CRNOKRILAŠ je fantazijska knjiga pisana po po nacrtima za detektivski noar roman. Vrlo je zabavno! Glavni lik, koji svojim moćnim anglogermanskim imenom — Rajhalt Galherou — evocira vorhamersku tradiciju militarističke mračne fantazije, junak je iz Čendlerove mašte ili filmova H. Bogarta i Klinta Istvuda. On je bivši vojnik. Sada je međutim u privatnom sektoru, kao zapovednik tajnovite plaćeničke čete. Ima mučnu prošlost o kojoj ne priča, iako je samo hteo da uradi Ispravnu Stvar. Zbog te je mračne prošlosti sada samac, pijanica, samodestruktivan fizički i karijerno. Sve je bilo u redu u njegovom smećarskom životu dok od svih pograničnih postaja na svetu Ona nije ušetala baš u njegovu.

Celim je tokom CRNOKRILAŠ priča o policijskoj istrazi, koja se vodi oprezno i metodično, u skladu sa opasnostima koje vrebaju i satom koji otkucava. Tragajući za razlozima jednog magijskog fenomena, glavni junaci polako otkrivaju, kao što to u hard-boiledu obično biva, duboku zaveru među najmoćnijim vođama njihovog sveta. Za razliku od obične krimi-priče, ovde na stolu nisu samo proneverene pare i skrivena ubistva, već sudbina naroda u sve bližem termonuklearnom čarobnjačkom ratu između nekoliko frakcija sumanutih bogova.

Setting CRNOKRILAŠA smešten je neodredivi -pank koji objedinjuje magiju i mašinstvo, renesansnu modu i neonom osvetljen kišni velegrad u kojem se radnja gotovo u celosti odvija, i izvrsna je pozornica za neobičnu zamisao romana. Mračnofantazijska galerija likova, atmosfera očaja i krvavi humor nadahnuti su, rekao bih, CRNOM ČETOM Glena Kuka, koja kod nas nije doživela više od dva-tri nastavka; moguće je da su kao inspiracija Edu Makdonaldu poslužile i knjige drugog najpoznatijeg serijala G. Kuka, onog o magijskom detektivu Geretu iz magijskog velegrada TunFaire.

После читања БЕРЕНА И ЛУТИЈЕНЕ уверен сам да је Толкин мрзео мачке; маштовитост је сваког писца потенцијално безгранична, али пасија са којом Толкин описује мрачну душу мачјег рода морала је, мислим, доћи из нечег личног.

Проверавајући на нету да ли сам на добром трагу или само учитавам сопствену несимпатију према м*чк*м*, наишао сам на још неколико цитата из Толкинових дневника и писама који такође могу потврдити да Толкин, у најмању руку, није био обожавалац. Најбољи траг налазим у причи о Берену и Лутијени Тинувијели, највећој романси Толкиновог света, чији је одјек прича о Арагорну и Аруени из ГОСПОДАРА ПРСТЕНОВА: повести о смртном човеку и бесмртној вилењачкој принцези који су, као доказ своје љубави, заједно учинили оно што нису могли богови, вештице и бесни вилењачки краљеви, отевши свети камен из круне сатанског Мелкора.

Е сад. У последњих неколико година, Задужбина Толкин, која управља ауторским правима највећег писца епске фантазије, објављује између осталог и појединачне приповести из СИЛМАРИЛИОНА. Међу последњима у низу је поменута BEREN & LUTHIEN (2017, HarperCollins; БЕРЕН И ЛУТИЈЕНА, 2021, Публик Практикум, прев. Владимир Д. Јанковић), издање романескне дужине које садржи колекцију раних верзија и алтернативних приступа обликовању коренске идеје ове новеле. То нам даје увид у радну собу мајстора; да видимо који су делови, временом, били мењани, који придодати, а који су на крају били избрисани.

