Čarli, protagonista drame THE WHALE (2012) po kojoj je upravo snimljen film u režiji Darona Aronofskog & sa Brendanom Frejžerom u glavnoj ulozi, ima 270 kilograma i ne izlazi iz kuće; teško odlazi i do toaleta ili spavaće sobe. Dane provodi držeći dopunsku nastavu iz engleske književnosti preko Zuma. Kameru ne pali. Blizu trista kila Čarli ima zbog hroničnog i samodestruktivnog prejedanja koje je počelo kada mu je, nekoliko godina ranije, preminuo momak, nekadašnji njegov student, zbog kojeg je pre više od decenije napustio suprugu i dvogodišnju ćerku. Drama prati njegove verovatno poslednje dane života, budući da su mu srce i unutrašnji organi kolabirani, i njegov pokušaj da, koliko može, ispravi rane koje misli da je naneo drugima, u neizrečenoj nameri da oprosti samom sebi.

Ostali likovi su: zbunjeni mormonski misionar; Čarlijeva najbolja drugarica što ga, kao medicinska sestra, koliko-toliko održava u životu, istovremeno ga međutim snabdevajući i brzom hranom; te Čarlijeva sedamnaestogodišnja ćerka ispunjena tinejdžerskim angstom, o kojem svedoči njen hejt-blog zbog kojeg zaradila školsku stipendiju zbog kiber-napastvovanja. Deluje sve ovo kao farsa — drama uostalom počinje komičnim čitanjem kriminalnih seminarskih radova, a zatim i Čarlijevim infarktom tokom gledanja gej pornića — ali nije; sat i pedeset minuta duga drama Semjuela Hantera (Samuel D. Hunter) meni je bila topla, kamerna priča o novim prilikama i ispravkama.

Čarli je lik koji ostaje na pameti, ne samo zato što ga je fizički teško izbaciti iz vidnog polja, budući da veličinom jede scenu i svaki kadar. Leži mi nedeljama u glavi ne samo njegova pojava, već sudbina, misli, neiskvarenost, hostilna dobrota prema drugima, prema onima koje je povredio i koje misli da je povredio, zbog čega sebe kažnjava i ubija obrok po obrok. Neko bi se možda bunio kada bih fizički odbojnog čoveka koji se samoubija proždrljivošću usled smrti svog ljubavnika, zbog kojeg je napustio ženu i mladu ćerku, i koji život sebi dodatno krati Pornhabom, nazvao hristolikim, ali šta da se radi kada jeste. Taj je čovek malo i tužno svetlo u svetiću svojih poznanika i porodice. Brendon Frejžer je odličan za Čarlija, i nadam se da će obradovati gledaoce svojom predstavom; ne bi, mislim, mnogo glumaca u liku ogavno gojaznog pustinjaka (citiram izvorni tekst) bez trunke dvoznačnosti demonstrirali njegovu brižnost, empatiju, zbunjenost i dobrotu.

Za Aronofskog pak ne znam. KIT je kamerna priča i scena je ovde još sitnija i sažetija od one u MAJKO! (odvija se radnja u celosti u Čarlijevoj dnevnoj sobi), i izuzev same Čarlijeve pojave, nema ovde podloge za grotesku, stres, emotivni horor i starozavetnu teskobu u kojima Aronofski inače pliva. Uprkos okidačkim temama poput suicida, napuštanja, besa i delikvencije, priča je neobično šarmantna i egzaltirana i u pamet mi dolazi poredba sa DOBRIM VILOM HANTINGOM, gde se o zlostavljanju i alijenaciji takođe pričalo tako da se, do kraja, osećate ispunjeno ili makar katartično, umesto da dobijete poriv da legnete na prugu ili gledate u reku, kao što je slušaj sa npr. REKVIJEVOM ZA SAN. Semjuel Hanter, pisac KITA (koji je dve godine nakon ove drame dobio Mekarturovu stipendiju), koristi doduše disonantne dramske specijalne efekte srodne Aronofskom, ne samo vizuelne (debelo odelo za Čarlijevog glumca) već i auditivne: prema scenskim upustvima, između scena se čuju nedijegetski zvuci talasa, koji sa svakom narednom pauzom postaju sve glasniji i nemirniji, a u nekoliko prilika se preko razglasa puštaju i preko scenskog dijaloga. Nadam se da D. A. neće preterati.

