Uvek sam voleo citat kojim počinje esej Pitera Sloterdajka „Pravila za ljudski vrt: Odgovor na Hajdegerovo ‘Pismo o humanizmu“, koji glasi:

KNJIGE SU DEBELA PISMA PRIJATELJIMA.

Ovom rečenicom je on suštinu i funkciju humanizma — sada navodim Sloterdajkov komentar — jezgrovito u ljupko nazvao pravim imenom: humanizam je telekomunikacija koja stvara prijateljstva. Lepotu te metafore mogu još nuklearnije opisati: suština književnosti je empatija. Pišemo za one koji dele naša vibriranja, ili se sa njima mogu upoznati. „Moje stvari ne mogu postati popularne; one nisu napisane za masu nego za pojedince koji žele i traže nešto slično & koji su slično usmereni“, kao što je rekao jedan niskotiražni autor po imenu Johan Volfgang Gete (PISMA EKERMANU).

Elem, citat nije Sloterdajkov, ali uvek zaboravim čiji je. Autor je, pišem da upamtim, Žan Paul (Jean Paul). U pitanju btw nije francuski već nemački romantičarski stvaralac, koji je pisao pod pseudonimom umesto pod krštenim imenom Paul Johan Paul Fridrih Rihter (Johann Paul Friedrich Richter, 1763–1825). Sada tražim njegove stvari prevedene na srpski. Njegova pripovetka „San jedne umobolne“ uključena je u zbirku NEMAČKI ROMANTIČARI I–II (prev. Zdenka Brkić, 1959, Nolit; potpisan je kao „Žan-Paul Rihter“). Dva sam njegova teksta našao u devetnaestovekovnim časopisima: divnu pričicu „Ноћь уочи Нове године єдногъ несрећника“, sličnu Dikensovoj BOŽIĆNOJ PESMI, u Peštansko-budimskom skoroteči (Пештанско-будимски скоротеча, 1843, god. 2, br. 34, str. 206–207; „Изъ Жана Пола“), i pesmičuljak slične teme „Što se kasno uviđa“ u Zmajevom Javoru (Јавор: Лист за забаву, поуку и књижевност, god. 13, br. 37, str. 1161; „По Жан-Полу“). Nadam se da nešto nisam omašio jer mu se nezgodno ime, kao što se može videti, različito navodi od izdanja do izdanja. Radujem se daljem kopanju po repozitorijumima.