Медитирање је данас у толикој мери одомаћено као начин одржавања менталне хигијене да се препоручује и по уџбеницима за креативно писање.

Књига Марте Боеглин (Martha Boeglin) АКАДЕМСКО ПИСАЊЕ, КОРАК ПО КОРАК: ОД ХАОСА ИДЕЈА ДО СТРУКТУРИСАНОГ ТЕКСТА (2015, Академска књига) тренутно је најбољи уџбеник о академском писању који се може купити. Јер, за разлику од свих сличних водича, овај књижуљак не учи само техници писања научног рада, већ пружа савете за квалитетнији рад уопште. Објашњава се овде не само како прикупљати литературу, већ и како се мотивисати, како направити бољи временски распоред, како квалитетније спавати; саветује се колико често да правимо паузе и које вежбе је добро радити како бисмо се релаксирали, разонодили и прокрвили леђа.

Елем медитација. У кратком одломку под називом „Вежба: Побољшање концентрације“ стоји следеће:

Седите удобно у једној мирној просторији. Навијте будилник на десет минута и концентришите се на његов тик-так. Сваки пут кад вам мисли одлутају, немојте их сузбијати, пустите их да пролете пољем ваше свести и вратите се на тик-так. Ако вежбу радите редовно, видећете како се време ваше концентрације продужава.

Оно што М. Боеглин описује као вежбу фокусирања заправо је техника зазен медитације. Зен је медитација је по мом мишљењу најбоља медитација: леба не тражи, не иште нарочиту обуку и не захтева плаћање професионалног учитеља који ће вам открити персонализовану мантру као у трансцедентној медитацији. Може се радити седећи, чучећи, у турском седу, у правилном лотосу, отворених очију, затворених очију, чак и у шетњи. Нема ту нарочитог кунг-фуа. Само затворите очи, дишете, и очистите кеш меморију мозга на неколико минута. Овако зазен описује Шунру Сузуки (ЗЕН УМ, ПОЧЕТНИЧКИ УМ: ИНФОРМАТИВНЕ ПРИЧЕ О ЗЕН МЕДИТАЦИЈИ И ПРАКСИ, 2015, Бабун), на скоро исти начин као и Боеглин:

Кад вежбамо зазен, свест увек прати наше дисање. Кад удишемо, ваздух улази у унутрашњи свет. Кад издишемо, ваздух излази у спољни свет. Ми кажемо „унутрашњи“ и „спољни“ свет, али постоји само један свет. У том безграничном свету наше грло је попут покретних врата.

„Ако вам нешто доспе у свест, допустите му да уђе и изађе. Када покушавате да затворите мишљење, то значи да сте њиме узнемиравани. Многи осећаји навиру, многе мисли или слике израњају, али то су само таласи ваше свести. Ако је оставите каква јесте, свест ће се смирити. Та свест зове се велика свест.

РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА (2018, Геопоетика, прев. Вук Шећеровић; CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber&Faber) први је роман ирске списатељице Сали Руни (Sally Rooney), „најпопуларнијег миленијалског писца“ данашњице, како је прозивају новинари — Руни је рођена 1991. године — и једне од најчитанијих и значајнијих аутофикцијских приповедача данас. Као и њен други роман, НОРМАЛНИ ЉУДИ, и првенац је претворен у мини-серију у продукцији ХБО/ББЦ; серија је, као и књига, слабија од другог по реду Руниног дела.

За разлику од НОРМАЛНИХ ЉУДИ, у којем се паралелно прате осећања и мисли двоје јунака-љубавника, РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА писани су из првог лица. Френсис, главна јунакиња, дели анксиозе и делове животописа са протагонистима НОРМАЛНИХ ЉУДИ: она је двадесетједногодишња студенткиња књижевности и слем песникиња, патолошки себе презире, сматрајући се недостојном пажње или љубави. Њен се друштвени живот и лебдећи идентитет своде на социјалну мимикрију и активистичко позерство, а њена личност је, загребемо ли мало испод текста, амалгам онога што интересује њену најбољу пријатељицу и бившу љубавну партнерку Боби, и онога што је кул да занима хипстерску студентарију друге деценије XXI века. Заплет настаје када Френсис започне емотивно и сексуално неспретну аферу са старијим мушкарцем (као тридесетчетворогодишњака ме боли да ово напишем, али „старији мушкарац“ у овој причи има 32 године), супругом познанице, чувене новинарке која пише чланак о Френсисиној поезији.

