Susramlje koje osećamo dok čitamo sopstvene zapise iz mladosti/prošlosti je canon event. Krindž je neizdrživ. Ali tako treba; osećaj je zdrav i dobar za dušu, jer nismo osobe koje smo nekada bili, ali ipak očigledno jesmo ista osoba koja smo nekada bili, pa što bismo se tog linkovanja sa prethodnim selfom stideli. Govorim ovo sebi dok mi pred očima izbijaju komentari na marginama GOSPOĐE BOVARI, sada nepostojeći jer sam ih godinama kasnije sastrugao iz knjige silinom koja bi zaprepastila i dermatologinju lejdi Magbet. Elem, sve je to kul. Sve je to razvojno. Džulijan Barns je o nelagodi pri čitanju starih beležaka govorio u jednom izlaganju na BBC 3, delu serijala predavanja pod nazivom CHANGING MY MIND. (Predavanja su potom objavljena kao knjiga: Džulijan Barns, PROMENITI MIŠLJENJE, „Knjige“, prev. Zoran Paunović, 2025, Geopoetika; Julian Barnes, CHANGING MY MIND, „Books“, 2025, Notting Hill Editions.)

Ponekad ponovo pročitam isti primerak neke knjige koji sam pročitao pre više decenija: i tako, na primer, u tekstu Floberovog romana koji sam čitao kao student, otkrijem beleške koje u meni, isprva, izazovu nelagodu. Podvučeni su ključni odlomci, na marginama su ispisani uzvici „Simbol!“ ili „Ponovljena slika!“ i tome slično. A ipak, opet, koliko god delovali naivno i uzrujano, manje-više iste komentare upisao bih — mada ne toliko eksplicitno — i danas, nekoliko decenija kasnije. Mladi čitalac je imao pravo: ono *jeste* bila ironija, ono *jeste* bilo simbolično, ono *jeste* bila ponovljena slika. Ne verujem da je čovek u šezdeset petoj inteligentniji čitalac no što je bio u dvadeset petoj; samo je suptilniji, i osposobljeniji za poređenja sa drugim knjigama i drugim piscima, na osnovu dodatnog znanja iz dodatnih godina života.