Аутор: Miloš Jocić

055 // Ezra Paund, THE CANTOS

Ezra Paund, THE CANTOS. Na prvi pogled debela modernistička poema od ~700 stranica, ali zapravo žanrovski nedredivo i vrhunski složeno delo, možda jedno od najsloženijih i najtajanstvenijih u modernoj književnosti, uz primere poput FINEGANOVOG BDENJA Dž. Džojsa.

„Pesma“ je pisana uz pomoć nekoliko različitih jezika i sistema pisanja (engleski, italijanski, starogrčki, kineski, egipatski hijeroglifi) i neodredivom kombinacijom proznog, poetskog i prozaidnog („pesma u prozi“) izraza, uz esejističke crtice i, naposletku, citatne fragmente. Igranka tu nije gotova, jer THE CANTOS sadrži i nekonvencionalnu upotrebu interpunkcijskih znakova, vertikalnu i figuralnu tipografiju, ispisivanje po marginama i korišćenje matematičkih i uopšte neknjiževnih simbola poput brojeva, algebarskih oznaka i tabela. A nismo se ni dotakli eruditnog, ali haotično aluzivnog sadržaja, koji je od strane E. Paunda izložen kao u košmarnom transu.

Nije mi bila želja da napišem post o hipsterskoj književnosi, predstavljenoj tako da se čini da joj je jedina vrednost to što je šokantno drugačija ili šokantno kriptična. Iako u naučnom smislu pokušavam da se uspešno bavim proučavanjem eksperimentalnih književnih stilova i formi, CANTOSU me je privuklo to što je moje prethodno, vrlo ograničeno, znanje o Ezri Paundu obuhvatalo samo njegove kratke, mirne, melanholične, monomedijske imažističke pesme, bliske npr. obliku haikua, od kojih najpoznatija, „Na stanici metroa“ (In a Station of the Metro) ima samo dva stiha. A odjednom, iza brega se, kao kolosalni Brka u „Međedoviću“, pomolila megafauna od poeme, koja kao da je pisana uz pomoć džaka koksa i dijagonalnim čitanjem sedamdeset tomova svetske enciklopedije. THE CANTOS za mene svedoči o visinama i rasponima koje jedan jedan individualni umetnički talenat može posedovati; a istovremeno i o razdaljinama koje sama pisana reč može dostići od mesopotamskih zapisa („Jušur daje Enmerkaru deset ovaca“) do nečega poput Kantosa, Luče mikrokozma, Blede vatre ili Hazarskog rečnika.

054 // Revolucija ološa 2

[Franz Mehring, ISTORIJA NEMAČKE, Beograd, 1951, str. 64-74 // Prema: Gothold Ephraim Lessing, LAOKOOON, ILI O GRANICAMA SLIKARSTVA I POEZIJE, Beograd: Kultura, 1956, str. 17]

U takvim prilikama nemačka građanska obrazovanost začinjala se mučno i sporo, i to tek od kraja 17. veka. Nauka je patila od pedantizma i formalizma, a književnost je bila sva pod stranim uticajima, sva u znaku ropskog podražavanja mrtvom i praznom u francuskoj i engleskoj književnosti. Stihotvoraac, literata i učenjaka imala je Nemačka u prvoj polovini 18. veka na hiljade, čitalaca na desetine hiljada; ali među tim hiljadama pisaca jedva da je pet-šest ljudi govorilo o nečem pažnje vrednom, pa i njih niko nije bio voljan da sluša. Sačinjavali su svečane ode, idile, besmislene basne i panegirike, beživotne epopeje, pisali mrtve disertacije o mrtvim predmetima, — i njih su čitali, oduševljaali se njima, i oni sami sobom. Škripala su pera, rasle književne sujete, često se zapodevale čarke i još češće se pravile uzajamne pohvale. U svemu tome nije bilo ni smisla ni života., ali je publika — masa bez težnje i nade, tupa prema svemu, ravnodušna čak i prema svojoj sudbini — bila zadovoljna: uobražavala je da ima literaturu, i ne pomišljajući da jezik nije dat čoveku za stihovano i pedantsko praznoslovlje. Između društva i književnosti vladao je potpun sklad: društvo se bez otpora predavalo svakome koji je hteo da ga opljačka; književnost se potčinjavala svakom grlatom šarlatanu koji je hteo da se baškari u njoj.

