Промоција нове збирке пеозије моје драге професорке Бојане Стојановић Пантовић, ПОВРЕДА БЕЛИНЕ (2021, КЦНС). Вече је било у оквиру серијала КЦНС КЊИГОМАТ, који води сјајна Мирјана Фрау Гардиновачки (прва слева), водитељка овог догађаја где су говориле још Владислава Гордић Петковић — која ми је скоро великодушно позајмила своју тезу о Рејмонду Карверу, СИНТАКСУ ТИШИНЕ (1995), коју нигде другде нисам успео да пронађем — и Јелену Марићевић Балаћ, ауторка поговора издања. Пето присуство на слици је Катарина Пантовић, која је како сам начуо недавано положила вожњу и чија је нова поезија такође још топла од штампе (РИТУАЛ ПРЕД СПАВАЊЕ, Суматра).

На сусрет сам дошао као лош ђак јер књигу нисам имао у рукама. Промоција је урадила посао и навукла ме на дело већ током живе приче & рецитовања. Проф. БСП се између осталог бави изузетним истраживањем „прозаида“, одн. песама у прози, страшно занимљивог књижевног облика. Као и сличне прелазне врсте, прозаиде су андерграунд; сећам се да сам их гутао као клинац, чак их и писао, али где да данас налетите на њих? ПОВРЕДУ БЕЛИНЕ једна таква прозаида затвара. Ствар се зове „Доба неолита“. Навучен сам. БСП у поезији прати линију експресионистичких песника попут Георга Тракла, воли затворене и криптичне стихове, а поезија је сама исповедна, свакодневна, са медитацијама у правцу мита, књижевности, уметности. Према речима песникиње, ово је збирка о забораву; претходне су биле о сећању, а ова је о томе како је писати о забораву. Да ми драга професорка није поклонина примерак, украо бих га.

Тешко ми је од скора да о причама Бранка Ћопића размишљам одвојено од мисли о његовој смрти. Надам се да ћу у једном тренутку наићи на неки његов поузддани дневник који ће можда бацити светло на нешто, али знам да није право тражити такву врсту разрешења, од било кога. МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ изгледају као цртаћ; Ћопић је, руку дајем, гледао Душка Дугоушка пре него што је писао сцене комичног хипернасиља међу ликовима. Али БЋ чини и једну за читаоца гадну ствар: страшан је емотивни шок када, у тренутку, скочимо из смешне приче о дечијим несташлуцима, у сцену у будућности, током битке за Бихаћ, где иста деца, сада младићи, гину у рату. На темељном људском нивоу то заврне душу. Призор је оксиморонски, гротескан: у глави нам се мешају призори невиних клинаца, по приказаном сличним јунацима из Looney Tunesa, са сликом њиховог страдања. Такве скокове у будућност искористио је Стивен Кинг, неколико десетлећа после Ћопића, у новели THE BODY, те филмској адаптацији исте STAND BY ME.

Цијелу књигу обавија атмосфера меланколије и оне тешке, ољуђене туге, која човјекову животу и дјетињству даје сав смисао, иако је његов живот сачињен од све самих хумористичких гегова. Натапање хумора неподношљивом тугом основа је књижевних стратегија Бранка Ћопића. Ако смо одрасли у тужне људе, овај је писац за то најзаслужнији.

Миљенко Јерговић, „Дуле Дабић Хајдук“

Knjigu morao uzeti jer ju je napisao Mladen Jakovljević. Upoznao sam ga prvo preko njegove disertacije & ostalih radova o američkoj postmodernoj fantastici Tomasa Pinčona i Filipa K. Dika (doktorat je objavio pod nazivom ALTERNATIVNE STVARNOSTI FILIPA K. DIKA; 2015, Everest). Drugi put sam ga upoznao preko njegovog prevoda, inače prvog na srpskom, za prevod teškog aliterativnog engleskog srednjovekovnog speva SER GAVEJN I ZELENI VITEZ (2019, Matica srpska). Treći put sam ga upoznao preko njegovog epsko-fantazijskog romana VRATA SUMRAKA (2014, Everest), a sada ga opet upoznajem u ovom romanu (2019, Akademska knjiga). Čoveka, znači, četiri puta srećem, svaki put u drugačijem projektu.

