Vitomil Zupan (1914–1987) jedan je od najvećih slovenačkih dvadesetovekovnih pisaca. Mešavina je, meni, Borislava Pekića i Čarlsa Bukovskog (ili H. Milera): Zupan je filozof, erudita, suvog humora, složenog toka misli i majstorske prozne orkestracije, a istovremeno i pornograf, uličar, diletant, u podjednakoj meri destruktivan i prema drugima i prema sebi. Sa osamnaest godina je Zupan u igri ruskog ruleta ustrelio prijatelja u glavu. Slučaj je okarakterisan kao nesrećan slučaj, ali Zupana više nije htela da primi nijedna gimnazija u Jugoslaviji, zbog čega je narednu deceniju proveo kao slepi putnik, a potom i mornar na brodu engleske mornarice, kao instruktor skijanja u Bosni, te kao prizefight bokser. Nakon Drugog svetskog rata, 1947, dobija Prešernovu nagradu, najveće slovenačko kulturno priznanje, za roman ROJSTVO V NEVIHTI (ROĐENJE U OLUJI). Zupan je međutim, uprkos dobroj reputaciji koju ima sa komunističkim vlastima zarad svog učešća u Osvobodilnoj fronti (slovenačka varijanta NOB), anarhista i nekonformista do kraja. Prepričavaju se njegova opijanja i igranja na Prešernovom trgu u Ljubljani. O socijalisitčkim narodnim herojima, bivšim saborcima, širi kritike i viceve, pa tako Lidiju Šentjurc, ministartku u SR Slovenije, naziva Sifilidija, aludirajući na koji način (po njemu) ova dolazi do visokih položaja. Nekoliko partnerki govori o njegovim sadističkim seksualnim sklonostima; jedna bivša partnerka navodno je sebi oduzela život zbog njega.

Godine 1948, nekoliko meseci nakon dobijanja najveće književne nagrade, mrtav pijan Zupan zajedno za društvom usred noći zove jednog prijatelja u državnoj administraciji i zavitlava ga da je na švajcarskom radiju čuo da su Sovjeti izvršili invaziju na zemlju i da je Tito već pobegao. Prijatelj je pogrešno pomislio da niko ne bi toliko nenormalan da izmisli nešto poput ovog i tokom iste noći ovu vest prenosi dalje. Ona stiže čak do Miroslava Krleže, kao i Josipa Vidmara, predsednika Predsedništva SR Slovenije; obojica zbog imanentne ruske invazije prekidaju svoje odmore. Sledeće jutro Vitomila Zupana budi glavobolja od mamurluka i nekoliko cevi uperenih u njegovo čelo. Nakon hapšenja i brzog suđenja, optužen je na 18 godina zatvora. Tokom pretresa njegovog stana, navodno je pronađena gomila pornografskih fotografija, koje je sam Zupan uslikao, među njima i nekolicina sa dve ministarke.

Roman LEVITAN (1982) autofikcijsko je Zupanovo delo o godinama koje proveo u zatvoru, gde je podjednaku pažnju Zupan posvećivao učenju, od ostalih robijaša, njemu omiljene veštine obojanja vrata, i pisanju filozofskih traktakta na rolnama toaletnog papira. Obožavam početak romana i ovu mudrost: Čovjekove reakcije na samoga sebe u vezi sa svijetom vrlo su složene. Ista stvar, ista osobina, ista tjelesna posebnost — može nas uzdići na vrhunac življenja, ali i baciti na njegovo dno. Tako je to: jedan je nesretan jer je predebeo, drugi premršav, jedan je premalen, drugi previsok. Dugo sam bio uvjeren da imam nepristojno predug i predebeo organ. Ali onda sam čitao kako su stari Rimljani naređivali da ih koprivama šibaju po njemu samo da bi bio deblji. I tako se cijeloga života oslobađaš kompleksa. Miljenko Jergović je ovaj roman nazvao „jednom od kultnih knjiga pukerske i novovalne književnosti“. I Jergović i ja naročito volimo ovaj odlomak, u kojem Zupan govori o Isusu:

Nisam religiozan, ali taj mi je čovjek bio – kad sam sazreo i razmislio o stvarima – bez obzira na to je li uistinu živio ili nije – nekako bratski blizak. Da nisam bio razuzdan čovjek, huligan i svadljivac – volio bih biti kao on. Srednje me mogućnosti nisu zanimale.