Има једно правило у вези са аутофикцијом: ако видим једно дело, видео сам их све. Будући да аутофикцијски аутори у великој мери материјал црпе из свог живота, нису потребне више од две узастопне књиге па да и код највећих мајстора, попут Елене Феранте, почну да се уочавају патерни који очигледно представљају аутобиографске фиксације аутора. Френсисин је изглед као изглед Мериен из НОРМАЛНИХ ЉУДИ, односно физички је идентична је самој ауторки Сали Руни. Као Конел из НЉ, она је студент енглеске књижевности, као уосталом и С. Руни. Френсис такође има и злокобно ниско самопоуздање, као сви јунаци С.Р.. Френсис пати и телесно, као поменута Мериен: самоповређује се када нико не гледа, а током романа пратимо њене проблеме са материцом и паралишућим менструалним боловима (телесно распадање женских јунака је специјалитет Сали Руни, и ту је маестрална, што ће рећи да су ти пасажи болни за читање чак и нама без женских репродуктивних органа; за Њујоркер је једном приликом написала иначе баналан текст о некаквој апликацији за мерење уноса воде, који вреди само због њених описа сопствених несвестица изазваних екстремном дехидрацијом).

Иако од исте руке писани и истим темама вођени, РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА су ми неубедљивија, прото-верзија НОРМАЛНИХ ЉУДИ, иначе збиља моћног романа. Захваљујући специфичној техници писања која комбинује треће лице, причање у презенту, те доживљене говоре (или „слободан индиректни стил“) двоје главних јунака, у НОРМАЛНИМ ЉУДИМА од почетка знамо, или смо на трагу, психоемотивних квачица које муче главне јунаке, па онда кроз остатак романа живо пратимо како оне утичу на развој њиховог односа. РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА су пак писани из првог лица, и само једног јунака познајемо релативно добро — Френсис — док о осталих троје, од којих су сви кључни, сазнајемо из експозиција и експликација, писама и монолога, где нам се њихова сложена стања не дочаравају већ препричавају. Таква ретроактивна психологизација ме није радила. Роман ми је због тога личио на претенциозну мелодраму, са накалемљеном „дубином“; сами ликови нису ми, као Конел и Мериен, личили на целовите и рањиве личности, него на манипулаторе којима су карактерне слабости заправо изговори за гадости. Јер је, уосталом, сам текст манипулативан према мени. Могу оправдати понашање људског бића за којег пост-фестум сазнам да јадан/јадна пати од депресивног поремећаја. Према књижевним ликовима сам мање толерантан, па такве заокрете тумачим као варање, лењост и пречице.

Кад споменух мелодраму. Имам теорију у вези са Сали Руни. Сматрам да Сали Руни заправо пише обраде викторијанских, сентименталистичких и романтичарских романа, заплета и тема. Руни је миленијалски викторијанац и постмодерни ремиксер мелодрама. Њени описи секса — ушао је у мене, испунио ме је, цело ми је тело дрхтало, изгубила сам свест о себи — звуче као лош љубић (недавно сам прочитао протест једне савремене списатељице, заборавих које, против таквих описа односа: рече жена, цитирам, „Нисам шупа да неко улази у мене“) али у Руниној обради ови клишеи заправо ни не звуче еротски, већ потресно. Када особа са анксиозном несигурношћу у себе и свој идентитет, која се самоповређује и изгладњује, субмисивно губи смисао о сопству & свом телу у вези и сексу, дозвољавајући „партнерима“ да је користе на све могуће начине — то не звучи секси. Можда звучи кул у порнићу, али у стварном свету оставља горак укус и, уместо напаљености, изазива у читаоцу саосећање. Рунини јунаци су танане жене и ћутљиве мушкарчине — али они нису господа и даме, стоици услед ригидних друштвених правила. То су емотивни распади, који се срећом ипак заљубљују, али због својих ћошкова теже љубав одржавају. Рунини јунаци такође пишу дубока романтична писма — Сали Руни је најизразитији епистоларни писац данашњице, и нема њеног романа где дугачки мејлови или интензивно есемесовање нису битан део развитка односа између ликова. На крају, Рунини студенти књижевности највише читају, неким случајем, баш сентименталне деветнаестовековне романе. Једно спомињање ЕМЕ можда нећу приметити, али код трећег се трзам и на референце о МИДЛМАРЧУ.

