Do sada najbolja tema na inače sjajnom kanalu: tragom hodočašća Arsenija Njegovana – doslovno! Prateći tekst Pekićevog romana, autori od ulice do ulice, od kuće do kuće, rekonstruišu put književnog junaka, tumače delo i istražuju psihogeografiju Beograda u 60 minuta kvalitetnog TV sadržaja.
[Bookvalisti: Stopama kućebrižnika, HODOČAŠĆE ARSENIJA NJEGOVANA]
Pošto Jovana preti upotrebom sile koliko je smaram ovom knjigom, dosađivaću onda onlajn svetu. Knjiga NABOKOV’S FAVOURITE WORD IS MAUVE je fascinantna & lako razumljiva studija koja kombinuje statistiku i književnu stilistiku — uz pomoć digitalnih frekvencijskih rečnika i sličnih alata, autor Ben Blat je probao da, koliko je to moguće, kvantifikuje osobenosti stila različitih engleskih autora 20. veka, odnosno da pruži (opet, koliko toliko!) egzaktne odgovore na pitanja: da li su bolje duže ili kraće rečenice, da li žene pišu drugačije od muškaraca, koja je tačno razlika u stilu između dobitnika Pulicerove nagrade i napaljenštine sa FanFiction.neta, itd. Kako je kritičar NPR-a odlično rekao, ovo nije knjiga o UMETNOSTI pisanja, već o UMEĆU pisanja, dakle tehnici, strukturi, kompoziciji teksta.
Evo nekoliko mojih omiljenih podataka do sada, jer još rovarim kroz databaze knjige:
1) Jeste li čuli za staro pravilo kreativnog pisanja: prilozi/predlozi su vai neprijatelji? Istraživanje Bena Blata ovo donekle potvrđuje; vrhunski, ili uopšte profesionalni pisci, uglavnom koriste manje priloga od amatera koji objavljuju po ličnim blogovima ili sajtovim poput Wattpada. Najmanje priloga je koristio onaj ko se najviše borio protiv njih: E. Hemingvej.
2) Muški pisci češće koriste zamenicu „on“ nego zamenicu „ona“. Spisateljice pak češće koriste zamenicu „ona“, ali u mnogo manjoj meri: muški ubedljivo više koriste „on“, dok ženske tek za dlaku više koriste „ona“!
3) Samo na osnovu frekvencije reči „the“ i „and“, određeni programi mogu na slepo, u 99.4% slučajeva, da prepoznaju autora teksta; programi su sa 100% tačnosti pogodili da knjige koje su Stiven King i Dž. Rouling pisali pod pseudonima zaista pripadaju njima.
4) Džejms Džojs je pisac koji je najviše voleo uzvičnike; najmanje ih je voleo, naravno, E. Hemingvej.
Ne može se, razumljivo, vrednost umetnosti opisati brojevima, ali ovakva statistika je zlata vredna za otkrivanje specifičnih tehničkih osobina pisaca, ali i na širem planu, istraživanje jednog ontološkog pitanja: da li se racionalno, matematički, egzaktno uopšte može objasniti zašto je roman dobar ili pesma lepa…. Uz MONEYBALL, knjige koja je takođe postavila pitanje da li se nešto eterealno i neopisivo (poput sportskog uspeha) može predvideti pukim brojevima, ovo mi je omiljena stastistička knjiga. Ukupno sam ih pročitao dve.
Prve vizuelne pesme napisane u obliku rebusa su SONETTI FIGURATI Đovanija Batista Palatina (16. v), kojeg sam spomenuo u poslednjem radu koji sam pisao o neoavangardnoj rebus-poeziji Dušana Pop Đurđeva. O toj vrsti stvaralaštva, isto na primeru zbirke SLIK KOVNICA, pisao sam još 2013. godine, ali je taj tekst pisan impresionistički i pod svežim prvim utiskom nove vrste poezije, koju sam tada tek počeo da izučavam; najvredniji njegov deo nije tumačenje samih pesama već završni paragrafi o subverzivnosti DPĐ-ovog korišćenja korporativnih simbola u pesničke svrhe, kao hibrid Tešana Podrugovića i CODEX-a ili neke druge warez grupe . Apgrejdovanu verziju tog rada, sa konkretizovanijim književnoistorijskim/-teorijskim tumačenjima, upravo sam završio i poslao za tematski zbornik o DPĐ (koji će ako je sudeći po prošlogodišnjim izlaganjima iz Niš, a zašto ne bih sudio po tome, biti odličan). Kako i dalje pripremam LAB TEKSTA, kratko sam se dvoumio koji će od dva teksta o rebus-poeziji završiti u krajnjoj verziji knjige, ali dileme nema. Prvi rad, iako mi zrači sakatošću i onom vrstom krinđa koju stalno osećaju neiskusni autori u bezglavom razvoju kada se vraćaju svojim „starim“ (tek nekoliko godina starim!) tekstovima, zabavniji je za čitanje.