Vitomil Zupan je sahranjen 1987. uz pratnju, po njegovom poslednjoj želji, marijači benda.

Čitalački klub GBNS o DRAKULI završio se pre nekoliko nedelja ali o knjizi nisam prestao da razmišljam, pričam i razmenjujem utiske. Moćan roman! Na trenutke, tokom razmene utisaka i kreativnih učitavanja sa prijateljem ko-čitaocem, potpuno me je obuzeo. Neće mi biti jasno, dok se ne upoznam sa piščevom biografijom i ostalim njegovim proznim delima, da li Brema Stokera sa ovim remek-delom samo astronomski usralo ili je čovek jedna od najbolje čuvanih tajni devetnaestovekovne proze. DRAKULA nije samo fantastičan horor i triler. Štivo je izvanredna, surova i čak i u današnje vreme čitljiva & primenljiva alegorija o traumi, zlostavljanju, eksploataciji, manipulaciji, seksualnom predatortvu, grumingu i, na kraju, suprostavljanju sopstvenim demonima i isceljivanju uz pomoć bliskih osoba u kojima imamo podršku i bezuslovnu ljubav.

Nakon što sam knjigu pročitao, dakle, narednih nedelja sam razmenjivao utiske i tumačenja romana, pa su me neki maestralno zarazni uvidi nagnali da istražim veze između seksualne traume i događaja opisanih u knjizi. Naišao sam na nekoliko zanimljivih tekstova — nisam ni blizu da sasvim istražim temu — a ovaj odlomčić mi je vrlo sympatičan. Knjige ne nastaju u vakuumu ili u kulama od slonovače, i na najnevidljivije moguće načine će se u rečenicama ili konceptu odraziti lep zalogaj paštete koji je pisac tog jutra pojeo, ili prizor tužnog kuce na ulici. Pozadina prve seksološke knjige u engleskoj književnosti je već fešta ljudske komedije.

(Bauer Heike, „Dracula and Sexology“, u: THE CAMBRIDGE COMPANION TO DRACULA, ur. Roger Luckhurst, 2017, Cambridge University Press)

U časopisu Polja upravo je objavljen temat o Kormaku Makartiju (Cormac McCarthy), jednom od najvećih živih američkih pisaca i jednom od meni najdražih autor. Broj je priredio Makartijev višestruki prevodilac na srpski, Igor Cvijanović, a okupljeni su sjajni tekstovi i domaćih i stranih kritičara — uključujući i jedan rad Džejmsa Vuda (James Wood), Njujorkerovog kritičara i jednog od meni omiljenih književnih likova uopšte. Temat inače dolazi neposredno nakon što je Makarti istovremeno objavio dva romana, koji zajedno čine paralelne tokove iste priče: THE PASSENGER (2022, Knopf; PUTNIK, prev. Igor Cvijanović, 2023, Kontrast) i STELLA MARIS (2022, Knopf; STELA MARIS, prev. Igor Cvijanović, 2023, Kontrast).

Za Makartijem sam se upoznao, kao klinac opsednut stilom, kada sam saznao za njegovu karakterističnu tehniku pisanja: Makarti skoro ne koristi interpunkciju. Zareze upotrebljava retko, a tačke mora da koristi sticajem okolnosti. Navodnici u njegovim delima ne postoje; upravni govor je utopljen u ostatak teksta. Uzvičnika i upitnika takođe nema. Tačku-zarez Makarti smatra „idiotskim“ konceptom. Dve tačke će Makarti upotrebiti nerado, kada baš mora da nešto nabroji.

