O knjigama

055 // Ezra Paund, THE CANTOS

Ezra Paund, THE CANTOS. Na prvi pogled debela modernistička poema od ~700 stranica, ali zapravo žanrovski nedredivo i vrhunski složeno delo, možda jedno od najsloženijih i najtajanstvenijih u modernoj književnosti, uz primere poput FINEGANOVOG BDENJA Dž. Džojsa.

„Pesma“ je pisana uz pomoć nekoliko različitih jezika i sistema pisanja (engleski, italijanski, starogrčki, kineski, egipatski hijeroglifi) i neodredivom kombinacijom proznog, poetskog i prozaidnog („pesma u prozi“) izraza, uz esejističke crtice i, naposletku, citatne fragmente. Igranka tu nije gotova, jer THE CANTOS sadrži i nekonvencionalnu upotrebu interpunkcijskih znakova, vertikalnu i figuralnu tipografiju, ispisivanje po marginama i korišćenje matematičkih i uopšte neknjiževnih simbola poput brojeva, algebarskih oznaka i tabela. A nismo se ni dotakli eruditnog, ali haotično aluzivnog sadržaja, koji je od strane E. Paunda izložen kao u košmarnom transu.

Nije mi bila želja da napišem post o hipsterskoj književnosi, predstavljenoj tako da se čini da joj je jedina vrednost to što je šokantno drugačija ili šokantno kriptična. Iako u naučnom smislu pokušavam da se uspešno bavim proučavanjem eksperimentalnih književnih stilova i formi, CANTOSU me je privuklo to što je moje prethodno, vrlo ograničeno, znanje o Ezri Paundu obuhvatalo samo njegove kratke, mirne, melanholične, monomedijske imažističke pesme, bliske npr. obliku haikua, od kojih najpoznatija, „Na stanici metroa“ (In a Station of the Metro) ima samo dva stiha. A odjednom, iza brega se, kao kolosalni Brka u „Međedoviću“, pomolila megafauna od poeme, koja kao da je pisana uz pomoć džaka koksa i dijagonalnim čitanjem sedamdeset tomova svetske enciklopedije. THE CANTOS za mene svedoči o visinama i rasponima koje jedan jedan individualni umetnički talenat može posedovati; a istovremeno i o razdaljinama koje sama pisana reč može dostići od mesopotamskih zapisa („Jušur daje Enmerkaru deset ovaca“) do nečega poput Kantosa, Luče mikrokozma, Blede vatre ili Hazarskog rečnika.

049 // O naslovnicama

Kada mi kažu „Ne možeš ceniti knjigu po koricama“ mašam se za mačetu. Delo ne mogu, ali izdanje i uredničku opremu em mogu em hoću.

Ukoliko izdanje ima klasične, blank korice, obogaćene eventualno dobrim tipografskim rešenjem ali inače bez naročitih vizualija, ok! Dopušta se na taj način čitaocu da eksternalizuje svoje utiske o delu i imprintuje ih na, metaforički govoreći, prazno polje.

Ali ukoliko je izdavač odlučio da se bavi grafičkim dizajnom, onda korice ne mogu samo da sadrže samo nasumične pripovedne motive, pritom vizuelno obrađene kako se kom dizajneru ćefne, već moraju i kompozicijom i formom biti u skladu sa uredničkim ili dizajnerovim čitanjem stila, tona, atmosfere, ideje, epohe knj. teksta.

Viđao sam korice MAJSTORA I MARGARITE koje liče na softkor erotiku i omote ANE KARENJINE koje izgledaju kao najava za telenovelu, iako su uslovno govoreći sadržavale neke fabuli bliske vizuelne elemente.

