NEO/PoMo

Градски аутобус на Салајци & други психогеографски експерименти

У најдражем понављајућем сну који сам као дете имао, возим се плавим градским аутобусом уличицама Салајке & излазим на станици која је одмах испред моје куће. Појма нисам имао зашто ме је слика градског саобраћаја & праве станице пред кућом на пустим салајачким сеоским уличицама толико радовала док нисам пре неколико година наишао на појам психогеографије: идеје о психоемотивним реакцијама на градски простор, зграде и објекте. Појам је потекао из текстова ситуационоиста, француских политичко-уметничких неоавангардиста са средине ХХ века. Испаде да и други уживају у немогућима комбинаторикама & манипулацијама урбаног простора, јер се осим ситуациониста и мене психогеографијом бави и леп број савремених социолога, архитеката, културолога и мемоариста.

Ево неколико изворних психогеографских „експеримената“ или „перформанаса“ који су ме највише подсетили на мој сан, изложених у ситуационистичком гласилу ПОТЛАЧ (POTLATCH) у тексту „Пројекти за рационално улепшавање града Париза“ (#23):

— Отворити метро ноћу, пошто возови престају да саобраћају. Његове ходнике и пероне оставити у полумраку, осветливши их само слабим, трепћућим светлима.

— Омогућити шетњу по крововима Париза, преправком пожарних степеница и изградњом пасарела тамо где је то потребно.

— Поставити прекидаче на све уличне светиљке. Осветљење треба да буде под јавном контролом.

— Сваком треба омогућити слободан приступ затворима. Затворе увести у списак туристичких дестинација, при чему се не би смела правити никаква разлика између посетилаца и затвореника. Да би се у живот унело мало хумора, посетиоцима би требало омогућити да на лутрији, чији би се бројеви извлачили једном месечно, буду осуђени на праву затворску казну. То би привукло оне кретене који жуде за незанимљивим ризицима; данашње спелеологе, на пример, као и све оне чија се потреба за игром задовољава бедним имитацијама.

— Повремено мењати споменике; мењати им облик, дизајн и место.

— Ноћне посете кућама предвиђеним за рушење.

— Један пријатељ ми је недавно испричао да је прокрстарио читаву облат Харц у Немачкој испомажући се планом града Лондона и слепо се придржавајући ознака на њему.

(Из: часопис ГРАДАЦ, бр. 164-165-166, година 35, 2008, темат „Ситуационистичка интернационала“)

Још мало о нашем лавиринту

 

Звучи познато?

Фредерик Џејмсон, један од главних тумача постмодернизма, налази да је хотел Вестин Бонавентура у Лос Анђелесу, који је пројектовао Џон Портман, особит за постмодерно стање. Његови крајње компликовани холови, тежња да хотел буде „потпуни свет, минијатурни град“, претворили су га у мутанта који постаје „постмодернистички мегапростор“ који надилази човекову способност да лоцира властито тело, да у свету који се може исцртати на карти пронађе место за себе. Та бесомучна збрка, каже Џејмсон, јест „симбол и аналогија немоћи наше свести да на карти исцрта велику мрежу без властитог центра у којој смо ухваћени као појединци“. Многи од нас су осетили нешто слично у згради на адреси Др Зорана Ђинђића 1, 21000 Нови Сад.

(Frederic Jameson, „Постмодернизам или културна логика касног капитализма“, прев. Срђан Дворник, ПОСТМОДЕРНА: НОВА ЕПОХА ИЛИ ЗАБЛУДА, 1988, стр. 219–223)

(Кристофер Батлер, ПОСТМОДЕРНИЗАМ: САСВИМ КРАТАК УВОД, прев. Предраг Мирчетић, 2012, Службени гласник, стр. 11–13)

КÔД, КОЦКА (1970)

КОЦКА, акција групе КÔД: Славко Богдановић, Слободан Тишма, Мирослав Мандић, Мирко Радојичић, Јанез Коцијанчић, Бранко Андрић.

15. АПРИЛ
Мирослав Мандић и Мирко Радојичић су од станара у Католичкој порти добили сагласност за постављање КОЦКЕ.

16. АПРИЛ
За реализацију пројекта КОЦКА, Мирко Радојичић је купио најлонски (рибарски) канап на који ће коцка бити обешена (1.700,00 дин). Коцка треба сутра да буде плаћена. Мирко Радојичић је, у заједничку касу, дао 1.000,00 динара, а Бранко Андрић и Славко Бодановић по 500,00.

17. АПРИЛ
Јудита Шалго је одобрила покривање трошкова реализације пројекта КОЦКА из средстава Трибине младих.

18. АПРИЛ
Око 10.00 реализација пројекта КОЦКА (Јанез Коцијанчић, Мирослав Мандић, Мирко Радојичић, Славко Богдановић, Слободан Тишма).

Према писаним изворима, до којих је дошла Урбана Легенда (У. Л.), акција је текла овако:

Требало је да се нађу у Католичкој порти у 09.30. Сви су, сем Мирослава Мандића, дошли са малим закашњењем, Слободан Тишма са нешто више од дуплог малог закашњења, тј. тек у 10.10. Фотограф је био тачан. Стигао је у 09.00 и стрпљиво чекао прилику да слика невиђен уметнички спектакл.

Прво су везали [рибарски] најлон [о који ће бити обешен костур металне коцке димензија 1x1x1м] за некакве летве на тавану, и крај бацили доле. Онда је за најлон причвршћен костур коцке и повезан канап. Јанез Коцијанчић и Славко Богдановић попели су се на балкон зграде преко пута [тј. на страни иза апсиде Катедрале], и спустили крај канапа за који је, привезан, на балкон стигао крај најлона. Онда су почели да дижу коцку, вукући најлон. Најлон је почео да се истеже. Јанез Коцијанчић је нажуљао руке, али није пуштао најлон. Коцка је подигнута неколико метара. Фотограф је даао све од себе. Славко Богдановић је покушао да привеже најлон за бетонску ограду балкона.

У том тренутку, најлон се прекинуо, вероватно у додиру са оштром ивицом бетона. Коцка је пала на тло, али је остала читава.

Сви чланови групе КÔД улазили су потом у коцку и фотографисали се.

Од црвене лепљиве траке [изолирбранд] направили су мрежу [цртеж] коцке на тлу и, постављајући метални костур коцке у разне положаје (у односу на цртеж на тлу), фотографисали инсталацију на тлу.

Бранко Андрић све посматра са стране.

(Славко Богдановић, ИНВЕНТАР ДИСЦЕРНАЦИЈЕ, 2018, МУСВ)