TREBALO JE DA ODEŠ je do sada na srpski neprevedena horor novela nemačkog pisca Danijela Kelmana (Daniel Kehlmann, DU HÄTTEST GEHEN SOLLEN, 2016) čijih je nekoliko romana, uključujući i svetski bestseler PREMERAVANjE SVETA (Die Vermessung der Welt, 2005), objavila Dereta, a skoro mu je istorijski/magijskorealistični roman TIL preveden u Čarobnoj knjizi. Zaplet: Pisac u blokadi odlazi u usamljeno prenoćište, na vrh brda i daleko od sveta, da piše, zajedno sa ženom i ćerkom. Porodica međutim samo smeta. Rukopis, koji se mora završiti u roku, ne napreduje, jer autora prekidaju stare svađe i neka nova saznanja. Samo odmorište, pritom, nije baš najnormalnije.

Ovo je tema — napaćeni autor i stvaranje rukopisa u horor okruženju — na koju tapiju ima Stiven King & koja je u međuvremenu postala sjajan trop. Krvav posao pisanja teksta, koji muči jadnog protagonistu, doslovno je u Kelmanovoj noveli dočaran sitnim pekulijarnostima u formi i tipografiji. Paralelno, dok junak izlaže o vikendu iz pakla, imamo uvid u njegov tekst u nastajanju, prateći tok pisanja i spisateljske odluke: smenjuju se višestruke varijante iste scene (dok se pisac odlučuje za onu najbolju, najviše u saglasju sa osobinama likova), naglas se brišu i osmišljavaju reči koje su prigodnije za tu-i-tu rečenicu, a rukopis se prekida usred misli, bez tačke ili napomene, kad god se misao pripovedača prekine usled telefonskog poziva ili za pantalone oklembešene kćerke. Od ovih avangardizama nije pravljen vašar: nema ih previše i učinkovite su. Lokalni, nemački šmek priči daju stanovnici najbližeg sela, koji međusobno pričaju domorodačkim alpskim dijalektom koji junak, velegradski filmski scenarista, ne razume, zbog čega ostaje nem i gluv tokom razgovora koji se pred njim vode. Pripovedač je u svojoj naravno zemlji, među svojim narodom, ali ti stanovnici ipak nisu sasvim njegovi i nisu sasvim shvatljivi, kao što ni njegova AirBnB vikendica nije potpuno od ovog sveta niti su njena pravila shvatljiva ljudskoj pameti.

Delo pripada sada popularnim jezovitim pričama o svakodnevnim liminalnim prostorima; zadnjim prostorijama i suterenima (backrooms), spacijalnim gličevima u kosmičkoom tkanju; podžanru u kojem uobičajene lokacije (kancelarije, obedovališta, dućani) postaju strahoviti lavirinti poremećenih dimenzija i uglova. Ne znam koliko je D. Kelman inače posvećen hororu, ali je ovaj knjižuljak strašno uzbudljiv; prozni trikovi smenjuju se sa sjajnim filmskim (vizuelnim) scenama zlokobnog prisustva. Kao kod majstora žanra, paranormalni ispadi se do kraja ne objašnjavaju — pripovedač je nepouzdan — ali uz pomoć naznaka možemo u glavi oblikovati pozadinsku priču koja se svakako običnim jezikom ne bi mogla preneti.

Poslednji deo Makdonaldove mračnofantazijske trilogije nije, na moju veliku žalost, detektivski roman — kao u prva dva uratka — smešten u ograničeni prostor magijskog velegrada u apokaliptičnoj krajini. Serijalu me je to i privuklo: mali setting i zaplet krimi-priče. VRANIN PAD (ne usvajam nenormalni prevod naslova Crowfall kao „Gavranov pad“, ne samo zbog jezičkog purizma već i zbog tematske logike priče), elem, VRANIN PAD je već pustolovni roman, ispunjen dalekim putovanjima i novim mestima, ali dosadnim i klaustrofobičnim, po maštovitosti ni blizu elektropankerskom Valengradu ili stalkerovskom Jadu (original: Misery), pustari zaostaloj iza čarobnjačkog rata do istrebljenja. Takav zaokret mi nije legao. Ovaj završni deo duži je od oba prethodna, i izgleda mi tanko i rastegnuto kao puter namazan preko previše hleba.