Ako Makarti zvuči kao zeznut tip to je zato što jeste. Intervjue gotovo da ne daje; jednom je gostovao kod Opre i to je otprilike to što se tiče njegovih javnih pojavljivanja. Na promocijama sopstvenih romana ne učestvuje, a dane provodi na nekom istraživačkom institutu usred novomeksičke pustinje gde povremeno objavljuje radove o ljudskoj svesti i jeziku. Iskreno mislim da je tamo samo da ne bi ni sa kim pričao o književnosti.

Makartija opisuju kao pisca južnjačke gotike. Romani su mu mračni, opresivni, violentni, biblijski, teški, ljudožderski i zli. Srećom po čitaoce, to su istovremeno velika i prelepa dela. Njegov KRVAVI MERIDIJAN: ILI VEČERNJE CRVENILO NA ZAPADU (BLOOD MERIDIAN: OR THE EVENING REDNESS IN THE WEST), zastrašujuće krvožedan anti-vestern, za mene je i mnoge ljude pametnije od mene drugi najveći američki roman ikada napisan; sa prvog mesta te top-liste verovatno nikad neće biti svrgnut Melvilov MOBI-DIK, ali u opasnoj konkurenciji Hotorna, Tvena, Ficdžeralda, Hemingveja, Foknera, Stajnbeka, Selindžera, Morison, Pinčona, Delila, Elisona, Rota, Frenzena, Foster Volasa, Tart itd., Mekormakova kaubojska metafizika o nasilju i zlu drži nepomerivu srebrnu medalju. Harold Blum, jedan od najvećih engleskojezičnih kritičara XX veka, takođe je mislio da je KRVAVI MERIDIJAN vrh američke proze, ali je po sopstvenom priznanju roman pročitao tek iz trećeg puta, jer mu je bio isuviše mučan. Blum je inače po svom i svedočanstvu časnih ljudi i pouzdanih svedoka čitao po 1500 stranica dnevno. Makarti je i u takvu književnu mašineriju uspeo da ubaci polugu.

KRVAVI MERIDIJAN mi je jedna od omiljenih knjiga. Jedina je, za sada, koju sam odmah pročitao dva puta, jer joj proza ne samo da udara snagom od 10.000 njutna, već je knjiga napisana prosto naprosto predivno. Između klanja i čerečenja postoje rečenice koje mi i godinama nakon prvog čitanja žive u mozgu bez kirije. Prva stranica romana („See the child“… „God how the stars did fall“) možda mi je i najlepša prva stranica koju sam ikada pročitao. A na kraju XXI poglavlja, u završnom opisu kratkog predaha glavnog junaka, koji uhvati minut mira na obali okeana, napisana je najfascinantnija rečenica: „The colt stood against the horse with its head down and the horse was watching, out there past men’s knowing, where the stars are drowning and whales ferry their vast souls through the black and seamless sea“ („Ždrebe je stajalo pored konja pognute glave, konj je posmatrao daljinu neznanu čoveku, gde se zvezde utapaju, a kitovi prevoze svoje goleme duše kroz crno i bešavno more“). Ne znam zašto sam paralisan pred ovim odlomkom, ali kod kitova koji prevoze svoje goleme duše se uvek raspadnem. To je već nešto između mog terapeuta i mene. U svakom slučaju hvala Makartiju što postoji, hvala Goranu Kapetanoviću na izvanrednom prevodu KRVAVOG MERIDIJANA, i hvala Poljima na tematu o ovom velemajstoru proze; broj je besplatan za čitanje na https://polja.rs/2022/538.

Zdravo, ja sam Miloš i zavisnik sam od lepih epigrafa.

