Kao i prethodni film scenariste/režisera Demijana Mekartija (Damian McCarthy), CAVEAT (2020), i ODDITY (2024) pati od prećerizma. Normalno je da u horor filmovima određeni detalji, motivi, predmeti, fragmenti zapleta ili delovi scenografije budu prenaglašeno jezoviti radi priče & atmosfere. Nije u stvarnosti svaki šumarak udavljen u magli niti škripi poput jecaja svaki parketni pod. No, ovde su takvi elementi turbomegaXXLjezoviti. Zaposednuta kuća, jedno od dva glavna mesta radnje, toliko je zlokobnog i odbijajućeg enterijera (smrvljeni kameni zidovi, redak nameštaj, nepraktične stepenice, dementan raspored soba, po život opasni svodovi) da je misterija zašto bi u takvom horor-lavirintu bilo ko odabrao da živi. Drugi deo zapleta odvija se u ludnici (autor voli tipične stacionare horor umetnosti: uklete kuće, sanatorijume, usamljene divljine, mesta izmeštena od civilizacije, podrume, tavane i t. sl.). To međutim nije uobičajena ustanova za mentalno obolele, već Arkam Asajlum. Pacijenti ove ludare izgrebanih zelenih zidova i pola veka starog nameštaja nisu osobe sa iole svakidašnjim neurološkim ili kognitivnim izazovima, već odreda nasilni šizofrenici i mahniti ljudožderi. Zaposleni, tj. bolničari, takođe se već po izgledu odaju kao psihotični nasilnici. Tajnoviti ubica u središtu priče kao da je ispao iz stripa. Kada je sve prestrašno do karikaturalnosti, ništa zapravo više nije strašno — a delo onda više nalikuje karnevalu nego razumno ozbiljnoj murder mistery sa emotivnim bagažom & sve jačim, kako radnja odmiče, paranormalnim uplivima.

Trenuci lucidnosti dolaze, nasuprot ovoj buci svega i svačega, u potpuno statičnim kadrovima. Zahvaljujući maštovitom radu sa nepokretnim elementima scenografije, najstrašniji i najzanimljiviji trenuci filma dolaze iz mirnih slika koje nas, same za sebe, verovatno nikada ne bi poplašile ili zaintrigirale. D. Makarti zna šta voli i zna sa koje pozicije pogađa bez koske: takvom se jednom scenom film i završava.