Ovaj video sjajno to raspravlja na primeru petparačkog horora — kojeg nikad nisam čitao, ali jesam petparački SF Polarisa, Kentaura, Alefa itd, čije su psihodelične korice sa piratskim ilustracijama Sida Mida i ostalih velikana fantasy crteža iz 70ih za tri koplja ispred današnjih 3D stillova sklepanih u Blenderu. Ukratko: ne može se na koricu GROBLJA KUĆNIH LJUBIMACA, inače vrhunske psihohoror studije o primordijalnom strahu od smrti, veoma suzbijene radnje, sa dubinama koje poniru do šamanskog, neandertalskog u nama — deknuti random mačka i završiti posao!

046 // Psihogeografija Arsenija Njegovana

Do sada najbolja tema na inače sjajnom kanalu: tragom hodočašća Arsenija Njegovana – doslovno! Prateći tekst Pekićevog romana, autori od ulice do ulice, od kuće do kuće, rekonstruišu put književnog junaka, tumače delo i istražuju psihogeografiju Beograda u 60 minuta kvalitetnog TV sadržaja.

[Bookvalisti: Stopama kućebrižnika, HODOČAŠĆE ARSENIJA NJEGOVANA]

042 // Nabokov’s favourite word is mauve

Pošto Jovana preti upotrebom sile koliko je smaram ovom knjigom, dosađivaću onda onlajn svetu. Knjiga NABOKOV’S FAVOURITE WORD IS MAUVE je fascinantna & lako razumljiva studija koja kombinuje statistiku i književnu stilistiku — uz pomoć digitalnih frekvencijskih rečnika i sličnih alata, autor Ben Blat je probao da, koliko je to moguće, kvantifikuje osobenosti stila različitih engleskih autora 20. veka, odnosno da pruži (opet, koliko toliko!) egzaktne odgovore na pitanja: da li su bolje duže ili kraće rečenice, da li žene pišu drugačije od muškaraca, koja je tačno razlika u stilu između dobitnika Pulicerove nagrade i napaljenštine sa FanFiction.neta, itd. Kako je kritičar NPR-a odlično rekao, ovo nije knjiga o UMETNOSTI pisanja, već o UMEĆU pisanja, dakle tehnici, strukturi, kompoziciji teksta.

Evo nekoliko mojih omiljenih podataka do sada, jer još rovarim kroz databaze knjige:

1) Jeste li čuli za staro pravilo kreativnog pisanja: prilozi/predlozi su vai neprijatelji? Istraživanje Bena Blata ovo donekle potvrđuje; vrhunski, ili uopšte profesionalni pisci, uglavnom koriste manje priloga od amatera koji objavljuju po ličnim blogovima ili sajtovim poput Wattpada. Najmanje priloga je koristio onaj ko se najviše borio protiv njih: E. Hemingvej.

2) Muški pisci češće koriste zamenicu „on“ nego zamenicu „ona“. Spisateljice pak češće koriste zamenicu „ona“, ali u mnogo manjoj meri: muški ubedljivo više koriste „on“, dok ženske tek za dlaku više koriste „ona“!

3) Samo na osnovu frekvencije reči „the“ i „and“, određeni programi mogu na slepo, u 99.4% slučajeva, da prepoznaju autora teksta; programi su sa 100% tačnosti pogodili da knjige koje su Stiven King i Dž. Rouling pisali pod pseudonima zaista pripadaju njima.

4) Džejms Džojs je pisac koji je najviše voleo uzvičnike; najmanje ih je voleo, naravno, E. Hemingvej.

Ne može se, razumljivo, vrednost umetnosti opisati brojevima, ali ovakva statistika je zlata vredna za otkrivanje specifičnih tehničkih osobina pisaca, ali i na širem planu, istraživanje jednog ontološkog pitanja: da li se racionalno, matematički, egzaktno uopšte može objasniti zašto je roman dobar ili pesma lepa…. Uz MONEYBALL, knjige koja je takođe postavila pitanje da li se nešto eterealno i neopisivo (poput sportskog uspeha) može predvideti pukim brojevima, ovo mi je omiljena stastistička knjiga. Ukupno sam ih pročitao dve.