Теорија је дакле да Сали Руни заправо исписује ремиксе викторијанских романа за ново доба. Моја теорија ће се остварити — нек се ово забележи за сваки случај — када Рунина најбоља наредна књига, њено-ремек дело, буде роман смештен у деветнаестовековну руралну Енглеску или Ирску, чији ће јунаци бити усамљени и заљубљени момци и девојке, а која ће бити писана њеним препознатљивим миленијалским прозним стилом. То ће бити прича о удварањима, раскидима, страстима и аферама, али са јунацима који, за разлику од оних код Остин, Елиот или Бронте, доживљавају нападе панике током бала, или се режу по унутрашњој бутини, у својим одајама, када сви заспу.

NORMALNI LjUDI (2019, Geopoetika, prev. Vuk Šećerović; NORMAL PEOPLE, 2018, Faber & Faber) drugi je roman irske spisateljice Sali Runi (Sally Rooney), objavljen godinu dana nakon njenog prvenca RAZGOVORI SA PRIJATELjIMA (2018, Geopoetika, prev. Vuk Šećerović; CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber & Faber); oba romana su do sada adaptirani u BBC-jeve miniserije koje su takođe postigle izvanredan uspeh.

Sali Runi nije samo jedan od predvodnika milenijalske književnosti — prve romane objavila je krajem ’10-ih godina, pre nego što je napunila 30 — već je i sila savremene autofikcije, to jest stvarnosne autobiografske proze obogaćene strateškim izmišljanjima i literarizacijama. Ona pripada onoj grupi autorki mračnog novog ženskog pisma koje pišu u meso, i čiji stvarni detalji iz života daju prozi naročit udar koji nijedno izmaštavanje ne bi moglo da pruži. Ove autorke — Elena Ferante, skorašnja nobelovka Ani Erno (Annie Ernaux), zatim pola Bookinog kataloga, uključujući našu Lanu Bastašić i t. sl. — ove autorke, zajedno sa Runi, pričaju sirovo o onome što žene (citiram sada svoju suprugu) inače drže na pameti i duši, ali nikada ne govore naglas: stvari povodom rezova između svojih intelektualnih karijera i kućanskog života, ili u vezi sa odnosima sa svojim majkama i očevima, prijateljicama i partnerima.

Runine knjige takođe su filakterije njenog života. Što ih duže čitam, više se uočavaju njihove ponavljajuće teme, i jasnije oblikujem u glavi konture autorkinog životopisa čak i bez gledanja njene Wiki stranice. Dvoje glavnih junaka NORMALNIH LjUDI, kao i Runi, dolaze iz „seljoberske“ zapadne Irske i školuju se, poput Runi, na prestižnim dablinskim koledžima; fizički opis glavne junakinje romana odgovara izgledu same Runi, a glavni muški junak, poput S. R., upisuje Književnost i tokom školovanja počinje da pisucka prve kratke priče; a opet, glavna ženska junakinja je, poput svoje autorke, pozerski studentski aktivista, upisujući u jednom trenutku Politikologiju kao mejdžor… I tako dalje.

NORMALNI LjUDI je ljubavna priča između dvoje mladih koji se, tokom godina, na smenu približavaju i udaljavaju. Konel je srednjoškolska fudbalska zvezda, ali zapravo je osećajna i nesigurna duša; najiskreniji je prema sebi, i najsrećniji, kada vreme provodi pričajući o književnosti sa Merien. Merien je školska bogatašica i društvena izopštenica, uvrnuta cura sa kojom se niko ne druži; sa Konelom je međutim otvorena i slobodna, bez anksioznosti i strahova. Konela i Merien pratimo od kasne srednje škole u onom provincijskom delu Irske, do njihovih završnih godina studija na Dablinovom Trinitiju.