У првој познатој иначици приче о Берену и Лутијени постоји тако неколико одступања. Берен овде није човек, већ је, као и Лутијена, бесмртни Вилењак: у смртника је Берен претворен, можемо лако претпоставити, како би љубавна прича легенда постала, а романса била митопоема. Зли господар Мелкор се у овом тексту зове Мелко, а његово утврђење, Ангбанд, Железни затвор — Ангаманди; временом је вероватно Толкин nапуштао келтски и фински надахнуте називе & имена и прилагођавао их устројству измишљених језика које је полако, годинама, изграђивао. Највећа измена у каснијим рукама приче било је увођење чаробњака-некроманта по имену Тhû, касније названог Саурон, који је био највернији капетан Мелкорове силе. У овој првој верзији, улогу Мелкорове десне руке играо је: Тевилдо, Принц Мачака. Наставите читање →

Knjigu sam ranije nekoliko puta pročitao u prevodu Zorana Živkovića & uvek sam, po završetku, bivao smoren i sa malom retencijom pročitanog. Mislio sam da je to do suvog prevoda. Ipak ne; prvih nekoliko stotina stranica DINE je najgora proza koju je Frank Herbert napisao. Negde sam u beleškama tokom čitanja prve knjige romana naškrabao da je DINA veliko delo, ali da Herbert nije veliki pisac. Osim pojedinih naučnofantastičnih koncepata koji su mi privukli pažnju, nisam se uspevao nikakvim kukama ukačiti na bilo koji deo tela ovog romana. Izgledalo mi je skoro sve bezlično i robotski. Mesta radnje F. Herbert dočarava toliko eliptično da se delo čita kao scenario za igrokaz na praznim daskama čiju scenografiju čine samo tamne zavese; i kada ne opisuje Dinu, pustinjsku planetu, autor sve ostalo opisuje kao bezobličnu pustinju od prostora, bez upečatljivih tačaka, što otežava uranjanje u vanzemljski strani svet. Nema sentimenta prilikom napuštanja Kaladana, rajske planete i matičnog sveta porodice Atreida; oni, za nas, napuštaju apstrakciju bez oblika i odnosa, brisani prostor od kog znamo samo putokaze i gole zidove.

Isto je inače Nabokov zamerao Dostojevskom: pisanje bez dočaravanja prostora, osim u siromašnim crtama. Dostojevski je, međutim, umesto topografije mesta dočaravao topografije umova. DINU bije reputacija da je zbog količine unutrašnjih monologa po kvadratnom centimetru stranice nemoguća za filmovanje, ali evo šta mi je došlo dok sam čitao izvornik, neopterećen promptovima da su mogućne zamerke u tehnici posledica plašljivog prevodioca koji se nije usuđivao da opusti ruku: ti „monolozi“ nisu nikakve misli, već svakodnevne replike, odnosno linije dijaloga — samo izgovorene u sebi. Junaci Herbertovi su svi racionalni, stoički, visoko inteligentni, razgovetni i samouvereni, od zločinaca do heroja, od plemića do njihovih slugu. Njihove unutrašnje misli su, kao i njihovi dijalozi, zvanični i teatralni; to su svesno promišljene izreke koje ostaju prećutane zbog taktike, finte ili društvenih odnosa, a ne senke prave podsvesti, koja je valjda grozničava, nelogična, uplašena, nejasna, instinktivna, zbunjujuća. Vojvoda Leto, nakon što neprijatelj pokuša asasinaciju njegovog jedinca i naslednika, u sebi ponavlja „Hteli su da mi ubiju sina!“. Umesto istraživanja Vojvodinog straha (za život svog deteta), nesigurnosti (zbog toga što se napad, u sve opasnijim predratnim okolnostima, može ponoviti), osećaja krivice (što nije uradio više da zaštiti porodicu iako je znao da takvi napadi sigurno slede) i nemoći (neprijatelj može zapretiti bilo gde i bilo kad), dobijamo kontrolisani refren lika koji umesto anksioznosti, emotivnog šoka i introspektivnog tajm-auta odmah oseća produktivni bes koji mu omogućava fokusirano planiranje odmazde. Mi ovde ne čujemo duboke misli likova, već PR izjave njihove svesti.