(Sarah Perry, THE ESSEX SERPENT, 2016, Serpent’s Tail. Knjiga je skoro prevedena na srpski: Sara Peri, ESEŠKA ZMIJA, prev. Boris Todorović, 2023, Dereta)

Gubim razum od ove legende o svetom Savi. (PEDESET LEGENDI O SVETOM SAVI, ur. Vladimir Ćorović, 1995, Lio)

— Stefan Nemanja se u priču uvodi istovremeno i kao osnivač Studenice i kao silovatelj. Seksualno mu predatorstvo čak nije ublaženo eufemizmima o zaljubljivanju ili strasti: on prosto želi da „dobije“ jednu devojku iz okoline.
— Kada za ovu nameru to saznaju kaluđeri, oni se ne uplaše za bezbednost devojke pikirane za napastvovanje, već brinu da će Stefan Nemanja silovanjem žene ukaljati sopstvenu besmrtnu dušu.
— Njihov master plan, koji moram primetiti ni u čemu ne sprečava S. N. da počini silovanje, podrazumeva podmetanje Nemanjine supruge umesto nesretne devojke. Jedan se seksualni napad samo zamenjuje drugim.
— Učitavam straobalno, ali sve ovo makar delom implicira da bi kaluđeri inače bili zaduženi za dovođenje devojaka Nemanji.
— Stefan Nemanja tokom odnosa ne prepoznaje rođenu ženu. U najboljem slučaju ovo svedoči o jednostranoj seksualnoj aferi odnosno sebičnom ljubavniku. U najgorem imam još jedan argument da je upravo izvršen seksualni napad.
— Čovek koji na poslovnom putu napastvuje mlade žene u sekundi odlučuje da usmrti svoju suprugu sa kojom ima dvoje dece samo zbog njene „preljube“. Standardna mizoginija za ono vreme, ali pridodajem je popisu.
— U razrešenju priče saznajemo da je, kako god okrenemo, Rastko Nemanjić rođen iz bizarnog slučaja bračnog silovanja.

Ekstremni prezentizam (eng. presentism) jeste smrt za tumačenje književnosti. Pogrešno je i nefer tumačiti stare tekstove, događaje, likove, ličnosti i scenarije isključivo kroz današnje kulturološke i moralno-etičke norme. Ali zanima me koji je pacijent i pre 800 godina mogao osmisliti ovako umobolnu i psihopatološku legendu kao neku vrstu etiološkog predanja o poreklu jedne od najvoljenijih ličnosti u nacionalnoj povesti. Postoji milion načina da se izvede slična, inače u startu nenormalna premisa o vanbračnoj aferi Stefana Nemanje, a ova, sa rape-dungeonom pored Studenice, nesumnjivo je najgora. Kanda na svakih stotinu ili hiljadu narodnih genija koji izmisle Banovića Strahinju, Milića Barjaktara, Hasanaginicu, Zidanje Skadra ili Čardak ni na nebu ni na zemlji mora doći jedan ovakav primerak.

Gugl je nedavno pokrenuo sopstveni AI. Kao i slični endžini poput Midjourneya, ChatGPT-a i Sudowritea, i ovaj se može koristiti u različitim kreativnim i umetničkim poduhvatima poput pisanja proze.

Ne znam da li je ime ovog AI-ja, „Bard“, inspirisano kratkom pričom „Jednog dana“ Isaka Asimova (SABRANI ROBOTI, prev. Zoran Živković, 1995, Polaris / 2012, Čarobna knjiga; Isaac Asimov, „Someday“, 1956), gde se pojavljuje robotić istog imena i iste funkcije: Asimovljev „Bard“ je prenosni generator audio-priča koje se oblikuju kombinovanjem unapred programiranih narativnih elemenata. Zaplet ove slatke naučnofantastične priče delom se dotiče pokušaja dva dečaka da samostalno reprogramiraju stari model Barda i osveže njegovu bazu pripovednih tema, motiva, scena, događaja i likova nekim za njih modernijim pričama. Upravo mi je sinulo da je moguće prva priča o narativnom AI-ju ujedno i priča o hakovanju njegovih ograničenih mogućnosti.