Ovo je, još jednom, ljubavna priča. Nije priča o zaljubljivanju, gde zaplet prati junake koji postepeno razvijaju osećanja jedno prema drugom, prevazilazeći potom različite izazove kako bi na kraju završili zajedno. U slučaju Konela i Merien, očigledno je da se vole još pre velike mature, i ta ljubav ostaje do kraja. Konel zna da mu je Merien srodna duša, Merien zna da joj je Konel srodna duša, mi čitaoci znamo da su srodne duše. Ali, ovo je naravno nesrećna ljubavna priča. U ljubavnim zapletima dešavaju se prepreke raznih vrsta: junaci se možda vole u pogrešno vreme, ili na pogrešnom mestu, ili su pak iz zaraćenih porodica, ili ih razdvaja društveni položaj. Konelu i Merien su najveće stative — oni sami, njihove blokade, nesigurnosti i šumovi u razgovoru, uprkos očiglednoj čistoti njihove povezanosti. Ovo u poslu zovemo „tragedijom“.

Sali Runi piše minimalističkim mračnim realizmom. Njeno nekorišćenje navodnika za markiranje upravnog govora, pripovedanje u prezentu, te suvonjavo, činjenično opisivanje banalnih detalja iz neposrednog okruženja, prozu čini stondiranom, emotivno dalekom i literarno skoro bezličnom, kao filmski scenario. Što je izuzetno prigodno: jer su i junaci stondirani, emotivno daleki i nesposobni da se iskomuniciraju. Proza nam samo dočarava taj emotivni bunarski vajb. Kada Konel guli nalepnicu na pivskoj flaši dok sluša za njega neprijatan razgovor između Merien i njene prijateljice sa faksa o tome da li su M&K zaista ajtem ili samo spavaju, preseca nas jedna kretenski očigledna rečenica: „Etiketa se lakše odlepi kada je flaša hladna, jer lepak omekša od kondenzacije“. Ali rečenica zapravo nije amaterska; iako Konel to ne artikuliše ni u svojim mislima, tolika je njegova želja da se astralno projektuje iz tog razgovora da će se nesvesno hiperfiksirati na bilo šta drugo, pa i na tu trivijalnost, na termodinamičku osobenost pivske etikete, samo da ne mora procesuirati šta se zapravo dešava između njega i Merien.

Užasne se drame u NORMALNIM LjUDIMA otkrivaju u takvim sitnim gestovima ili opaskama, preko kojih čitaoci možda i brzo prelete, a koje se kasnije ugrudvavaju u ogromne, uništavajuće stvari koje melju sve pred sobom, i za koje se u nekim delovima sveta stavljaju na korice upozorenja o okidačima: govorim o anksioznosti, depresiji i različitim oblicima samopovređivanja; mračnim kulminacijama, u kasnijim etapama romana, emotivne veze dvoje romantičnih junaka. Runi se kao jak novi glas hvata problema koje decenijama opsedaju dela o međuljudskim odnosima: problema miskomunikacije, traganja za identitetom i straha od intimnosti. Iako Konel i Merien osećaju, vrlo rano i vrlo iskreno, ono što junaci ljubića teatralno izjavljuju tek na kraju svakog filma, oni zbog svojih ličnih strahova, nesigurnosti i trauma to ne mogu da priznaju ni sebi, a kamoli onom drugom. Na počecima njihovog poznanstva uočavamo tako u sitnim bagovima i usputnim anksioznim mislima lansiranja nuklearnih projektila koji će Merien i Konela bombardovati, u sporom letu, narednih nekoliko godina.