Kao nekome ko se u dramu razume samo kada je čita, intimno mi je drago & zabavno što je KIT vrlo literarizovano štivo. Naslov dela nije samo uvredljiva aluzija na Čarlijevu veličinu, već se u delu otvoreno flertuje sa elementima Melvilovog MOBI DIKA, kao i sa biblijskom legendom o Joni. U jednom tekstualnom, književnom činu leži i srce ove drame, ali o tome ne mogu da pričam. U mom Vordsvortovom izdanju MOBY-DICKA stoji, neposredno pre predgovora, generalna napomena svih izdanja iste edicije: da se čitaocima savetuje da prvo pročitaju delo, pa tek onda Introduction, jer je „zadovoljstvo čitanja neodvojivo od iznenađenja, tajni i otkrića koje priča donosi“. Lepše će biti kada se to o čemu bih pričao vidi/čuje bez najave, a zaista jeste lepo i dobro. Da ne govorim o spoznanju drugog, PRAVOG glavnog lika ovog dela.

 

На Читалачком клубу ГБНС смо 24авг2022, у дворишту Библиотеке на Штранду, говорили о роману SEMPER IDEM Ђорђа Лебовића, упечатљивог дела по много чему: у питању је кандидат за нови Велики Српски Роман (још се о томе већа), нови додатак богатој јеврејској традицији српске књижевности (Киш, Давид, Албахари…), документарна хроника са неочекиваним упливима паранормалног и магијског реализма, те књига која је Библиотеци вечито на резервацији и која годинама популарност стиче не рекламном кампањом, већ препоручивањем од уста до уста. Као и увек, ЧК је причy одвео далеко од самог дела, тако да се разговор водио не само о тексту, већ и о етици, моралности, мржњи, историји, Холокаусту. Тешке теме, али леп и за мене прочишћујућ разговор. SEMPER IDEM је тежак али топао роман, и та му је идиосинкразија и намакла толико органских читалаца.

Споменута дела током разговора (везе и препоруке):
Данило Киш, БАШТА, ПЕПЕО // РАНИ ЈАДИ
Филип Давид, Давид Албахари (разно)
Бруно Шулц, ПРОДАВНИЦЕ ЦИМЕТОВЕ БОЈЕ
Ђорђе Лебовић, АНЂЕЛИ НЕЋЕ СИЋИ СА НЕБЕСА
Роберт Харис, ОТАЏБИНА
Виктор Франкл, ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ
Борислав Пекић, КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА

Постоји неколико дела која ми помажу у калибрацији сопственог моралног, етичког и емпатијског компаса. Или простије речено на њих и њихове поруке се трудим да се угледам. Потпуно независно од њихове критичке вредности, структуралних особина, књижевно-историјског положаја — што су модуси кроз које 80% времена размишљам о књижевности — та дела су ми на веома емотивном нивоу врло блиска и често их се подсећам и поново ишчитавам.

На растућем ми се списку налазе: различити библијски стихови, како из стандардне верзије тако из апокрифа, неки зен коани и будистичке мантре, SACRED HOOPS Фила Џексона, одломци из песама укључујући и дечију поезију, прича о Даутхоџи Мутевелићу из Андрићеве ЋУПРИЈЕ, виц о мољцу комичара Норма Мекдоналда, компресовани увиди из психолошких студија, неколико есеја и интервјуа Дејвида Фостера Воласа, пре свега „Ово је вода“, и кратка прича „Чисто, добро осветљено место“ Ернеста Хемингвеја (Hemingway, „A Clean, Well-Lighted Place“, 1933). Списак није комплетиран и увећаваће се можда док је мене на свету, а Хемингвејева прича једна је од последњих принова. Као и све остало у мом Прајмеру за бољи живот, и на ову кратку причу сам налетео случајно, у тренутку када сам тражио баш-баш кратку-кратку причу за један час теорије књижевности. Између неколико кандидата, ова је била најкраћа — дакле најпогоднија за рад на часу — а тек ме је касније стрефио њен садржај. Утисак делим и са самим Хемингвејем, којем је, по сећањима Арона Едварда Хочнера, она била омиљена (A. E. Hotchner, PAPA HEMINGWAY: A PERSONAL MEMOIR, 1966, Random House; Хемингвејева друга омиљена прича је према овом мемоару „Светлост света“ / „The Light of the World“, која и у Хемингвејевим ПРИПОВЕТКАМА Матице српске иде одмах после „Чистог места“), а слажем се и са Џејмсом Џојсом, Хемингвејевим другаром из заједничких дана у Паризу, којем је „Чисто, добро осветљено место“ била, ако не лаже неколико извора на интернету, најлепша кратка прича икада написана. Може се нагађати да се Џојс за причу залепио због скроз-наскроз џојсовске плиме језика пред крај дела:

What did he fear? It was not a fear or dread. It was a nothing that he knew too well. It was all a nothing and a man was a nothing too. It was only that and light was all it needed and a certain cleanness and order. Some lived in it and never felt it but he knew it all was nada y pues nada y nada y pues nada. Our nada who art in nada, nada be thy name thy kingdom nada thy will be nada in nada as it is in nada. Give us this nada our daily nada and nada us our nada as we nada our nadas and nada us not into nada but deliver us from nada; pues nada. Hail nothing full of nothing, nothing is with thee. He smiled and stood before a bar with a shining steam pressure coffee machine.

Али волим да мислим да је и он осетио у причи нешто што чисто техничке или композицијске особености превазилази.

Роман BUCKY F*CKING DENT Дејвида Духовног заједнички смо узели (Јована купила, ја добио на поклон) након што смо у серији КАТЕДРА (THE CHAIR, Netflix) на обострану радост сазнали да Дејвид Духовни, који у завршним епизодама гостује глумећи самог себе, има озбиљан књижевни бекграунд и да је књижевности био, а и даље је, врло посвећен. У серији која се бави фарсичним заврзламама на једној америчкој катедри за књижевност, Фокса Молдера у једном тренутку позову да буде гостујући професор модернистичке књижевности. У питању је наравно пецање публицитета (студијама књижевности не цвета цвеће ни у америчко предузеће), али не без покрића, јер је Духовни наводно дипломирао енглеску књижевност на Принстону са завршним радом „Шизофрена критика чистог ума у раним романима Семјуела Бекета“ („The Schizophrenic Critique of Pure Reason in Beckett’s Early Novels“, 1982). Шок је настао када смо открили да је то истина, и да је Духовни заиста писао дипломски рад из књижевности, и то на тако висококонцептуалну тему да је ОЧИГЛЕДНО био претенциозни штребер. Теза му иначе и даље стоји окачена на Принстоновим репозиторијумима; јавите ако је скинете, јер ми је Принстонови сервиси ни након две регистрације и пет покушаја одбијају отворити. Сци-хаб не помаже.

Након дипломирања је Духовни отишао у друге воде, али књижевност није потпуно напустио. Не говорим само о његовој КАЛИФОРНИКАЦИЈИ, већ о томе да је од 2015. написао чак пет романа. Пошто је његов други роман, BUCKY F*CKING DENT (2016, Farrar, Straus and Giroux), тематски везан за бејзбол, није било дилеме који ће бити први читан. Није толика новост да глумци пишу белетристику — скоро су се код нас појавили преводи збирке прича Тома Хенкса (НЕТИПИЧАН ТИП, 2019, Лагуна; UNCOMMON TYPE, 2017, Knopf) и романа Итана Хоука (СВЕТЛИ ТРАЧАК ТАМЕ, 2021, Геопоетика; A BRIGHT RAY OF DARKNESS, 2021, Knopf) — али је од свих њих Духовни, како да кажем, најлитерарнији. Шта очекивати од типа који пише рад о Бекету, тачније Бекетовој прози, тачније Бекетовој раној прози, Канту и шизофренији? Забавно је већ од епиграма, међу којима се налази до сада никада епиграмизован цитат из УЛИКСА, као и генијална песма Фила Ризутоа. Фил Ризуто, некадашњи играч Јенкија и бејзбол холофејмер, као коментатор је био познат по надахнутим одвалама које је неко сакупио, поделио на стихове и објавио као авангардистичку збирку нађене поезије.

Као и сваки претенциозни штребер, Духовни своје прозне узоре отворено позива — поред ФИНЕГАНОВОГ БДЕЊА, у делу се спомињу и Волас Стивенс, Томас Пинчон, Ниче и наравно Бекет, већ у првих неколико поглавља — али уместо да ми, као иначе, овакви рафали међутекстуалности изазивају кринџ у желуцу, све ми је бескрајно симпатично, нарочито поезија бејзбол коментатора. Неко је Духовног на блурбовима издања описао као „witty“ и „oddball“ писца; одреднице не знам како да преведем, али се са њима слажем, јер је штиво, упркос понекад манијачки дигресивном току, урнебесно.