(Брем Стокер, ДРАКУЛА, прев. Бранко Вучићевић, Просвета / Плава птица, 1984; „I cannot tell you how I loathe talking about myself“)

Одустаћу од даљег читања новог Контрастовог превода ДРАКУЛЕ. Издржао сам до средине трећег поглавља (Џонатан Харкер је у овом тренутку и даље у Дракулином трансилванијском замку и тек почиње да наслућује да нешто није како треба) и даље стварно не могу. Могу да пређем преко превода који ми не годи — не говорим овде о кардиналним језичким или стилским грешкама, већ о просто другачијем филингу који преводилац може имати према тексту за разлику од мене — али ми је резање пасуса и изостављање читавих реченица у односу на изворник црвена линија преко које не прелазим. У овом случају, дакле Контрастовом издању ДРАКУЛЕ из 2015. у преводу Стефана Костадиновића, лектури/коректури Данила Лучића и под уредништвом Владимира Манигоде, непосредно пред почетак подпоглавља „12. мај“ фали Харкерова парентеза о томе како га сопствени дневник све више подсећа на мистичне и језовите приче попут ХИЉАДУ И ЈЕДНЕ НОЋИ или уводних сцена ХАМЛЕТА.

Напоран сам смарач што се превода са енглеског тиче, али овде сам у потпуности у праву. Нема везе што је у питању једва једна реченица, па још у виду коментарчића на крају поглавља. Као прво, од превода се НИШТА не сме сећи, осим ако није јасно наглашено да је у питању неко скраћено или прилагођено издање. Не могу да верујем да ово морам наглас да кажем. Као друго, реченица и није толико безазлена, јер у мом читању убедљиво слика постепени раст Харкеровог терора, који полако себи освешћује да његове нелагоде и анксиозе у разрушеном замку на крају света нису узроковане тек другачијом околином и обичајима у односу на родну Енглеску; нешто заиста није како треба у читавој овој причи, и Харкер полако склапа делиће загонетке који га упућују да је јадан постао пленом једног древног, паклено методичног и натприродног ловца-људождера.

Ако је у овом случају од изворника сецнута једна реченица, ко зна шта је даље у тексту такође сецнуто. Да ли је можда негде отфикарен читав пасус? Или поглавље? Не постоји више поверење између издања и мене, и даље читање би ми прошло у параноичном упоређивању сваке синтагме са енглеским оригиналом. Иначе, у другом преводу ДРАКУЛЕ који ми је при руци, оном Бранка Вучићевића (из Просветине едиције „Плава птица“, 1984), ова реченица стоји на свом месту.

Са књигама преведним са енглеског сам углавном раскрстио ради мојих неурозних живаца, а вероватно ћу раскрстити и са Контрастом. Тога ми је врло жао, јер имају за мене изузетна издања, укључујући скорашњи монументални превод Воласовог максималистичког романа INFINITE JEST. Њиховог ДРАКУЛУ сам пазарио током карантина у, како сам испрва мислио, сјајној Контрастовој понуди која је укључивала, поред овог дела, и Конрадово СРЦЕ ТАМЕ (у преводу Зорана Пауновића и са бонус песмом Т. С. Елиота) плус оба дела Керолове АЛИСЕ, за 999 динара. Контрастово издање АЛИСЕ било је једно од ретких поштених на које сам наишао које је објединило оба дела приче, а да притом садржи чувене илустрације Џона Тенијела (John Tenniel) — али су одређени делови ове књиге дословно нечитљиви јер су се преламачу омакли размаци између елемената у Индизајну, због чега неке слике преклапају текст. Дође човеку да радије уплати добротворни прилог Z-Libraryju него да подржи касапљења попут ових. Иначе, о Контрастовим преводилачким грешкама, преступима и непрофесионализму писали су, релативно скоро, још и Мухарем Баздуљ („Винавер(и) из Клаоничке улице“, Политика, 2020) и Дринка Гојковић („Јесмо ли изгубили ЕСТЕТИКУ ОТПОРА?“, Време, 2021).