Ipak, završetak priče je lep. Makdonald se u knjizi oprašta, svesno i setno, prvo od sporednih, a onda i glavnih junaka, što znači da sam se opraštao sa njima i ja, čitalac. „Setno“ je ključna reč, jer je Makdonald podcrtao melanholičnu, a ne edgy stranu glavnog svog junaka, kapetana Rejhalta Galharoua, brata bliznaca Pračetovog Vajmsa i vorhamerovskog Inkvizitora Ajzenhorna; razbijača lisičijeg uma, samodestruktivne ruševine sa zlatnim srcem, kojem su ispisane izvanredne, za roman ove vrste, filozofske i introspektivne replike. Zbog takvih delova praštam Makdonaldu što nam je istu priču uvalio tri puta, jer i ovde imamo misteriju + povodom nekog magijskog artefakta + koji treba da se aktivira/spreči + pre nego što neprijateljska vojska, u sumanutom maršu, ne dođe do uporišta junaka. Trilogija se završava odličnim krajem, i odlično je što se i završila posle tri knjige, kako ovom nevelikom, ali intrigantnom svetu i odgovara. Dalje bi pisanje bilo mrcvarenje.

Из „Патријарх Јосиф на смртној постељи“. То је Јосиф Рајачић, са којим Стерија није био најбоље. Толико да га је као патријарха спојио са ђаволом на самртном одру. Песме нема у овом издању (1993, КОВ) па сам тужан.

TIL Стеријино ДАВОРЈЕ има осим првог (1854) још само три самостална реиздања а између њих је сто година разлике и само једно има изворне преводе Хорацијевих ода, због којих сам збирку и намеравао узети у руке. Издања су:
— 1881. (Књижара браће Јовановић)
— 1892. (СКЗ)
— 1992/2002. (Књижевна општина Вршац).
Постоје још избори из Стеријиног дела 1931. и 1958. („… у сто књига“) где је ДАВОРЈЕ сечено и тумбано прилично, такође без Хорација.

Тек је издање КОВ, које је приредио Миодраг Матицки, прво право, неоштећено и интегрално реиздање ДАВОРЈА из 1854, са изворним распоредом песама, без избацивања неких стихова & са преводима Хорацијевих ода које је Стерија држао интегралним делом збирке.

Шоу је што се по трговцима подједнако лако налази и то последње (најбоље) и једно од најстаријих реиздање ДАВОРЈА. Издање из 1892. је ненормално јефтино за век и кусур стару књигз из првог круга СКЗ-а. Наставите читање →

Svakom novom knjigom Makdonaldov serijal više liči na Pračetove knjige o Vajmsu. Okultni inspektor Rejhalt Galharou postaje stariji u kostima i osećajniji u srcu, otvoreniji u ranjivosti. Moćan roman. Detektivska misterija je ovde još jedna magijska zavera sa satom koji otkucava i eksplozivnim završetkom — samo složenija u odnosu na prvi deo, skrojena ovog puta od više paralelnih radnji koje se do kraja u isto ušće slivaju. Ovoga puta, i sa većim emotivnim unosom glavnog junaka. Na n-ti stepen pojačani su i elementi weird fantazije u delovima priče koji su ranije samo koketirali sa Lemovim Solarisom i Zonom braće Strugacki. Moćno i setno.

CRNOKRILAŠ je fantazijska knjiga pisana po po nacrtima za detektivski noar roman. Vrlo je zabavno! Glavni lik, koji svojim moćnim anglogermanskim imenom — Rajhalt Galherou — evocira vorhamersku tradiciju militarističke mračne fantazije, junak je iz Čendlerove mašte ili filmova H. Bogarta i Klinta Istvuda. On je bivši vojnik. Sada je međutim u privatnom sektoru, kao zapovednik tajnovite plaćeničke čete. Ima mučnu prošlost o kojoj ne priča, iako je samo hteo da uradi Ispravnu Stvar. Zbog te je mračne prošlosti sada samac, pijanica, samodestruktivan fizički i karijerno. Sve je bilo u redu u njegovom smećarskom životu dok od svih pograničnih postaja na svetu Ona nije ušetala baš u njegovu.