Bog je stvorio Arakis da obučava vernike, a Frank Herbert je prvi deo prve DINE napisao da eliminiše čitaoce namernike; tek od „Muad’Diba“ počinje igranka. Sve pre toga je prolog. Čitajući drugu knjigu DINE nisam prepravio svoju moju belešku — i dalje mislim da je ovo delo konceptualno grandiozno, ali izvedeno uglavnom lošom prozom — ali nakon trpljenja tih tristotinjak stranica suvlje proze, dolazi se do mesa u sarmi. Evo šta je npr. DINA kada pukne pogled: operetski spektakl o mladom kraljeviću, Črtomiru iz sektora Delta Pavonis, koji gubi zemlju, dedovinu, narod i vojsku, morajući da ih ponovo stvori i sebe izgradi ispočetka; visokokonceptualni kris-kros u kojem loptu driblaju jedna magična psihoaktivna supstanca, teološki problem mesijanizma i svemirska makroekonomija; remiksovanje drevnih verovanja o pustinji kao mestu tihovanja i prosvećenja, te legendi o zmajevima-čuvarima blaga; delo složenog i dekamilenijumski dugog folklora koje se pak zasniva na lako razumljivoj postavci: u vaseljeni svega, najređa i najvrednija supstanca, od koje zavisi život milijardi, dolazi samo sa jedne planete; na toj planeti, tog začina ima koliko hoćete, ali nema — obične vode, koja je domorocima vrednija od zlata.

Posebno me je opijalo Herbertovo ezoterijsko pripovedanje. Na stranu očigledni fazoni o naučnoj fantastici o psihoaktivnoj drozi pisanoj tokom hipi šezdesetih, ali u trenucima Polovih božanskih vizija, temporalnih halucinacija i apokrifnih propovedi, imao sam osećaj kao da čitam alhemijski tekst iz XV veka ili odlomke iz ISTRAŽIVANjA SAVRŠENSTVA S. Damjanova. Čitanje tih, ljudskom iskustvu inače nepredočivih, petodimenzionalnih lebdenja po šaru prostor-vremena zaista baca u neku vrstu transa, i nadjačava osećaj emotivne udaljenosti od Herbertovih likova koji, posle višegodišnjeg rastanka, sebi dopuste da pušte suzu u potaji i dvaput se ispljeskaju po leđima prilikom zagrljaja. Što kažu u sieču dok ih sa jedne strane tamane Harkoneni a sa druge opsedaju ekvatorske oluje od 700 km/h, čaša je polupuna jer možemo da vozimo crve.

Препоручујем за читање.

https://www.theatlantic.com/magazine/archive/2021/11/dostoyevsky-crime-punishment-birmingham-sinner-saint/620175/

„Jesus meets Dostoyevsky. He takes one look at him, peers for a diagnostic instant into those tunnels-of-torment eyes, and performs an immediate exorcism. Brisk and bouncerly, no fuss, in the Jesus style: Party’s over, little devil. Out you go. A slight buzzing sound, and it’s done. And Dostoyevsky, with the infernal reveler ejected, is relieved that second of his hemorrhoids, his gambling habit, his seizures, his fevers, his depression, his hypochondria, his appalling futuristic intuitions and obsessions. He is freed from the cell of his own skull. And he writes no more books, ever.“

Чланак се ослања на књигу THE SINNER AND THE SAINT Кевина Бирмингема (Kevin Birmingham) која разоткрива „филозофско и неуролошко постање“ ЗЛОЧИНА И КАЗНЕ.

Ново из „Књигa на извол’те“ (раздужене књиге Семинарске библиотеке) са Трећег спрата ФФУНС. Прву књигу нисам узео, али сам забележио запис на њеним корицама. Од рукописних натписа у старим књигама обично очекујемо интимне & доброжелеће поруке на унутрашњој насловној страни. Овај недатирани зен-коан, убележен право на насловници, ме прогони. Наизглед произвољна хифенација продубљује мистерију ове недокучиве поруке. Дејана, наша библиотекарка, иначе има идеју да организује изложбу најзанимљивијих записа из наших семинарских књига, што не могу да дочекам. Наставите читање →

 