Nedovršenost romana privukla me je Lebovićevom SEMPER IDEMU (2016, Laguna). Nezavršeni romani fasciniraju jer retko imamo, o našoj književnosti govorim, uvid u rane verzije rukopisa, skice, koncepte i vežbanke. Lebovićevo štivo verovatno je najnedovršenije od svih naših nedovršenih dela; ne samo da knjizi nedostaje poslednjih nekoliko poglavlja, od kojih imamo samo naslove, već je čitava knjiga — u kojoj su pored uobličenih zapisa nabacani i fragmenti iz nekoliko različitih piščevih svesaka — jedna kupusara. Čitajući post-skriptume poglavlja ili panoramska predstavljanja novih likova, praćena taksativnim navođenjem karakternih opisa, utisak je da i dalje čitam drugu ili treću inačicu koncepta, a ne uobličeno delo. Gomilu drugih tehničkih i strukturalnih bubica bi takođe jedan strogi urednik ispeglao; rekao bih da su prema autoru, preminulom baš tokom pisanja romana, gajili previše poštovanja da njegov zaista nesređen rukopis makar u najmanjoj meri doteraju. Srećom, uzbudljivo je čitati ovakve stvari; dobije čovek voajersko ushićenje gledajući ovakve književne skelete, koje je potpuno odvojeno od uživanja u delu kao delu.

Elem, Lebovićeva porodična hronika iz prvog lica, koja teče od piščevog ranog detinjstva ’30-ih godina XX veka do Drugog svetskog rata, pisana je bez središnjeg zapleta ili dramskog cilja glavnog junaka. U ovakvoj slobodnoj i prirodnoj strukturi sam veoma uživao. Iako „moderno remek-delo“, SEMPER IDEM ne žvaće mozak komplikovanim proznim tehnikama i stilom koji zahteva visoko opterećenje mentalnih procesora. Priča je ispričana u crticama i epizodama, nekad više nekad manje povezanim, sa količinom likova (rodbina, prijatelji, duhovi, prikaze) jednakom broju učesnika na basket turniru; deluje na papiru možda dekoncentrisano — knjiga je zaista ogromna — naročito zbog temeljne nesređenosti rukopisa, ali je zapravo vrlo udobno, kao što može potvrditi svako ko uživa u slice of life knjigama i stripovima. Pojavi se sa vremena na vreme roman koji se iskreno može, zbog pristupačnosti pisanja a izazovnosti teme, preporučiti svima, poput SEMPER IDEMA.

Da li je SEMPER IDEM zbilja remek-delo, znaćemo kada protekne još malo vremena — dve, tri decenije, plus-minus — a ono što će Lebovićev roman za tu titulu preporučiti neće biti ni porodična melodrama, niti rogobatne i visokoparne izreke koje se su delu izriču kao aforizmi (zvuče pametno, ali zapravo nisu; isprazni su i konfuzni), već kabalistički spoj dokumentarnog memoara sa metafizičkim temama vere, života, smrti, gubitka i ljubavi. Ne znam kako izgleda istoimena predstava, koja dakle mora biti konkretizovana, postavljena, sa glumcima od mesa na scenografiji od kartona; knjiga je nasuprot tome, ako bih tražio prave reči, eterična i lelujava. Iako se događaji, kao u svakoj hronici, izlažu u linearnom vremenskom nizu, u romanu sve do 164. stranice nema datuma. U sitnom porodičnom svetu deteta, sve do puberteta junaka-pripovedača, ne postoji svest o svetu iznad rodne kuće, ulice i grada, kao da smo zatvoreni u magijskom mehuru; do kraja romana, pripovedača prate profetske utvare preminulog deda Josifa, kao i personifikovane Smrti; te se snovite vizije ponekad pretaču i u javu, i takve su scene prosto zastrašujuće i uznemirujuće, kao u Linčovom filmu; junak-pripovedač, od prvih svesnih trenutaka, opsednut je verom, Bogom, sudbinom, životom i smrću — deca inače ne mogu da pojme i svare konačnost (u svest mi dolazi epizoda BEZ ODUŠEVLjENjA, MOLIM kada Lari Dejvid pomogne jednoj devojčici da ošiša svoju lutku, da bi se dete tek posle igre rasplakalo — nije bila svesna da lutki kosa neće porasti), zbog čega junak fanatično, sa članovima svoje porodice, iako klinac, želi da priča skoro isključivo o ovim konceptima.