053 // Revolucija ološa

[Franz Mehring, ISTORIJA NEMAČKE, Beograd, 1951, str. 64-74]

Skoro jedan i po vek, od Tridesetogodišnjeg rata do početka Francuske revolucije, nemačka nacija je bila izdvojena od velikih svetskih zbivanja.

U ovom periodu Nemačkom su gospodarile suverene pokrajinske vlasti, u prvom redu knezovi, koji nisu bili ni mnogo sposobni, ni mnogo voljni ili makar samo i da ih brane.

U čitavoj svetskoj istoriji nema možda nijedne klase koja je bila toliko dugo i tako siromašna duhom i snagom, a tako neizmerno bogata ljudskom pokvarenošću — kao nemački knezovi u 17. i 18. veku. Besramno izrođeni, bili su oni ogrezli u sve poroke i grehe. Oni su svoje suvereno pravo da sklapaju saveze sa inostranstvom zloupotrebljavali na to da meso i krv svojih podanika prodaju inostranim despotima kao topovsku hranu, da bi dobili sredstva za razmetljiv luksuz, za besmislen raskoš, u čemu su pokušavali da se takmiče sa francuskim kraljem.

052 // Novkabel psihogeografija

Fotografije napuštene Novkabelove zgrade u industrijskoj zoni, https://www.beforeafter.rs/drustvo/kula-novkabela-visina-koju-je-novi-sad-jednom-dostigao/?fbclid=IwAR0HNL44ylzDNtgDjd5wmPzCDSooHsQy1wPwm33JgJdkt-9odI9_Z3GocZ8 // @nevenanevera

Zgrada je najviša i još malo jedina preostala od starih industrijskih objekata u htonskom području između seoske Salajke i stambenih blokova Detelinare koje prelazim od kada znam da hodam, i kada mi je uglavnom bila iza leđa ili daleko u stranu; nikada usput, zbog čega sam patio da je istražim, kao da je neki socindustrijski dungeon iz Starih vremena socindustrijskih vilenjaka koji su, nezamislivo za danas, gradili svoje kompjutere i kablove. Kada se ide Kisačkom od centra grada, čini se da se kula nalazi na kraju ulice. Ali već kod nadvožnjaka, zgrada nestaje iz vida, i tek se kod Mlekare vidi da stoji čitav kilometar u stranu jer se Kisačka i Sendadrejski put neprimetno i postpeno naginju; ako niste svesni zakrivljenja prostora, Novkabelova kula je fantomska zgrada koja ulazi i izlazi iz percepcije, kao kuće u utvarnim gradovima Mjevilovih ili Šulcovih romana; doppelganger ulice, doppelganger zgrade vidljive nekima a nepostojeće za druge.

Наставите читање →

051 // Screenshots of Despair

Blog SCREENSHOTS OF DESPAIR je zbirka novog koncepta „found poetry“ vizuelne poezije. Pre nekoliko decenija, neoavangardisti su recepte, ambalaže, digresije i ostale elemente stvarnosti pretvarali u poeziju; stvar je zapravo bila poetika redimejda primenjena na književnost. Vojislav Despotov je lepo objasnio ovakve projekte: „Izdvajanje parčića sirove civilizacije i izlaganje u okvirima prepoznavanja umetničkog dela, čime se izloženom predmetu iz svakodnevnice pridaju mit i funkcija umetničkog dela“ (Despotov, ČEKIĆ TAUTOLOGIJE). Danas su ti parčići sirove civilizacije snimci ekrana naših aplikacija i programa, u čijim se interfejsima i bagovima ponekad kriju pesnički fragmenti & psihofilozofske istine.

050 // Zapisi u kodu

Najzanimljiviji časovi iz srednjovekovne književnosti bili su mi oni o zapisima, kratkim off-topic unosima na marginama rukopisa. Pisani uz kompleksne i rigidne tekstove tadašnje književnosti, tako nefiltrirane i neuređene misli prepisivača bile su poslastica za čitanje jer se kroz njih više nego kroz božanske hagiografije ili hronike osetio intimni duh i lik Autora u jednom trenutku u vremenu.

Možda ćemo za 1000 godina tako čitati Velike Programske Kodove i komentare sirotih programera koji su, kao i njihovi preci u manastirima, razvijali artritis i upalu karpalnog tunela zaneti dorađivanjem teksta, dedlajnovima i crkvenim starešinama/senior developerima koji im vise nad glavom.