Tokom romana — zaplet ne vredi otkrivati jer je u potpunosti unutrašnji i bavi se previranjima i internom topografijom glavnih junaka — kvalitet odnosa između Konela i Merien će biti naizgled sve zreliji i zdraviji, ali će, da ipak otkrijemo spojler, tapkati u mestu. Možda će se na kraju razrešiti, možda ne; to već u ovom zapisu neću otkriti. Poznata je Hičkokova parabola o napetosti: kada imamo dvoje junaka koji pričaju za stolom ispod kojeg je bomba koja otkucava, suspens je u tome da oni to ne znaju, ali znamo mi u publici. U NORMALNIM LjUDIMA za bombu svi znaju: i ovi za stolom i mi sa knjigom u rukama. A to je napetost koja, kao u najboljim delima ovakvih teških autofikcija, steže grudni koš. Mene je pola-toksičan, a pola-prelep odnos između dvoje glavnih junaka držao do poslednje stranice, kao u najadrenalinskijem trileru.

Сали Руни говори оно што сви мислимо. Истински глас генерације.

(Sally Rooney, CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber&Faber)

Проучавалац бајки Владимир Проп имао је занимљиву идеју о постанку чувене руске вештице Баба Јаге. Каснији истраживачи су нека његова тумачења оповргли, али то је мање битно; овде сам због добре приче.

Јага је, каже Проп (ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ ЧАРОБНЕ БАЈКЕ), компликована за тумачење и тешка за сарадњу. Бајковити ликови који се, попут Јаге, појављују у различитим причама под истим именом и са сталним особеностима, обично се увек и понашају на идентичан начин. Они јунаку/јунакињи или помажу, или су им противници. Јага је међутим другачија. Она оперише по сопственим и за истраживаче збуњујућим правилима. Јага је у неким бајкама помоћник и даривалац, а у другим непријатељ; постоје и различите варијанте истих прича где се Јага у једној иначици појављује као пријатељ, а у другој као злочинац. Нису непознате ни бајке у којима Јага у истој причи мења страну на пола заплета.

Зашто се Јага понаша на овај начин? Разрешење за Пропа лежи у њеној прошлости. Неретко Баба Јага у бајкама осети „руски смрад“ на јунаку. Проп теоретише да Јага, заправо, осећа мирис живих, који јој се гади. Због још неких њених особености, попут оне да Баба Јага јунацима обично даје храну и пиће, могуће је повезати Јагу са култом смрти и мртвих. То је траг број један.

Јага живи у шуми — хтонском простору који је понекад позорница за тзв. обреде преласка, симболичне мале смрти који обележавају психоемотивну, развојну трансформацију јунака. Као и малтене сви лиминални простори, шума је дакле алегорија смрти, а проласком кроз њу се јунак „поново рађа“. Баба Јага није стога буквално аватар смрти, већ је са смрћу повезана фигуративно: она је чувар хтонског простора и водич који помаже јунаку, неретко тврдом љубављу, кроз његов или њен пут иницијације. Ово је траг број два.

А када говоримо о шуми: многа обележја Јагина, најпре њена гротескна кућа која стоји на кокошијим ногама, упућују можда на давну прошлост — БАШ давну и древну, старију и од бајки — када је Јага била, вероватно, богиња лова и родитељица звери. Сличан развој од тотемског божанства животиња до зооморфне жене Проп налази у примерима богиња попут Артемиде. Ово је последњи траг.

Детективска истрага каже следеће. У врло давној прошлости, Јага је била богиња звери, лова, животног круга и плодности, са значајном улогом у културним обредима прелаза. А онда је то време прошло, свет је старио, а људи су се променили. Када су се заборавили шамански обреди, остала је у свести, ван битног ритуалног контекста, само Јагина повезаност са буквалном смрћу. Развитком земљорадње, нове религије замениле су стара веровања ловаца, а стара божанства постала су зли духови.

Убацујем и своју идеју: можда се раније божанство зало само „Јага“. Много касније, када је у културном памћењу застарило сећање на млад и животан лик ове богиње, она је дословно претворена у Бабу: жену остарелу, која више не рађа, и која је у митолошкој пензији. И тако је богица лова наших предака у живој метафори колективне свести постала осушена и зла бабускара која пребива у подједнако метафоричким дубинама шуме из које смо изашли, а којој се нисмо ради враћати.