Italo Kalvino je u AKO JEDNE ZIMSKE NOĆI NEKI PUTNIK (Italo Calvino, SE UNA NOTTE D’INVERNO UN VIAGGIATORE, 1979, Einaudi) zapisao da postoje dve vrste priča na ovom svetu: one o stalnosti života, i one o neizbežnosti smrti (2004, Jutarnji list, str. 217). SEMPER IDEM je, istovremeno, priča o oba. Tu možemo da otvorimo priču o remek-delu.

Често сам се осећао лоше због тога што сам спор читалац. Чистам истина релативно много — што није похвала већ професионална деформација — јер покушавам да се држим неких дневних, недељних, месечних распореда читања, па тако углавном успевам да сваког дана прођем по неколико страница. Али дневно пролазно време ми је, у поређењу са шампионима, крш. Када сам раније хтео да се бацим у депресију, читао сам чланке о Харолду Блуму који је потврђено читао по хиљаду и кусур страница дневно, захваљујући вероватно изузетном IQ и фотографском памћењу, од којих немам ниједно. Ако имате исте окидаче не питајте Јелу Марићевић Балаћ колико брзо чита.

У једном сам тренутку лепо прихватио своју спорост. Иако се понекад релапсирам старим мукама, сада уживам. Дуг је пут био до просвећења, а сад сам, као и сваки конвертит, фанатичан у промоцији спорог читања. Ако читате споро, одлично; пробајте још спорије. Прија ми, о личном утиску говорим, да док око мене зује рокови, обавезе, ФоМо, планови, туђи и сопствени, интимни и пословни, да једну књигу цевчим недељама или месецима, или да једну песму читам десет пута дневно. Мислим да су ми на томе захвални и моја иначе хаварисана пажња, те наука, машта и душевно благостање. Сакупљам кад стигнем цртице о спором читању; причали су други о томе много боље него што бих ја. Због оваквих цитата сам се и наклонио спором читању, све уверенији да за менталну хигијену има мало бољих ствари од тога.

Први је Фридриха Ничеа:

Нисам узалуд био филолог; а можда сам и даље филолог, то јест учитељ спорог читања: — најзад, ја и пишем споро. Сада не припада само мојим навикама већ и мом укусу — можда рђавом — да више не пишем ништа што неће доводити до очајања сваког ко је „у журби“.

Наиме, филологија је она цењена уметност која од свог поштоваоца тражи, пре свега, једно: идење по страни, препуштање времену, утишавање, успоравање — уметност попут златарског заната примењена на РЕЧ, уметност која има да свршава само фин, пипав посао и која не постиже ништа ако то не чини lento.

А управо је због тога филологија данас потребнија него икад; управо нас због тога најснажније привлачи усред епохе „рада“, што ће рећи: журбе, неуљудне и неумерене хитности која хоће одмах да сврши са свим стварима, чак и са сваком старом и новом књигом.

Сама филологија не свршава тако лако ни са чим. Она учи да се ДОБРО чита, то јест да се чита лагано, темељно, пажљиво, смотрено, са скривеним мислима, с одршкринутим духовним вратим, с нежним прстима и очима.

(Фридрих Ниче, ЗОРА: МИСЛИ О МОРАЛНИМ ПРЕДРАСУДАМА, прев. Божидар Зец, стр. 12, 2016, Дерета)

Други је исечак из једног ТВ разговора са Дејвидом Фостером Воласом. Увек сам хтео да ми је при руци, па сам га овде превео & транскрибовао:

Читање захтева да седите сами у тихој соби. И имам пријатеље, интелигентне пријатеље, који не воле да читају, којима буде — не само досадно, већ као да им наиђе некакав ужас — од тога да буду сами и у тишини. Ово видите кад год негде ушетате. Кад зађете у већину јавних простора у Америци, више нигде није тихо. Свугде је напањена музика. И лако је ругати се музици, јер је обично врло ужасна. Али чини се важним да не желимо да ствари више икад буду тихе.