022 // Dve rebus-pesme

Prve vizuelne pesme napisane u obliku rebusa su SONETTI FIGURATI Đovanija Batista Palatina (16. v), kojeg sam spomenuo u poslednjem radu koji sam pisao o neoavangardnoj rebus-poeziji Dušana Pop Đurđeva. O toj vrsti stvaralaštva, isto na primeru zbirke SLIK KOVNICA, pisao sam još 2013. godine, ali je taj tekst pisan impresionistički i pod svežim prvim utiskom nove vrste poezije, koju sam tada tek počeo da izučavam; najvredniji njegov deo nije tumačenje samih pesama već završni paragrafi o subverzivnosti DPĐ-ovog korišćenja korporativnih simbola u pesničke svrhe, kao hibrid Tešana Podrugovića i CODEX-a ili neke druge warez grupe . Apgrejdovanu verziju tog rada, sa konkretizovanijim književnoistorijskim/-teorijskim tumačenjima, upravo sam završio i poslao za tematski zbornik o DPĐ (koji će ako je sudeći po prošlogodišnjim izlaganjima iz Niš, a zašto ne bih sudio po tome, biti odličan). Kako i dalje pripremam LAB TEKSTA, kratko sam se dvoumio koji će od dva teksta o rebus-poeziji završiti u krajnjoj verziji knjige, ali dileme nema. Prvi rad, iako mi zrači sakatošću i onom vrstom krinđa koju stalno osećaju neiskusni autori u bezglavom razvoju kada se vraćaju svojim „starim“ (tek nekoliko godina starim!) tekstovima, zabavniji je za čitanje.

020 // Knausgor počinje

Počinjem sa čitanjem svetske senzacije, ranim poklonom za Dan zaljubljenih, MOJOM BORBOM K. U. Knausgora. Do sada me knjiga nije privlačila, izuzev ironičnog međutekstualnog naslova (Moja boraba / Min kamp / Mein Kampf); niski koncept autofikcije, čak i uz česta poređenje sa Prustom, nije nešto što me peca. Formativne godine mog čitanja, ispunjene Polarisom, Kentaurom, evropskim mitovima i kojim god bizarnostima koje su se nalazile na policama baba i deda, spalile su mi dopaminske receptore i na prvu loptu se, kao zavisnik od pornografije, zanimam samo za literarne ekvivalente šimejlova, dvarfova, oniričkih silovanja, ekstradimenzionalnih genitalija. Knjiga nema multimedije? — oblik je pravougan? — fabula je linearna? — ipak, drugi put… Slušajući podkaste o Knausgoru, zainteresovao sam se za njega jer mu tekstove sada zamišljam kao dvojnike Elene Ferante (zamišljam ih dok ih ne pročitam, predsoblje utiska koji nema veze sa stvarnim oblikom knjige, fantomski utisak): jug i sever, napuljsko more i norveške planinčuge, žensko i muško pismo, ujedinjeni mikrokosmosom porodičnih tema, svakodnevne anksioznosti i nagonom ka višetomnom pisanju.

Možda neću kupiti DUGU GRAVITACIJE

Nema veze sa cenom (RSD 3000+). Prevodilac DG, koji je Pinčona prevodio i u Čarobnoj knjizi, priprema odlična kritička izdanja. V. i SKRIVENU MANU je dobro prelistati zbog razjasnica Pinčonovih enciklopedijskih referenci na sve od popularne kulture do opskurnih matematičkih teorija. Štaviše, kvalitetnije su od mnogih američkih izdanja. Ali sam prevod ne prati Pinčonovu tehničku ekstravaganciju. Ove knjige su prevođene kao dopisi, što će reći komunikativno i zvanično. Prevodilac poseduje visoko naučno poznavanje postmoderne proze potrebno za njeno približavanje čitaocu, ali ne i jezičku maštovitost.

