Knjigu sam ranije nekoliko puta pročitao u prevodu Zorana Živkovića & uvek sam, po završetku, bivao smoren i sa malom retencijom pročitanog. Mislio sam da je to do suvog prevoda. Ipak ne; prvih nekoliko stotina stranica DINE je najgora proza koju je Frank Herbert napisao. Negde sam u beleškama tokom čitanja prve knjige romana naškrabao da je DINA veliko delo, ali da Herbert nije veliki pisac. Osim pojedinih naučnofantastičnih koncepata koji su mi privukli pažnju, nisam se uspevao nikakvim kukama ukačiti na bilo koji deo tela ovog romana. Izgledalo mi je skoro sve bezlično i robotski. Mesta radnje F. Herbert dočarava toliko eliptično da se delo čita kao scenario za igrokaz na praznim daskama čiju scenografiju čine samo tamne zavese; i kada ne opisuje Dinu, pustinjsku planetu, autor sve ostalo opisuje kao bezobličnu pustinju od prostora, bez upečatljivih tačaka, što otežava uranjanje u vanzemljski strani svet. Nema sentimenta prilikom napuštanja Kaladana, rajske planete i matičnog sveta porodice Atreida; oni, za nas, napuštaju apstrakciju bez oblika i odnosa, brisani prostor od kog znamo samo putokaze i gole zidove.
Isto je inače Nabokov zamerao Dostojevskom: pisanje bez dočaravanja prostora, osim u siromašnim crtama. Dostojevski je, međutim, umesto topografije mesta dočaravao topografije umova. DINU bije reputacija da je zbog količine unutrašnjih monologa po kvadratnom centimetru stranice nemoguća za filmovanje, ali evo šta mi je došlo dok sam čitao izvornik, neopterećen promptovima da su mogućne zamerke u tehnici posledica plašljivog prevodioca koji se nije usuđivao da opusti ruku: ti „monolozi“ nisu nikakve misli, već svakodnevne replike, odnosno linije dijaloga — samo izgovorene u sebi. Junaci Herbertovi su svi racionalni, stoički, visoko inteligentni, razgovetni i samouvereni, od zločinaca do heroja, od plemića do njihovih slugu. Njihove unutrašnje misli su, kao i njihovi dijalozi, zvanični i teatralni; to su svesno promišljene izreke koje ostaju prećutane zbog taktike, finte ili društvenih odnosa, a ne senke prave podsvesti, koja je valjda grozničava, nelogična, uplašena, nejasna, instinktivna, zbunjujuća. Vojvoda Leto, nakon što neprijatelj pokuša asasinaciju njegovog jedinca i naslednika, u sebi ponavlja „Hteli su da mi ubiju sina!“. Umesto istraživanja Vojvodinog straha (za život svog deteta), nesigurnosti (zbog toga što se napad, u sve opasnijim predratnim okolnostima, može ponoviti), osećaja krivice (što nije uradio više da zaštiti porodicu iako je znao da takvi napadi sigurno slede) i nemoći (neprijatelj može zapretiti bilo gde i bilo kad), dobijamo kontrolisani refren lika koji umesto anksioznosti, emotivnog šoka i introspektivnog tajm-auta odmah oseća produktivni bes koji mu omogućava fokusirano planiranje odmazde. Mi ovde ne čujemo duboke misli likova, već PR izjave njihove svesti.
Bog je stvorio Arakis da obučava vernike, a Frank Herbert je prvi deo prve DINE napisao da eliminiše čitaoce namernike; tek od „Muad’Diba“ počinje igranka. Sve pre toga je prolog. Čitajući drugu knjigu DINE nisam prepravio svoju moju belešku — i dalje mislim da je ovo delo konceptualno grandiozno, ali izvedeno uglavnom lošom prozom — ali nakon trpljenja tih tristotinjak stranica suvlje proze, dolazi se do mesa u sarmi. Evo šta je npr. DINA kada pukne pogled: operetski spektakl o mladom kraljeviću, Črtomiru iz sektora Delta Pavonis, koji gubi zemlju, dedovinu, narod i vojsku, morajući da ih ponovo stvori i sebe izgradi ispočetka; visokokonceptualni kris-kros u kojem loptu driblaju jedna magična psihoaktivna supstanca, teološki problem mesijanizma i svemirska makroekonomija; remiksovanje drevnih verovanja o pustinji kao mestu tihovanja i prosvećenja, te legendi o zmajevima-čuvarima blaga; delo složenog i dekamilenijumski dugog folklora koje se pak zasniva na lako razumljivoj postavci: u vaseljeni svega, najređa i najvrednija supstanca, od koje zavisi život milijardi, dolazi samo sa jedne planete; na toj planeti, tog začina ima koliko hoćete, ali nema — obične vode, koja je domorocima vrednija od zlata.
Posebno me je opijalo Herbertovo ezoterijsko pripovedanje. Na stranu očigledni fazoni o naučnoj fantastici o psihoaktivnoj drozi pisanoj tokom hipi šezdesetih, ali u trenucima Polovih božanskih vizija, temporalnih halucinacija i apokrifnih propovedi, imao sam osećaj kao da čitam alhemijski tekst iz XV veka ili odlomke iz ISTRAŽIVANjA SAVRŠENSTVA S. Damjanova. Čitanje tih, ljudskom iskustvu inače nepredočivih, petodimenzionalnih lebdenja po šaru prostor-vremena zaista baca u neku vrstu transa, i nadjačava osećaj emotivne udaljenosti od Herbertovih likova koji, posle višegodišnjeg rastanka, sebi dopuste da pušte suzu u potaji i dvaput se ispljeskaju po leđima prilikom zagrljaja. Što kažu u sieču dok ih sa jedne strane tamane Harkoneni a sa druge opsedaju ekvatorske oluje od 700 km/h, čaša je polupuna jer možemo da vozimo crve.
POETICA DEPONIA 