Не знам како то да браним. Вероватно има везе са удовољавањем себи, куповином ствари за себе, излажењем. Али постоји и други део нас који је готово гладан за тишином и ћутањем, и за чврстим размишљањем о истој ствари на пола сата уместо тридесет секунди. А тај део се уопште не храни. Само се осети у телу као ужас у стомаку.

Не знам да ли ово има много смисла. Али мислим да је истина да овде, у САД, сваке године култура постаје све непријатељскија. Не мислим „непријатељска“ у смислу „бесна“, већ да постаје све теже и теже читати књигу, или посматрати неку слику сат времена, или слушати музику која је сложена и за коју је потребно времена да се разуме. Много је разлога за то. Нарочито сада у култури интернета и рачунара — све је тако брзо. А што су ствари око нас брже, то више хранимо ТАЈ део нас али не хранимо онај који воли тишину, који може да живи у тишини, који може да живи без икакве стимулације.

//

Reading requires sitting alone by yourself in a quiet room. And I have friends, intelligent friends, who don’t like to read; who get — not just bored, there’s almost dread that comes up — about having to be alone, and having to be quiet. And you see that when you walk in somewhere; when you walk in most public spaces in America, it isn’t quiet anymore. They pipe music through. And music is easy to make fun of, ’cause it’s usually really horrible music. But it seems significant because we don’t want things to be quiet ever anymore.

And to me, I can’t defend it. It seems to me it has something to do with having to gratify yourself, and get things for yourself, and go out. But there’s this other part of you, that’s almost hungry for silence and quiet, and thinking really hard about the same thing for about half an hour instead of thirty seconds — that doesn’t get fed at all. It makes iteslf felt in the body as the kinda dread in the stomach.

I don’t know if it makes a lot of sense. But I think it’s true that here in the US, every year the culture gets more and more hostile. And I don’t mean hostile as „angry“, just it becomes more and more difficult to read or to look at a piece of art for an hour, or to listen to a piece of music that’s complicated and takes work to understand, because — there are a lot of reasons. Particularly now in internet and computer culture, everything is so fast. And the faste things go, the more we feed THAT part of ourselves, but don’t feed the part of ourselves that likes quit, that can live in quiet, that can live without any kind of stimulation.

Испод је одломак из силабуса за предмет Увод у књижевну критику 2 проф. Сју Вивер Шопф (Dr. Sue Weaver Schopf) на Харварду. Американци пишу слободније силабусе у односу на наше „решетке“, па су описи курсева понекад прожети личним запажањима, коментарима или саветима предавача. Проф. Шопф овом приликом поручује да је сасвим нормално, и очекивано, да се литература овог предмета чита — за појмове спид ридинг субкултуре — екстремно споро.

Рачунајте да ћете читати отприлике 8 часова недељно. Немојте се изненадити ако будете читали тек 10 страница на сат; ово је потпуно нормално при читању теорије, нарочито ако је ово ваш први сусрет са естетиком. Са искуством ћете се све виеш навикавати на стил и технички речник овакве лектире, али немојте очекивати да ћете икада моћи да ове текстове брзо читате. Само се на овај начин могу развити добре вештине блиског читања и развити самопоуздање потребно за бављење промишљеним књижевним тумачењима. Књижевни и критички текстови су компликоване ствари, и зато се њихове важне особености тешко могу схватити у само једном ишчитавању.

//

You can count on approximately 8 hours of reading per week. Do not be surprised if you find that you are reading at a maximum rate of about 10 pages per hour; this is perfectly normal when reading theory (and especially so if this is your first exposure to aesthetics). With experience, you will gradually become accustomed to the style and technical vocabulary of this mode of discourse, although you should never expect to be able to “speed read” the assignments. Only in this way can one develop good close reading skills and gain the self-confidence necessary to undertake intelligent literary analysis. Literary and critical texts are complicated things, and thus one can seldom grasp all of their important features in a single reading.

Прошли смо прву и другу сезону, па и филм УБИЦЕ ДЕМОНА (DEMON SLAYER / KIMETSU NO YAIBA, 鬼滅の刃). Аниме је у кући сада учвршћен на другом месту вечне топ-листе, иза ОДБОЈКЕ (HAIKYUU!!, ハイキュー!!). У ишчекивању треће сезоне, која ће субјективно никад, Јована ме одржава у животу налазећи ми изворне танкобоне.