Počinjem sa čitanjem svetske senzacije, ranim poklonom za Dan zaljubljenih, MOJOM BORBOM K. U. Knausgora. Do sada me knjiga nije privlačila, izuzev ironičnog međutekstualnog naslova (Moja boraba / Min kamp / Mein Kampf); niski koncept autofikcije, čak i uz česta poređenje sa Prustom, nije nešto što me peca. Formativne godine mog čitanja, ispunjene Polarisom, Kentaurom, evropskim mitovima i kojim god bizarnostima koje su se nalazile na policama baba i deda, spalile su mi dopaminske receptore i na prvu loptu se, kao zavisnik od pornografije, zanimam samo za literarne ekvivalente šimejlova, dvarfova, oniričkih silovanja, ekstradimenzionalnih genitalija. Knjiga nema multimedije? — oblik je pravougan? — fabula je linearna? — ipak, drugi put… Slušajući podkaste o Knausgoru, zainteresovao sam se za njega jer mu tekstove sada zamišljam kao dvojnike Elene Ferante (zamišljam ih dok ih ne pročitam, predsoblje utiska koji nema veze sa stvarnim oblikom knjige, fantomski utisak): jug i sever, napuljsko more i norveške planinčuge, žensko i muško pismo, ujedinjeni mikrokosmosom porodičnih tema, svakodnevne anksioznosti i nagonom ka višetomnom pisanju.
Nema veze sa cenom (RSD 3000+). Prevodilac DG, koji je Pinčona prevodio i u Čarobnoj knjizi, priprema odlična kritička izdanja. V. i SKRIVENU MANU je dobro prelistati zbog razjasnica Pinčonovih enciklopedijskih referenci na sve od popularne kulture do opskurnih matematičkih teorija. Štaviše, kvalitetnije su od mnogih američkih izdanja. Ali sam prevod ne prati Pinčonovu tehničku ekstravaganciju. Ove knjige su prevođene kao dopisi, što će reći komunikativno i zvanično. Prevodilac poseduje visoko naučno poznavanje postmoderne proze potrebno za njeno približavanje čitaocu, ali ne i jezičku maštovitost.
Ovo je uzorak koji mi je sinoć pokvario čitanje i naterao me da četvrti put odustanem od čitanja SKRIVENE MANE na srpskom:
> „groovy“. Prevodi se kao „božje“ (rečca, nema deklinaciju). Bizarna prevodilačka odluka koja čitanje ovog farsičnog krimi romana smeštenog u hipi surferski Los Anđeles ’70-ih čini vrlo neudobnim. Čak i da se na kraju romana otkriva/opravadava namera prevodioca, čitalac i dalje mora da rovari kroz nekoliko stotina stranica čestog zazivanja potpuno neautentične žargonske poskočice što je, kao što se može znati iz slučaja svih ljudskom znanju poznatih tinejdž serija, krindž ekstra klase.
> neutralna pripovedačka apozicija „wouldn’t you know“ stoji kao „da ne poverujete“. Ovakav prevod zvuči kao vrlo klasična romantičarska ironija, odn. direktno obraćanje čitaocu, što Pinčon nije koristio. Verujem da je piščeva namera bila da to bude kolokvijalna opaska kojom se bezlični pripovedač na trenutak stapa sa lingvostitilistkom glavnog lika, inače pogubljenog naduvanog detektiva. „Da ne poveruješ“ bi zvučalo manje formalno i opuštenije.