Јага, некадашња мајка звери и водич кроз шумски мрак, постала је тако вештица. Ипак, нешто се од њеног прошлог живота још провиди, па се стога Јага, иако зла чаробница у већини бајки, понекад и даље појављује као доброћудни родитељски заштитник изгубљеним јунацима, лутајући тим причама као авет која уходи кућу зидану на старим темељима.

Размишљаo сам о песми „Бродар“ Војислава Илића, тачније о њеним последњим стиховима.

Тема песме је стара и у европској поезији присутна још од античке и класичне књижевности: усамљени бродић на узбурканом мору, алегорија надмоћне и страшне судбине којој не можемо ништа; таласима не можемо управљати, олују не можемо одагнати, евентуално можемо пробати да што боље управљамо пловилом и извучемо из ситуације шта се извући може.

Размишљао сам о томе како је песма звучала и о чему је говорила крајем XIX века, када је написана, а како се ментално стање бродара у олуји може разумети данас. Мислим да је Илић певао о човеку стаменом, који непоколебљиво души трпи праћке и стреле обесне судбине. Одавно отврднуо на тешкоће, он кроз буру тера без размишљања и без емоција, јер му је то постало друга природа.

Тада је мислим ово звучало као добра поука: стоички и без емотивног трошења борити се са недаћама. Фул мушка песма. Нема радости у борби непрестаној, али нема ни страха.

Када пак данас читам песму, бродара ми је жао. Јадничак је у емотивној равнини и од животних мука кататонизован, неспособан да више осети усхићење или срећу. Да, не осећа страх, али не осећа више ни радост. Бранећи се од туге или тескобе, он сада не осећа ништа. Мислим да је такво решење грозно и да је, на врло стваран начин, бура у том случају победила. Није бродар можда на дну мора, удављен и мртав, али не видим како је ова алтернатива значајно другачија.

Не знам да ли је Илић написао песму у славу стоичког трпљења, или је у питању мајсторско подривање ове штетне стратегије која и данас, кроз лоше парафразе, промовише међу мушком популацијом на интернету затварање и емотивно отупљивање на било коју врсту животног рањавања. Пошто Војислава не могу лично да питам, држаћу се тумачења бр. 2. Закопавање фрустрација и лоших осећања, што постепено може водити само чиру на желуцу, психопатији и душевној таксидермији — односно, умртвљивању и лепих, а не само ружних емоција — описано је као штетно, рекао бих, у поредби бродара са увенулим цветом који је, упркос наизглед виталној тучи са елементима, без елана и близу ладног гроба. А вероватно је песник написао „Он за радост не зна, ал’ ни страха нема“ јер му се душевно много здравија реплика — „Он страха нема, али ни за радост не зна“ — није уклапала у риму.

Из мемоара британског принца Харија, ВИШАК (Prince Harry, Duke of Sussex, SPARE, gw. J. R. Moehringer; 2023, Penguin Random House).

Критичар Игор Перишић је за мемоаре Аце Лукаса (ОВО САМ ЈА, gw. Вања Булић; 2021, Лагуна) рекао да су оооооууукеееееј, али да када у руке узмете књигу о Аци Лукасу ипак очекујете нешто опасније, шокантније, трансгресивније од тог тек презентабилног текста написаног од стране ghostwritera / фантомског писца / невидљивог аутора / писца из сенке / како год Вање Булића. Принцу Харију се тако нешто не може замерити. Његов мемоар иде у месо. Буквално! Не могу чак оценити у којој је мери ghostwriter Џ. Р. Морингер текст дорађивао; реплика о томе како се Харију чинило да му је мајка у соби чим је ставио женску помаду на пишу више делује као симпатични прозни стрмомлат у стилу „Пошло ми је за руком да га ударим ногом“ него као алармирајући фројдовски лапсус. Можда су човека, на Морингера мислим, иначе добитника Пулицерове награде, толико ове приче и њихово урамљивање фасцинирале да се угризао за језик и само пустио. Забавна проза је уосталом забавна проза, да ли због мема или нечег другог, и хвала Харију и на искрености и на смотаности.