Не пратим шонене неко време, тако да сам се од неких клишеа — припадник [чудовишта] који се бори против [истих чудовишта]; чланство у групи која поседује јасне рангове по снази & умећу; градацијско, гејмифицирано савладавање нових борбених вештина & побеђивање све моћнијих непријатеља — тако да сам се од неких клишеа одвикао, па ме не замарају. Опуштајуће је бити матор. Или су ми толико досадиле лоше деконструкције и напорне иронизације у Западним филмовима и серијама да сам се ужелео искрених јунака који су срцем и телом посвећени Походу, тучи против зла и спасавању својих најближих. А њих сада налазим само код Јапанаца.

Једна ме је минијатура у УБИЦИ ДЕМОНА посебно купила. Након што демоне главни јунак Тенђиро уништи, свакоме се од тих полуљудских крволока да тренутак апсолуције. У ретроспективи се открива — док их Танђиро у искреној молитви грли или држи за руку, сада не као њихов крвник већ као пријатељ — њихова напаћена судбина што их је, док су још били људи, услед физичке и емотивне трауме натерала путем самодеструктивности, дотеравши их на крају до прихватања демонства. Када сећању дође крај, анимација нам приказује неодређени призор одласка њихових душа, сада поново у ликовима деце, у неки други свет. Бољи или гори не знамо, али знамо да постоји још једна шанса, тамо негде. За разлику од неких смарачких савремених инверзија, где је свако у различитој мери искварен и грозан, па и највећи јунаци, у УБИЦИ ДЕМОНА сви су у различитој мери, чак и монструми, чисти и жељни љубави.

POROCI TOKIJA (TOKYO VICE, 2009, Random House) autobiografska je knjiga američkog novinara Džejka Adelštajna (Jake Adelstein) o godinama kada je, kao mladi istraživački reporter, radio u redakciji crne hronike jedne od najvećih medijskih kuća u Japanu. Priča je dramska. Mlad junak, sa vrućom diplomom studija žurnalistike, dobija prvi posao. Zaposlenje je — crna hronika, što podrazumeva nulu sna i bliska upoznavanja sa pričama za koje na televiziji izlazi upozorenje o sadržaju. To međutim nije najgore: Džejk Adelštajn se zapošljava, kao Amerikanac, u najvećoj novinskoj kući u Tokiju. Ne samo da je početnik, već je i stranac u zemlji koja je i dalje, uprkos tehnološkoj prosvećenosti i anglicizmima u govoru, opipljivo ksenofobična.

O zanatu crne hronike Adelštajn piše toliko glorifikovano da uspeva ubediti kako je u pitanju najjači posao na svetu. Imao sam želju, tokom čitanja, da primerke knjige poklonim svima koje novinarstvo zanima ne samo kao posao, već kao poziv; da sam je sam pročitao u svojim formativnim godinama, verovatno bih dobio poriv da se prijavim za prijemni ispit za žurnalistiku. Reporteri crne hronike opisani su kao heroji; kao kul sekta; naj od naj; najviše rade, najviše piju, najviše se razvode, najranije umiru. Adelštajn, kao u udžbeniku, približava neicijantima pravila, etička i praktična, ovog zanata: kako se neguju odnosi sa izvorima, policijom, urednicima, kako se vrdaju zakoni, i kako se rokovi poštuju i probijaju. Učimo se, drugim rečima, kako se pravi kobasica.

Priču koja je sama po sebi uzbudljivija od devet desetina životopisa Adelštajn je ipak umalo iskvario dramskim preterivanjima. Sebe je Adelštajn je, neretko bez suptilnosti, predstavio kao izuzetnog šmekera, seks-manijaka, vrhunskog špijuna, Budi sličnog dobrotvora i govornika zlatnog jezika, što, uz dužno poštovanje prema čoveku, smatram neistinom ili barem dobrim natezanjem. Dijalozi između likova se takođe sigurno nisu tako odigrali, jer su suviše precizni, teatralni i sa previše jasnim aforističkim poentama. Život nije film, pa čak ni život kriminalističkog reportera, ali je ispovest Adelštajnova dočarana obiljem dramskih tehnika obično neprisutnih u stvarnosti: uvoda, retrospekcije, lajtmotiva, foreshadowinga, suspensa, one linera; melodrame i didaktike. Od neobičnih i melanholičnih sećanja pisac je na silu napravio narcisoidni scenario za B film.