IZBLEDELE DUŠE dve su paralelne priče: o momku koji se budi u svetu mrtvih, te o popu sa tajnovitom prošlošću koji istovremeno, u svetu živih, sumnja da se u njegovom zabačenom selu, početkom XIX veka, otvaraju prolazi između ovog i onog sveta. Razgovetno napisan, sa jasnim karakterizacijama, roman je sličan omladinskom (YA) delu, izuzimajući krvničke psovke na zapadnosrpskom dijalektu. Iz drugih uglova, ovo je i horor priča, istorijska avantura i — meni omiljena varijanta — okultni krimić, sa popom kao demonološkim detektivom u stilu Konstantina, Dilana Doga ili Helboja. Mladić koji se budi u ukletoj dimenziji mrtvih je jedan monomitski junak: zbunjen, mlad, neiskusan; sa neobičnim moćima kojima se ne zna poreklo; on mora spoznati tajne neobičnog sveta u kome se obreo kako bi ga savladao, i kako bi usput naučio nešto o sebi — za početak, kako je uopšte preminuo, i zašto nije, kao posmrtna duša, otišao tamo Gde Treba.

O smrti se u ovom romanu govori onako kako se smrt inače ublažava u dečijim delima (KNJIGA O GROBLjU, KOKO, DUŠA): ne samo da smrt nije konačna i da postoji život posle, već je moguće sa tim životom stupiti u razgovor. Tu je ključni zaplet i, da kažem, metafizička zavrzlama IZBLEDELIH DUŠA. Zagrobni život u kojem se obreo glavni junak nije PRAVI život posle smrti, već nekakva tamna međustanica, odsečena i od zemlje živih i od preminulih predaka. Junaci ovu nevolju moraju razrešiti. Sklanjam u stranu odrednice o hororu, avanturi, bajci. Uvodni piščev komentar, na početku knjige, otkriva intimnu bol, toplinu i nadu. Pisan samoterapeutski, kao alegorija koja procesuira lični gubitak kroz fantastičnu priču ovaj roman dolazi, srećom, do sjajnih misli i ne podleže očaju. Romani za decu smrt ne ublažavaju, već o njoj govore onako kako smo je oduvek, od paleolitskih šamana, shvatali: ona nije kraj, i postoji otvorena komunikacija — dušom, osećanjem, osećajem, magijom, ritualom, intuicijom — sa dragim ljudima sa druge strane magle.

TREBALO JE DA ODEŠ je do sada na srpski neprevedena horor novela nemačkog pisca Danijela Kelmana (Daniel Kehlmann, DU HÄTTEST GEHEN SOLLEN, 2016) čijih je nekoliko romana, uključujući i svetski bestseler PREMERAVANjE SVETA (Die Vermessung der Welt, 2005), objavila Dereta, a skoro mu je istorijski/magijskorealistični roman TIL preveden u Čarobnoj knjizi. Zaplet: Pisac u blokadi odlazi u usamljeno prenoćište, na vrh brda i daleko od sveta, da piše, zajedno sa ženom i ćerkom. Porodica međutim samo smeta. Rukopis, koji se mora završiti u roku, ne napreduje, jer autora prekidaju stare svađe i neka nova saznanja. Samo odmorište, pritom, nije baš najnormalnije.

Ovo je tema — napaćeni autor i stvaranje rukopisa u horor okruženju — na koju tapiju ima Stiven King & koja je u međuvremenu postala sjajan trop. Krvav posao pisanja teksta, koji muči jadnog protagonistu, doslovno je u Kelmanovoj noveli dočaran sitnim pekulijarnostima u formi i tipografiji. Paralelno, dok junak izlaže o vikendu iz pakla, imamo uvid u njegov tekst u nastajanju, prateći tok pisanja i spisateljske odluke: smenjuju se višestruke varijante iste scene (dok se pisac odlučuje za onu najbolju, najviše u saglasju sa osobinama likova), naglas se brišu i osmišljavaju reči koje su prigodnije za tu-i-tu rečenicu, a rukopis se prekida usred misli, bez tačke ili napomene, kad god se misao pripovedača prekine usled telefonskog poziva ili za pantalone oklembešene kćerke. Od ovih avangardizama nije pravljen vašar: nema ih previše i učinkovite su. Lokalni, nemački šmek priči daju stanovnici najbližeg sela, koji međusobno pričaju domorodačkim alpskim dijalektom koji junak, velegradski filmski scenarista, ne razume, zbog čega ostaje nem i gluv tokom razgovora koji se pred njim vode. Pripovedač je u svojoj naravno zemlji, među svojim narodom, ali ti stanovnici ipak nisu sasvim njegovi i nisu sasvim shvatljivi, kao što ni njegova AirBnB vikendica nije potpuno od ovog sveta niti su njena pravila shvatljiva ljudskoj pameti.