> „copacetic“. Visokostilski termin kojim se ironično opisuju dva propaliteta. Šala je u tome što se ležernost nekih bitangi opisuje izrazom za koji vam je potreban Vujaklija. Pinčonova reč prevedena je, međutim, kao rogobatna, zvanična formulacija „zadovoljni svojim životom“.
>Žargonsko „pardner“, umesto nekog džonvejnovskg ili ljubašampionskog ekvivalenta, samo je „partner“, što je lišeno bilo kaubojske, maskulinitetne, samoparodijske konotacije izvornika. Pinčon intenzivno skače po svim skalama upotrebe jezika, od visokog do niskog stila. Njegovi romani imaju šizoidni ton, istovremeno, petparačkog smeća, filozofskog traktaka, pesme u prozi, enciklopedije i slepstika. Ovakvom prevodilačkom redakcijom izraz je sveden na za TP nekarakterističnu bezbednost.
> „high heeled away“, opis odlaska jedne femme fatale, je impulsivan, barokni, erotski i šaljiv. Prevod „udaljila se na svojim visokim štiklama“ nije ništa od navedenog.
Ovaj prevod nije jedan od onih gde je pažnja bila na celini a ne na pojedinačnim primerima; nema slučajeva gde je hedonizam izraza nadoknađen u drugim rečenicama ili sintagmama. Pinčon je kao što rekoh intenzivan pripovedač koji čitaoca napada rojem podataka, zapleta, likova, digresija, retrospekcija, opažanja, paralelnih tokova i peripetija. Njegov stil stoga nije samo lep onima koje pale takve tehničke odluke, nego i koristan alat koji čitanje njegovih inače mastodontskih romana čini uzbudljivim umesto napornim. Kada mu umrtvite jezik, bez preterivanja mu umrtvite celu prozu. Čitati roman u kojem hvatate samo temu, radnju, teme i motive, a ne i ono što ih na nekom nevidljivom nivou povezuje i uzdiže, samo je malo bolje od preletanja sadržaja na Vikipediji, makar u slučaju TP. Urednik ovih izdanja je morao iskontrolisati prevod koji nimalo nije u duhu Pinčona; nadam se da je u Dereti (izdavač DUGE GRAVITACIJE) isti prevodilac imao kreativniju saradnju sa uredništvom.
ČITAM: Liju Cisin, Problem tri tela (Laguna, 2019, pr. Bojan Tarabić)
Psihološki, a zapravo filozofski/egzistencijalni horor, kakav je naročito popularan u alternativnoj žanrovskoj fikciji Kafkine dinastije (KUĆA LISTOVA, M. Danijelevski; MEMORY POLICE, Yogo Ogawa), a mnogo manje u mejnstrim filmskoj umetnosti. Filmska adaptacija ovog romana uskoro će izaći u adaptaciji Čarlija Kaufmana. Ukoliko bih delo poredio sa nečim iz kaufmanverzuma, rekao bih da je u pitanju teži BESPREKORNI SJAJ VEČNOG UMA, odnosno: decentrirana ljubavna priča ispričana manirom horora kako bi naglasila groza unutrašnjih nemira dvoje ljubavnika u entropiji svoje veze. Romančić (160 strana epub strana) ima nekoliko ludačkih vinjeta. Autor u načelu poznaje mehaniku odlične horor proze, što se vidi u nekoliko autopoetskih zapisa. Sama izvedba je slabija od izvrsne teorije. Razrešenje romana, prema kome se čitalac usmerava od prvih poglavlja, ne uspeva da uzdigne & obrne trivijalnu temu dela uprkos lažnim i nerazrađenim nagoveštajima da predstoji nešto šokantno. Prva je knjiga čoveku, nema veze. Iz nekoliko prikaza filma sam shvatio da je završetak filma i pretrpeo najviše Kaufmanovih dorada.
Štaviše, premisa romana je u skoro u celosti jednaka trilerskim opštim mestima koje alter-ego Č. Kaufmana ismeva u ADAPTACIJI, zbog čega sa naročito iščekujem “kaufmanizaciju” ovog predloška.
