da se osmehuju. Ali u očima se vidi ushićenje. Stari velemajstor na kraju upoznaje novog čuvara vatre. Vudi Gatri nikada neće napustiti tu bolničku sobu niti će ikada uzeti gitaru u ruke, ali postoji neko ko će njegovu muziku i nakon njega očuvati na ovom svetu. Bob Dilan od Vudija Gatrija dobija njegovu usnu harmoniku. Počinje film.)

Elem, Bob Dilan ovde je bezličan filmski lik. Timoti Šalame, koji Dilana igra, poput Dilana mumla, gleda ispod oka i ide neuredne kuštrave kose. Izuzev imitacije muzičarevih manira, Šalemeova pojava je tokom celog filma i dalje samouverena, previše sigurnog hoda i neprirodno dominantnog ophođenja — čak i u prvoj polovini filma, kada je Bob Dilan klinac iz provincija koji trbuhom za kruhom dolazi u veliki Njujork. Timoti Šaleme je veliki & vreo holivudski glumac, i svojom veličinom zrači uprkos tome što uloga možda ponekad zahteva skrušenost, zbunjenost, radoznalost ili skromnost. Time se Bob Dilan sa kraja filma — kada ga vidimo kao sveameričkog fenomena kojeg saleću na ulici — ne razlikuje od Dilana sa početka priče — odrpanog momka sa gitarom i fasciklom ručno pisanih pesama. U oba slučaja, Dilan je holivudska zvezda koja zanimljivim glasom govori replike druge, muzičke zvezde. Film o ničemu sa nikim u glavnoj ulozi.