Најбољи су ми штандови на сваком сајму књига су они са антикварним и јефтиним књигама. Тамо идем са знојавим длановима зависника. Нема књижаре на свету у коју не уђем са жељом да покупујем све што ми се свиди — а на овим штандовима, где књиге ретко коштају преко 100 динара, и где ми набацане гомиле књига активирају исте оне ганглије које луче серотонин при игрању open world РПГ-ова, заиста могу да покупим све што видим. Удомљавам тим приликама неколико врста књига: оне које активно тражим, попут старе научне фантастике и словеначке књижевности, и оне куриозитете за која нисам ни знао да постоје до тренутка им нисам видео корице, али једном када их видим, не могу а да их узмем. Топ листа уловљених књига са управо завршеног новосадског Сајма књига је следећа:

ТРЕЋЕ МЕСТО. Две књиге деле бронзу. Прва је ТИБЕТАНСКА МИСТИКА Л. А Говинде, нови додатак мојој невеликој колекцији Графосових црвено-белих-црних књига источњачке филозофије и мистике. У овој збирци сам до малопре имао само две књиге. Прва је МУМОНКАН, збирку коана зен-учитеља Мумона, преведену са енглеског од стране нашег најистакнутијег књижевног зен посвећеника, Давида Албахарија; иначе је ова књига мој избор за ноисити на пусто острво, јер би ме разрешавање Мумонових зен коана заокупило деценијама. Друга Графосова књига у мом поседу јесте МИЛАРЕПА, будистичка мистика коју истина нисам много проучавао. Поред ТИБЕТАНСКЕ МИСТИКЕ, у ову категорију антикварних убода убрајам и БРАЗИЛИЈАНСКУ ЛИРИКУ, Нолитову антологију из 1956. коју је у целости превео (и приредио) Анте Цетинео. Издање је прелепо. На сваком свом екрану, од стоног рачунара до телефона, на позадини држим дубоке хлорофилске, тамно зелене фотографије зеленила и папрати, а ова је насловница подједнако еколошки лепа, и притом фантастично тактилна. Сама књига је прави пример најлепшег што антикварни штандови имају да пруже: како не прочитати АНТОЛОГИЈУ БРАЗИЛИЈАНСКЕ ЛИРИКЕ сада када знамо да постоји?

ДРУГО МЕСТО. Збирка поезије Бориса Бизетића је књига која ми је донела много радости. Не могу да у потпуности опишем зашто, јер је ствар интимна. Или сте одрасли са ББ Шуоом или нисте. Или сте се за маскенбал у трећем разреду маскирали као Славујка и освојили прву награду или нисте. Или сте једног дана пре 20 година на ТВ Канал 9 видели спот за песму „Ако једном видиш Марију“ и доживели нервни слом од смеха, или нисте. СРПСКОХРВАТСКЕ ПЕСМЕ су збирка љубавно-егзистенцијалних стихова који су негде између дечије песме, љубавне шансоне и озбиљних покушаја високе поезије који су за мене потпуно шизоидни и немогући за тумачење, а није да се модерном поезијом не бавим и професионално. Како рече Милутин Бојић за неке зајебантске стихове Станислава Винавера: „Пре свега је ребус шта ти стихови значе“. Поређење са Винавером, нек ми опросте бог, свеци и гуру Нагарјуна, има смисла. Борис Бизетић, остварен и као „озбиљни“ кантаутор и творац пародично-фарсичних пројеката попут ББШ или Рокери с Мораву, оперише на вишим астралним нивоима поезије, и његови текстови производе исту ону врсту дисонанце као и Винаверова „шалозбиљност“. Да ли се човек зеза? Или је озбиљан? Или је просто дебилко? Да ли је ББ Флоренс Фостер Џенкинс или Сем Хајд? Као што поводом Винавера рече неки други критичар: „Читајући ову књигу стихова, читалац се загрцњава у једној страшној дилеми: или да се насмеје, или да заплаче. Или, још боље, да оба ова осећања слије у једно: да се насмеје Стихописцу и да се заплаче за Човеком у њему“. СРПСКОХРВАТСКЕ ПЕСМЕ су обогаћене и Бизетићевим ауторским фотографијама (без икаквог разлога), а мој примерак на фронтиспису има — ауторов аутограм. Фул пекиџ.