Ovo je uzorak koji mi je sinoć pokvario čitanje i naterao me da četvrti put odustanem od čitanja SKRIVENE MANE na srpskom:

> „groovy“. Prevodi se kao „božje“ (rečca, nema deklinaciju). Bizarna prevodilačka odluka koja čitanje ovog farsičnog krimi romana smeštenog u hipi surferski Los Anđeles ’70-ih čini vrlo neudobnim. Čak i da se na kraju romana otkriva/opravadava namera prevodioca, čitalac i dalje mora da rovari kroz nekoliko stotina stranica čestog zazivanja potpuno neautentične žargonske poskočice što je, kao što se može znati iz slučaja svih ljudskom znanju poznatih tinejdž serija, krindž ekstra klase.
> neutralna pripovedačka apozicija „wouldn’t you know“ stoji kao „da ne poverujete“. Ovakav prevod zvuči kao vrlo klasična romantičarska ironija, odn. direktno obraćanje čitaocu, što Pinčon nije koristio. Verujem da je piščeva namera bila da to bude kolokvijalna opaska kojom se bezlični pripovedač na trenutak stapa sa lingvostitilistkom glavnog lika, inače pogubljenog naduvanog detektiva. „Da ne poveruješ“ bi zvučalo manje formalno i opuštenije.
> „copacetic“. Visokostilski termin kojim se ironično opisuju dva propaliteta. Šala je u tome što se ležernost nekih bitangi opisuje izrazom za koji vam je potreban Vujaklija. Pinčonova reč prevedena je, međutim, kao rogobatna, zvanična formulacija „zadovoljni svojim životom“.
>Žargonsko „pardner“, umesto nekog džonvejnovskg ili ljubašampionskog ekvivalenta, samo je „partner“, što je lišeno bilo kaubojske, maskulinitetne, samoparodijske konotacije izvornika. Pinčon intenzivno skače po svim skalama upotrebe jezika, od visokog do niskog stila. Njegovi romani imaju šizoidni ton, istovremeno, petparačkog smeća, filozofskog traktaka, pesme u prozi, enciklopedije i slepstika. Ovakvom prevodilačkom redakcijom izraz je sveden na za TP nekarakterističnu bezbednost.
> „high heeled away“, opis odlaska jedne femme fatale, je impulsivan, barokni, erotski i šaljiv. Prevod „udaljila se na svojim visokim štiklama“ nije ništa od navedenog.

Ovaj prevod nije jedan od onih gde je pažnja bila na celini a ne na pojedinačnim primerima; nema slučajeva gde je hedonizam izraza nadoknađen u drugim rečenicama ili sintagmama. Pinčon je kao što rekoh intenzivan pripovedač koji čitaoca napada rojem podataka, zapleta, likova, digresija, retrospekcija, opažanja, paralelnih tokova i peripetija. Njegov stil stoga nije samo lep onima koje pale takve tehničke odluke, nego i koristan alat koji čitanje njegovih inače mastodontskih romana čini uzbudljivim umesto napornim. Kada mu umrtvite jezik, bez preterivanja mu umrtvite celu prozu. Čitati roman u kojem hvatate samo temu, radnju, teme i motive, a ne i ono što ih na nekom nevidljivom nivou povezuje i uzdiže, samo je malo bolje od preletanja sadržaja na Vikipediji, makar u slučaju TP. Urednik ovih izdanja je morao iskontrolisati prevod koji nimalo nije u duhu Pinčona; nadam se da je u Dereti (izdavač DUGE GRAVITACIJE) isti prevodilac imao kreativniju saradnju sa uredništvom.

