Spremam se za šetanje parapolicijskih državnih falangi po cvrčećem asfaltu dok sa vanpendrečne udaljenosti ispijam ladan Sprajt uz glasno gutanje i coktanje & razmišljam o još jednoj borbi. Biće nama bitaka i nakon oslobođenja (autor se ovome vrlo raduje). Saznao sam danas da u Kentaurovom izdanju Orvelove 1984, u prevodu Vlade Stojiljkovića (1977, Jugoslavija; predgovor Leo Mates) fali jedna od najznačajnijih sintagmi u romanu; a i prevedenom fragmentu bi dobro došlo doćerivanje u jednoj reči. U tekstu-unutar-teksta pod nazivom TEORIJA I PRAKSA OLIGARHIJSKOG KOLEKTIVIZMA („teška crna knjiga, nevešto ukoričena, bez ikakvog imena i naslova na koricama“), stoji ovakav opis distopije:

U svim korisnim veštinama, svet ili stoji na mestu ili ide unatrag. Njive se i dalje obrađuju pomoću mašina.

Umesto toga bi trebalo (navoadim hrvatski prevod Antuna Šoljaka):

U svim korisnim umijećima svijet ili stoji u mjestu, ili nazaduje. Polja se obrađuju konjskim plugovima dok knjige pišu strojevi.

(Izvornik: „In all the useful arts the world is either standing still or going backwards. The fields are cultivated with horse-ploughs while books are written by machinery.“)

Sviđa mi se prevođenje „arts“ kao „umeća“, a ne prosto „veština“. Ali pažnja mi je naravno na delu o knjigama koje pišu mašine. Razlikujem avangardnu kompjutersku poeziju — stvorenu pomoću stroja — od mašinske „AI“ umetnosti — stvorenu od strane stroja. Orvel je znao pre skoro sto godina: mašinska je umetnost, stvorena uz minimalnu čovečiju interakciju, neljudska i dehumanizujuća. Stoga se i dovodi u vezu sa neljudskim i dehumanizujućim društvenim sklopovima poput feudalizma i fašizma. Svet u kojem se najdivniji proizvod ljudskog duha, mašte, slobode & pobune — umetnost — delegira robotima kalibrisanim od strane fantomskih IT službenika megakorporacija, a sami se ljude svode na plug, ašov & skripte za popunjavanje Eksela, nije dobar svet. Šetaćemo mi i mašine dok im CPU ne pregori na Futoškoj raskrsnici u julu.