ПРВО МЕСТО. Узимајући ову књигу о женској сексуалности, тачније женској психосексуалној дисфункцији, објављену 1976. у Србији/СФРЈ, писану од стране Једног Типа, а рецензирану од стране Другог Типа и Трећег Типа, очекивао сам фестивал кринџа. Нисам био разочаран. Све што сам могао замислити било је ту. Наводим само неколико примера: материнство које се назива „узвишеном женском дужношћу“ (не ваља да жена буде „фригидна“ јер — како ће онда испунити своју узвишену женску дужност?); „лезбејска љубав“ као појам у рубрици „Поремећаји полног нагона“; рубрика „Ненормалне врсте сношаја“, изузетно забавна на више нивоа, коју не смем нажалост да скриншотујем јер ће ме могуће суспендовати са друштвених мрежа (пишите у инбокс ако сте 18+ а нисте мој студент), али је препоручујем од срца; неизбројиве су и феноменалне реченице попут „Да је жена имала оргазам, сазнајемо из њене изјаве. Али оргазам се код жене може установити и на основу објективних симптома“ или „Онанија је штетна зато што доноси душевну усамљеност“.

У реду, лако је зезати се са педесет година старим сексолошким медицинским уџбеником. Наравно да можемо очекивати глупости у тексту овакве врсте & старости. Баш стога су ме врло изненадили они делови овог приручника који су, чак и са данашње перспективе, писани здраворазумски и са поштовањем. ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА, рецимо, отворено говори о сексу као значајном чиниоцу лепог живота и уредног менталног здравља, а не као табуу или нечему што служи само продужењу врсте. Нарочито се о женској сексуалности — упркос баговима попут горенаведених — говори као о нечему што је кроз историју културе било неправедно скрајнуто, па чак и нападано, и чему ваља посветити, свим снагама, бригу и пажњу модерне медицинске науке. Жена, другим речима, није расплодна машина, већ заслужује да ужива. Књига тако јесте матора и из више разлога застарела, али јој је дух необично еманципаторски. У ПОЛНОЈ НЕОСЕТЉИВОСТИ КОД ЖЕНА се читалац упућује да је „фригидност“, сексуална неосетљивост, асексуалност или како већ неретко психолошке природе, и у тексту се психотерапија отворено валидира као нормалан начин бриге о себи. Такође се са сексуалних дисфункција и импотентности генерално скида аура стида: како аутор, примаријус доктор Благоје Стамболовић гласно напомиње, сексуални проблеми нису знак „хистерије“, слабости или мањка „мушкости“ или „женскости“: услед burnouta, анксиозности живота, нерешених стамбених питања и т. сл. психосексуалне бољке код оба пола су све чешће а први степеник у њиховом превазилажењу је отворено причање о томе.

ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА на неких педесетак страна пружа и описе женске полне анатомије, сексуалног чина и различитих сексуалних поза (уз напомене које позе и због чега пружају женама које врсте сексуалног ужитка). Након уживања у кринџу, при крају књиге сам био разочаран. Јер, очигледно је да смо неку врсту Сексуалног образовања у школама — каквог таквог! — могли имати још пре пола века. Мој примерак књиге, наиме, друго издање, а оба су се штампала у по 10.000 примерака (!), што сведочи да је ово издање намењено широј публици и обичном човеку, и да се богами читало; што опет сведочи да се хиљаду деветсто седамдесет и неке о неким стварима говорило можда и више него данас. ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА ме је привукла из фазона, али ме је задржала срцем.