Teško mi je bilo zbog ovih veštačkih suplemenata da priču Džejka Adelštajna prihvatim kao iskrenu i istinitu — iako ona to, barem delom, jeste. Za nefikciju je uvek pohvala da se čita kao roman, ali se Adelštajan za moj ukus suviše silovito zaleteo da svoje doživljaje literarizuje. Srećom je tema egzotična, a takva literarizacija zarazna i zanimljiva, naročito u prvom delu memoara, kada je glavni junak još zelen, kada su događaji svesno napisani u crnohumornom, apsurdističkom tonu; na pamet su mi padale scene iz MONKA, NEŠA BRIDžISA i sličnih komičnih krimića. Da su ove epizode ciljano napisane na ovaj način svedoče i nazivi poglavlja, namerno oblikovani da zvuče kao simpatični treš ili rogobatna manga („The Chichibu Snack-mama Murder Case“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part One: So You’re Asking Me to Trust You?“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part Two: Out of Bed, Yakuza are Worthless Leeches“). Ovakva se stilizacija piscu kasnije možda obila u glavu, jer poslednja poglavlja, mračna i tužna, više odaju, posle slalomskog početka, osećaj umora nego dojam melahnoličnog samopromišljanja. Taj je deo priče, možda, za pisca bio previše ranjiv da bi bio podlogom filmizacije.

У КОНАЧНОЈ ЈЕСЕНИ (1988) Душана Матића компјутерика се помиње у два наврата. Обе песме говоре о памћењу и забораву, што ми је занимљиво јер је Вилијем Гибсон, тата киберпанка, о рачунарима у својим делима такође размишљао као „метафорама за памћење“. Интерјву где је ово први пут споменуо објављен је 1991 (Larry McCaffery, „An Interview with William Gibson“, Mississippi Review; ЈСТОР линк отворити преко активног sci-hub домена, који је у овом тренутку sci-hub.hkvisa.net), три године након изласка Матићеве збирке — само кажем. Матић је песме написао неколико година или чак деценија пре Гибсона; тачна хронологија ми је непозната јер је КОНАЧНА ЈЕСЕН пажљива ре-конструкција Матићевих и ранијих и каснијих текстова, сложена од стране Драшка Ређепа осам година након Матићеве смрти.

компјутер бележи њене без
гласне и гласне мисли

Ко је тада — кад год да је било, а било је прерано — могао да претпостави компјутере као вртлоге интимних податка?

Друга песма у је у футуру:

хибер
нетика ће сањати а гусле одмарати
човек будућности чека да ухвати
корак за собом

Компјутерску поезију је још шездестих писао Мирољуб Тодоровић (KYBERNO, 1970). У зачецима рачунарске лирике машине су коришћене како би убачени језички материјал комбиновале ослобођене уских оквира људске логике & жеље за граматичком или смисленом структуром. Компјутери су коришћени као апсинт или опијати: да би отворили пространства маште иначе доступна само сновима. На хиљаду таквих песама, 999 су биле неупотребљиве али једна би била чиста енергија. Данас рачунарску књижевност, све самосталније, пишу вештачке интелигенције, са све мање упливом људи.

Иван В. Лалић је у својој последњој књизи, ЧЕТИРИ КАНОНА (1997), Луциферу дао на коришћење PC.

И моје ће мртво тело устати.
Ово тело,
Угрожено у свету опасних привида, и намера
Убилачких; јајоглави Сатана има лични компјутер
Од десет гигабајта, уз помоћ којег ми кроји
Капу по својој мери. Лудачку капу, можда,
Са златним прапорцима. И једну пластичну врећу
Са патент-затварачем.

Пошто је у питању властелин Пакла, моћ његове машине, којом квари свет, превазилази границе људског и те 1997. има непојмљивих десет гигабајта меморије. Стихови звуче лудитски, али мислим да Лалић, упркос томе што је еколошки песник & што је у овој Петој песми Првог канона духовно изопачивање поистоветио са употребом информационе технологије, није технофоб. Призор Сотоне са компјутером је урнебесно злокобан, и мислим да је ИВЛ ишао на такав осећај гротеске, а не према „пипни траву“ критици.