Celim je tokom CRNOKRILAŠ priča o policijskoj istrazi, koja se vodi oprezno i metodično, u skladu sa opasnostima koje vrebaju i satom koji otkucava. Tragajući za razlozima jednog magijskog fenomena, glavni junaci polako otkrivaju, kao što to u hard-boiledu obično biva, duboku zaveru među najmoćnijim vođama njihovog sveta. Za razliku od obične krimi-priče, ovde na stolu nisu samo proneverene pare i skrivena ubistva, već sudbina naroda u sve bližem termonuklearnom čarobnjačkom ratu između nekoliko frakcija sumanutih bogova.

Setting CRNOKRILAŠA smešten je neodredivi -pank koji objedinjuje magiju i mašinstvo, renesansnu modu i neonom osvetljen kišni velegrad u kojem se radnja gotovo u celosti odvija, i izvrsna je pozornica za neobičnu zamisao romana. Mračnofantazijska galerija likova, atmosfera očaja i krvavi humor nadahnuti su, rekao bih, CRNOM ČETOM Glena Kuka, koja kod nas nije doživela više od dva-tri nastavka; moguće je da su kao inspiracija Edu Makdonaldu poslužile i knjige drugog najpoznatijeg serijala G. Kuka, onog o magijskom detektivu Geretu iz magijskog velegrada TunFaire.

После читања БЕРЕНА И ЛУТИЈЕНЕ уверен сам да је Толкин мрзео мачке; маштовитост је сваког писца потенцијално безгранична, али пасија са којом Толкин описује мрачну душу мачјег рода морала је, мислим, доћи из нечег личног.

Проверавајући на нету да ли сам на добром трагу или само учитавам сопствену несимпатију према м*чк*м*, наишао сам на још неколико цитата из Толкинових дневника и писама који такође могу потврдити да Толкин, у најмању руку, није био обожавалац. Најбољи траг налазим у причи о Берену и Лутијени Тинувијели, највећој романси Толкиновог света, чији је одјек прича о Арагорну и Аруени из ГОСПОДАРА ПРСТЕНОВА: повести о смртном човеку и бесмртној вилењачкој принцези који су, као доказ своје љубави, заједно учинили оно што нису могли богови, вештице и бесни вилењачки краљеви, отевши свети камен из круне сатанског Мелкора.

Е сад. У последњих неколико година, Задужбина Толкин, која управља ауторским правима највећег писца епске фантазије, објављује између осталог и појединачне приповести из СИЛМАРИЛИОНА. Међу последњима у низу је поменута BEREN & LUTHIEN (2017, HarperCollins; БЕРЕН И ЛУТИЈЕНА, 2021, Публик Практикум, прев. Владимир Д. Јанковић), издање романескне дужине које садржи колекцију раних верзија и алтернативних приступа обликовању коренске идеје ове новеле. То нам даје увид у радну собу мајстора; да видимо који су делови, временом, били мењани, који придодати, а који су на крају били избрисани.

У првој познатој иначици приче о Берену и Лутијени постоји тако неколико одступања. Берен овде није човек, већ је, као и Лутијена, бесмртни Вилењак: у смртника је Берен претворен, можемо лако претпоставити, како би љубавна прича легенда постала, а романса била митопоема. Зли господар Мелкор се у овом тексту зове Мелко, а његово утврђење, Ангбанд, Железни затвор — Ангаманди; временом је вероватно Толкин nапуштао келтски и фински надахнуте називе & имена и прилагођавао их устројству измишљених језика које је полако, годинама, изграђивао. Највећа измена у каснијим рукама приче било је увођење чаробњака-некроманта по имену Тhû, касније названог Саурон, који је био највернији капетан Мелкорове силе. У овој првој верзији, улогу Мелкорове десне руке играо је: Тевилдо, Принц Мачака. Наставите читање →