Predložak za ANTLERS je dosadan. Čudovište je neuredna mešavina okultnog i folklornog, što će reći da je autor izmišljao usput, bez dubljeg razumevanja narodnih legendi koje su mu mogle poslužiti kao uzor ili ezoterijske imažerije koja se pojavljuje u nekoliko redova teksta. Ono čereči svoje žrtve jer se zapravo hrani njihovim strahom a ne mesom; boji se mraka samo da bi u priči postojala scena sa treperenjem baterijske lampe, a pošto je to narativno pogodno, čudovište može da ometa signal mobilnih telefona. Užasi koji slede za junake nagovešteni su jednim Naizgled Nevinim Ali Zapravo Zastrašujućim Dečijim Crtežom. Tehnika pisanja: avitaminozna. Opis iskasapljenog dostavljača pisce nehotično izaziva smeh: „After what had been done to them, they looked more like discgracefully made pizzas than people“.
Ova pripovetka nije ubedljivo loša, ali sam zapanjen kako je – najverovatnije kanalima nepotizma – ovo po svim merilima mediokritetno, neuvredljivo, ni po čemu izuzetno, delo žanrovske strave došlo do holivudske produkcije.
Prošlog oktobra u antikvarnici na Hribarjevom nabrežju pronašao sam zbirku Tauferovih soneta. Bio sam dvostruko obradovan: ne samo zbog svoje manije sakupljanja soneta, što je moj večni Panini album, nego zbog saznanja da Veno Taufer uopšte ima soneta za jednu celu knjigu. Taufer je negde na istoj frekvenciji kao i Popa ili Nastasijević, što će reći eksperimentalni pesnik mitoloških remiksa, mahom svedenog izraza (ponekad doduše napiše epičnu pesmu koja nakrca i dvocifren broj strana), koji piše bez interpunkcije, bez rime, bez velikih slova. Kada takav uzme u ruke najrasprostranjeniji stalni pesnički oblik u evropskoj književnosti, to je ludo. Ni jednu pesmu odavde ne prepoznajem, niti posedujem u srpskom prevodu. Stvari poput “Telemahova pesem” koja počinje stihovima “ogrodje okostje rja kolesa cevi šasije zadah megla vlaga” uzbuđuju već pri dijagonalnom čitanju.
Премиса MONEYBALLA је холивудски сладуњава. Сиротињски спортски клуб, у овом случају бејзбол екипа Оакланд А’с, захваљујући ингениозним потезима управе и играчима које су остали професионални тимови отписали као сакате и престаре, катапултира себе у врх америчког бејзбола. (Нешто слично одласку ККП на Фајнал4 са Врањешом на центру.) Ипак није ствар само у причи, већ у начину на који се одиграла, што је и привукло Мајкла Луиса да документује догађаје из МЛБ сезоне 2001/02. МОНЕYБАЛЛ је пре свега прича о економији, па о статистици (која у случају бејзбола већ стотину година има статус, пођеднако, и науке и уметности), и потом о теорији информација. На крају, књига која предочава развој једног поступка који ће статистику од хрпе муцавих података подићи на разину Језика постаје есхатолошка студија испричана драматургијом спорта. Да ли постоје објективни, комуникативни подаци који ће са сигурношћу описати учинак једног ударача, или играча прве базе, или бацача? Или је “скаутинг” мистична моћ коју поседују неми одабрани? МОНЕYБАЛЛ говори о људима који су одбацили шаманско читање спорта и покушали да умеће цакања лопте уведу у компјутеризовану Просвећеност.
MONEYBALL је најузбудљивији роман који сам прочитао ове године иако ће аудибле.цом рећи да је у питању документарна књига. Мајкл Луис је мајстор прозе. Прича о револуционарној статистичкој техници која је узроковала успон једног бејзбол тима почетком XXИ века испричана је стилом полифоног и експлозивног романа. Догађаји који су се одиграли нису описани досадном фактографском нарацијом већ хронолошки и просторно измештеним драмским описима, интимним ломовима, животним причама играча, тренера, менаџера и аматерских бејзболога. Осећам малу количину жаљења што Мајкл Луис не пише праву американску фикцију. МОНЕYБАЛЛ је твеновска књига у којој се о племенитој животној филозофији прича кроз визуру доњн то еартх ликова и њихове интимне драме. Али опет, можда би тада испао само одличан роман, а не овакво хибридно ремек делце. Филм је такође супер.
POETICA DEPONIA 