Delo pripada sada popularnim jezovitim pričama o svakodnevnim liminalnim prostorima; zadnjim prostorijama i suterenima (backrooms), spacijalnim gličevima u kosmičkoom tkanju; podžanru u kojem uobičajene lokacije (kancelarije, obedovališta, dućani) postaju strahoviti lavirinti poremećenih dimenzija i uglova. Ne znam koliko je D. Kelman inače posvećen hororu, ali je ovaj knjižuljak strašno uzbudljiv; prozni trikovi smenjuju se sa sjajnim filmskim (vizuelnim) scenama zlokobnog prisustva. Kao kod majstora žanra, paranormalni ispadi se do kraja ne objašnjavaju — pripovedač je nepouzdan — ali uz pomoć naznaka možemo u glavi oblikovati pozadinsku priču koja se svakako običnim jezikom ne bi mogla preneti.

Poslednji deo Makdonaldove mračnofantazijske trilogije nije, na moju veliku žalost, detektivski roman — kao u prva dva uratka — smešten u ograničeni prostor magijskog velegrada u apokaliptičnoj krajini. Serijalu me je to i privuklo: mali setting i zaplet krimi-priče. VRANIN PAD (ne usvajam nenormalni prevod naslova Crowfall kao „Gavranov pad“, ne samo zbog jezičkog purizma već i zbog tematske logike priče), elem, VRANIN PAD je već pustolovni roman, ispunjen dalekim putovanjima i novim mestima, ali dosadnim i klaustrofobičnim, po maštovitosti ni blizu elektropankerskom Valengradu ili stalkerovskom Jadu (original: Misery), pustari zaostaloj iza čarobnjačkog rata do istrebljenja. Takav zaokret mi nije legao. Ovaj završni deo duži je od oba prethodna, i izgleda mi tanko i rastegnuto kao puter namazan preko previše hleba.

Ipak, završetak priče je lep. Makdonald se u knjizi oprašta, svesno i setno, prvo od sporednih, a onda i glavnih junaka, što znači da sam se opraštao sa njima i ja, čitalac. „Setno“ je ključna reč, jer je Makdonald podcrtao melanholičnu, a ne edgy stranu glavnog svog junaka, kapetana Rejhalta Galharoua, brata bliznaca Pračetovog Vajmsa i vorhamerovskog Inkvizitora Ajzenhorna; razbijača lisičijeg uma, samodestruktivne ruševine sa zlatnim srcem, kojem su ispisane izvanredne, za roman ove vrste, filozofske i introspektivne replike. Zbog takvih delova praštam Makdonaldu što nam je istu priču uvalio tri puta, jer i ovde imamo misteriju + povodom nekog magijskog artefakta + koji treba da se aktivira/spreči + pre nego što neprijateljska vojska, u sumanutom maršu, ne dođe do uporišta junaka. Trilogija se završava odličnim krajem, i odlično je što se i završila posle tri knjige, kako ovom nevelikom, ali intrigantnom svetu i odgovara. Dalje bi pisanje bilo mrcvarenje.

Из „Патријарх Јосиф на смртној постељи“. То је Јосиф Рајачић, са којим Стерија није био најбоље. Толико да га је као патријарха спојио са ђаволом на самртном одру. Песме нема у овом издању (1993, КОВ) па сам тужан.

TIL Стеријино ДАВОРЈЕ има осим првог (1854) још само три самостална реиздања а између њих је сто година разлике и само једно има изворне преводе Хорацијевих ода, због којих сам збирку и намеравао узети у руке. Издања су:
— 1881. (Књижара браће Јовановић)
— 1892. (СКЗ)
— 1992/2002. (Књижевна општина Вршац).
Постоје још избори из Стеријиног дела 1931. и 1958. („… у сто књига“) где је ДАВОРЈЕ сечено и тумбано прилично, такође без Хорација.

Тек је издање КОВ, које је приредио Миодраг Матицки, прво право, неоштећено и интегрално реиздање ДАВОРЈА из 1854, са изворним распоредом песама, без избацивања неких стихова & са преводима Хорацијевих ода које је Стерија држао интегралним делом збирке.

Шоу је што се по трговцима подједнако лако налази и то последње (најбоље) и једно од најстаријих реиздање ДАВОРЈА. Издање из 1892. је ненормално јефтино за век и кусур стару књигз из првог круга СКЗ-а. Наставите читање →