O knjigama

007 // Antlers, Quiet Boy

Predložak za ANTLERS je dosadan. Čudovište je neuredna mešavina okultnog i folklornog, što će reći da je autor izmišljao usput, bez dubljeg razumevanja narodnih legendi koje su mu mogle poslužiti kao uzor ili ezoterijske imažerije koja se pojavljuje u nekoliko redova teksta. Ono čereči svoje žrtve jer se zapravo hrani njihovim strahom a ne mesom; boji se mraka samo da bi u priči postojala scena sa treperenjem baterijske lampe, a pošto je to narativno pogodno, čudovište može da ometa signal mobilnih telefona. Užasi koji slede za junake nagovešteni su jednim Naizgled Nevinim Ali Zapravo Zastrašujućim Dečijim Crtežom. Tehnika pisanja: avitaminozna. Opis iskasapljenog dostavljača pisce nehotično izaziva smeh: „After what had been done to them, they looked more like discgracefully made pizzas than people“.

Ova pripovetka nije ubedljivo loša, ali sam zapanjen kako je – najverovatnije kanalima nepotizma – ovo po svim merilima mediokritetno, neuvredljivo, ni po čemu izuzetno, delo žanrovske strave došlo do holivudske produkcije.

Nick Antosca, THE QUIET BOY

005 // Veno Taufer, „Sonetje“

Prošlog oktobra u antikvarnici na Hribarjevom nabrežju pronašao sam zbirku Tauferovih soneta. Bio sam dvostruko obradovan: ne samo zbog svoje manije sakupljanja soneta, što je moj večni Panini album, nego zbog saznanja da Veno Taufer uopšte ima soneta za jednu celu knjigu. Taufer je negde na istoj frekvenciji kao i Popa ili Nastasijević, što će reći eksperimentalni pesnik mitoloških remiksa, mahom svedenog izraza (ponekad doduše napiše epičnu pesmu koja nakrca i dvocifren broj strana), koji piše bez interpunkcije, bez rime, bez velikih slova. Kada takav uzme u ruke najrasprostranjeniji stalni pesnički oblik u evropskoj književnosti, to je ludo. Ni jednu pesmu odavde ne prepoznajem, niti posedujem u srpskom prevodu. Stvari poput “Telemahova pesem” koja počinje stihovima “ogrodje okostje rja kolesa cevi šasije zadah megla vlaga” uzbuđuju već pri dijagonalnom čitanju.

MONEYBALL

Премиса MONEYBALLA је холивудски сладуњава. Сиротињски спортски клуб, у овом случају бејзбол екипа Оакланд А’с, захваљујући ингениозним потезима управе и играчима које су остали професионални тимови отписали као сакате и престаре, катапултира себе у врх америчког бејзбола. (Нешто слично одласку ККП на Фајнал4 са Врањешом на центру.) Ипак није ствар само у причи, већ у начину на који се одиграла, што је и привукло Мајкла Луиса да документује догађаје из МЛБ сезоне 2001/02. МОНЕYБАЛЛ је пре свега прича о економији, па о статистици (која у случају бејзбола већ стотину година има статус, пођеднако, и науке и уметности), и потом о теорији информација. На крају, књига која предочава развој једног поступка који ће статистику од хрпе муцавих података подићи на разину Језика постаје есхатолошка студија испричана драматургијом спорта. Да ли постоје објективни, комуникативни подаци који ће са сигурношћу описати учинак једног ударача, или играча прве базе, или бацача? Или је “скаутинг” мистична моћ коју поседују неми одабрани? МОНЕYБАЛЛ говори о људима који су одбацили шаманско читање спорта и покушали да умеће цакања лопте уведу у компјутеризовану Просвећеност.

MONEYBALL је најузбудљивији роман који сам прочитао ове године иако ће аудибле.цом рећи да је у питању документарна књига. Мајкл Луис је мајстор прозе. Прича о револуционарној статистичкој техници која је узроковала успон једног бејзбол тима почетком XXИ века испричана је стилом полифоног и експлозивног романа. Догађаји који су се одиграли нису описани досадном фактографском нарацијом већ хронолошки и просторно измештеним драмским описима, интимним ломовима, животним причама играча, тренера, менаџера и аматерских бејзболога. Осећам малу количину жаљења што Мајкл Луис не пише праву американску фикцију. МОНЕYБАЛЛ је твеновска књига у којој се о племенитој животној филозофији прича кроз визуру доњн то еартх ликова и њихове интимне драме. Али опет, можда би тада испао само одличан роман, а не овакво хибридно ремек делце. Филм је такође супер.