ČITAM: Liju Cisin, Problem tri tela (Laguna, 2019, pr. Bojan Tarabić)

Ian Reid, I’M THINKING OF ENDING THINGS

Psihološki, a zapravo filozofski/egzistencijalni horor, kakav je naročito popularan u alternativnoj žanrovskoj fikciji Kafkine dinastije (KUĆA LISTOVA, M. Danijelevski; MEMORY POLICE, Yogo Ogawa), a mnogo manje u mejnstrim filmskoj umetnosti. Filmska adaptacija ovog romana uskoro će izaći u adaptaciji Čarlija Kaufmana. Ukoliko bih delo poredio sa nečim iz kaufmanverzuma, rekao bih da je u pitanju teži BESPREKORNI SJAJ VEČNOG UMA, odnosno: decentrirana ljubavna priča ispričana manirom horora kako bi naglasila groza unutrašnjih nemira dvoje ljubavnika u entropiji svoje veze. Romančić (160 strana epub strana) ima nekoliko ludačkih vinjeta. Autor u načelu poznaje mehaniku odlične horor proze, što se vidi u nekoliko autopoetskih zapisa. Sama izvedba je slabija od izvrsne teorije. Razrešenje romana, prema kome se čitalac usmerava od prvih poglavlja, ne uspeva da uzdigne & obrne trivijalnu temu dela uprkos lažnim i nerazrađenim nagoveštajima da predstoji nešto šokantno. Prva je knjiga čoveku, nema veze. Iz nekoliko prikaza filma sam shvatio da je završetak filma i pretrpeo najviše Kaufmanovih dorada.

Štaviše, premisa romana je u skoro u celosti jednaka trilerskim opštim mestima koje alter-ego Č. Kaufmana ismeva u ADAPTACIJI, zbog čega sa naročito iščekujem “kaufmanizaciju” ovog predloška.

007 // Antlers, Quiet Boy

Predložak za ANTLERS je dosadan. Čudovište je neuredna mešavina okultnog i folklornog, što će reći da je autor izmišljao usput, bez dubljeg razumevanja narodnih legendi koje su mu mogle poslužiti kao uzor ili ezoterijske imažerije koja se pojavljuje u nekoliko redova teksta. Ono čereči svoje žrtve jer se zapravo hrani njihovim strahom a ne mesom; boji se mraka samo da bi u priči postojala scena sa treperenjem baterijske lampe, a pošto je to narativno pogodno, čudovište može da ometa signal mobilnih telefona. Užasi koji slede za junake nagovešteni su jednim Naizgled Nevinim Ali Zapravo Zastrašujućim Dečijim Crtežom. Tehnika pisanja: avitaminozna. Opis iskasapljenog dostavljača pisce nehotično izaziva smeh: „After what had been done to them, they looked more like discgracefully made pizzas than people“.

Ova pripovetka nije ubedljivo loša, ali sam zapanjen kako je – najverovatnije kanalima nepotizma – ovo po svim merilima mediokritetno, neuvredljivo, ni po čemu izuzetno, delo žanrovske strave došlo do holivudske produkcije.

Nick Antosca, THE QUIET BOY

005 // Veno Taufer, „Sonetje“

Prošlog oktobra u antikvarnici na Hribarjevom nabrežju pronašao sam zbirku Tauferovih soneta. Bio sam dvostruko obradovan: ne samo zbog svoje manije sakupljanja soneta, što je moj večni Panini album, nego zbog saznanja da Veno Taufer uopšte ima soneta za jednu celu knjigu. Taufer je negde na istoj frekvenciji kao i Popa ili Nastasijević, što će reći eksperimentalni pesnik mitoloških remiksa, mahom svedenog izraza (ponekad doduše napiše epičnu pesmu koja nakrca i dvocifren broj strana), koji piše bez interpunkcije, bez rime, bez velikih slova. Kada takav uzme u ruke najrasprostranjeniji stalni pesnički oblik u evropskoj književnosti, to je ludo. Ni jednu pesmu odavde ne prepoznajem, niti posedujem u srpskom prevodu. Stvari poput “Telemahova pesem” koja počinje stihovima “ogrodje okostje rja kolesa cevi šasije zadah megla vlaga” uzbuđuju već pri dijagonalnom čitanju.