И великане муче свакодневне ствари попут сувише ниско постављених монитора. Филип Рот је екран на својој машини на писање подигао кутијом папира за штампање. Драга ми је неелегантност таквог решења јер сам висину свог монитора такође подесио импровизацијом. Мој је екран постављен је на, од доле ка горе:

1) Примерцима РОМАНА СРПСКЕ АВАНГАРДЕ 1 и РОМАНА СРПСКЕ АВАНГАРДЕ 2 (ур. Гојко Тешић, Службени гласник). Пошто су књиге дебеле, огромних димензија и приближно истог броја страна, пружају сјајан темељ мојој конструкцији. Незгода настаје када су ми књиге потребне, као што је био случај са припремањем антологије ЧОРБА ОД МИНОТАУРА. Живо је мучење извадити их & углавити их натраг. Њихова структурална вредност ипак надмашује све мане, али сам за сваки случај најважнија дела у њима скенирао.

2) С. Владушић, КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ х2. Jедино решење за други слој, јер су у то једине две књиге добре кубикаже које поседујем у два истоветна примерка.

3) Мали дрвени балкон са рупом у средини. Испрва направио тата Сава за потребе уздигнућа лаптопа којем је рупа, по мојем познавању ергономике, помагала при хлађењу.

4) Икона + крст на балкону. Немају структурну улогу али потребна ми је сва помоћ при писању.

*) РУПА. Отвор у којем нестају читалачки материјали, рачуни, упуства, гајтани, подсетници. Званично служи као место за одлагање џепног скенера, који се на овој слици налази у левом подножју мониторске пирамиде.

5) Збирка раних стрипова Данијела Жежеља. Тврде корице омогућавају феноменалну покретљивост при подешавању угла гледања у монитор.

 

Недавно је објављен нови енглески превод песама Рада Драинца (SELECTED POEMS). Само неколико месеци пре овог издања библиотеке „Раде Драинац“ из Прокупља (објавили смо нешто детаљнију вест на МДНК), Трећи трг је објавио свој избор, BANDIT OR POET (2020), у својој двојезичној едицији „Homage“ и у преводу Новице Петковића. Наставите читање →

За нама је додела Нобелове награде за књижевност која је, још једном, била пропраћена вихором лажних вести, маштовитих учитавања и имагинарних новинарских шпекулација у вези са потенцијалним кандидатима. Да ли је заиста ауторка XY била у најужем избору, заједно са писцима Пером и Жиком? Да ли је награда по осми пут измакла ствараоцу том-и-том?

Укратко — не. То јест, могућно, али то у овом тренутку не можемо знати осим ако немамо моћ телепатије или приступ неколицини врло посебних тврдих дискова који се чувају негде у Шведској. Списак кандидата за књижевну награду Нобелов комитет објављује тек након 50 година, што значи да ћемо за све ауторе који су били у игри ове, 2021. године, сазнати тек 2071.

Наставите читање →

У авантуристичким романима прича обично иде овако. Млади јунак осети Позив да учини Велику ствар и одазива се. Велика Ствар је чин који превазилази њега самог. Она захтева огромну жртву али доноси изванредну моралну победу и психо-духовно самоостварење, уз које често иду и опипљивије награде попут спашавања света, принцезине руке или поседовања 50% земље у монархији. Сетимо се Лука Скајвокера, Биберчета, трећих синова, Билба Багинса, Исуса, Харија Потера, Парсифала, Аљоше Поповича, Буде или Супер Марија.

Гениозни, весели & напаћени Достојевски, који је авантуристичке и готске романе обожавао, на њима одрастао и по њиховим траговима често и сам стварао, домислио је једну од најмрачнијих таквих архетипских прича. Шта ако Велика Потрага нашег јунака није побеђивање змаја и враћање Косова, као у ХОБИТУ, већ убиство првог степена? Рођа Романович Раскољников чини управо то. Али ствари не иду по плану. Упркос уверењу да ће се хомицидом бабе-зеленашице ослободити тривијалних етичких окова и постати над-морални суперчовек, Родиону након тамног тријумфа — проради савест. Његово душевно обликовање не завршава се филозофским експериментом који подразумева секиру у туђу главу, већ тек тада почиње.