Наставите читање →

THE THREE ELECTROKNIGHTS (2018, Pingvin) Stanislava Lema presladak je knjižuljak od pedesetak stranica, mekih korica i veličine reda vožnje. Objavljen je kao deveto izdanje u ediciji „Penguin Modern“; u okviru istog podlistka izašlo je, kako kaže spisak na poleđini, još 49 savremenih kratkih priča, pripovedaka, odlomaka i fragmenata, među kojima se našla i „Legenda o spavačima“ Danila Kiša, objavljena kao jedanaesta knjiga u ediciji (Danilo Kiš, THE LEGEND OF THE SLEEPERS). Moram još jednom da ponovim koliko je knjiga cakana za oko i koliko je uživanje čitati je, gužvati, prelamati, nosati u džepu. U neke se knjige zaljubim samo zbog oblika, i ovo je jedna od takvih. Čak i recikliran papir izgleda divno!

U ovoj zbirci nalaze se četiri Lemove kratke priče: „Tri elektroviteza“ (The Three Electroknights / Trzej elektrycerze), „Bela smrt“ (The White Death / Biała śmierć), „Kralj Globares i mudraci“ (King Globares and the Sages / Król Globares i mędrcy) i „Bajka o kralju Ubistvenu“ (The Tale of King Gnuff / Bajka o królu Murdasie). Sve priče dolaze iz Lemove veće zbirke naučnofantastičnih autorskih bajki, BAJKE O ROBOTIMA (BAJKI ROBOTÓW, 1964, Wydawnictwo Literackie), a ovom prilikom ih je na engleski preveo jedan od najplodnijih prevodilaca Stanislava Lema na engleski, Majkl Kandel (Michael Kandel).

Fešta je čitati Lemove SF bajke jer od čoveka, čitajući njegove druge stvari, tako nešto ne bismo očekivali. Stanislav Lem je filozof u telu autora i proza mu je, čak i kada je u srce potresna poput SOLARISA, obično stroga, visokointeligentna i retorska. U njoj junaci postoje kako bi razmrsili neki scijentistički problem, a na njihova unutrašnja stanja ne odvaja se mnogo paragrafa. Neobično je stoga čitati njegove robotske bajke, ili stvari poput ZVEZDANIH DNEVNIKA IJONA TIHOG: dela su to pisana sa mnogo duha, humora i poleta. Ti su tekstovi kvalitetno i maštovito zezanje, i u takvim Lemovim pričama leže prethodnice klasika naučnofantastične komedije poput Adamsovog AUTOSTOPERSKOG VODIČA KROZ GALAKSIJU ili Greningove FUTURAME.

Bajke iz TRI ELEKTROVITEZA smeštene su u pseudofeudalni seting koji je u istoj meri i drevan i futuristički. U pričama glavnu reč vode raznorazni kraljevi, mudraci, vitezovi; zapleti se vrte oko potraga i pohoda, dvoboja i čudovišta, kraljevstava i nevolja. Ne otkriva se eksplicitno, ni u jednom trenutku, da su svi junaci ovde — roboti, a u skladu sa prostorno-vremenskom neodređenošću usmenih bajki, ne postoji ni pozadinska priča o tome kako je ceo Univerzum postao lišen organskog života & zašto mu planete naseljava stota ili hiljadita generacija robota — od onih humanoidnih do sasvim neljudskih i grotesknih. Da su svi junaci zapravo roboti, samo se implicira — kao što uostalom i u našim, homo sapijens pričama, pisci ne troše vreme da napominju kako su svi likovi presvučeni kožom ili kako poseduju pluća. Lemove bajke zvuče zbog toga kao da zbilja dolaze iz neke udaljene i strane robotske kulture, nepoznate biološkim džakovima mesa poput nas.

Koliko se ove priče zaista mogu žanrovski definisati kao bajke, neću cepidlačiti. U nekima se, recimo, zaista pojavljuje poznato utrajanje radnje (tri pohoda tri različita elektroviteza, odnosno gigantskih robotskih ratnika; tri priče androidskih mudraca koji pokušavaju zabaviti mašinskog tiranina Globaresa). Ali uglavnom „bajkovitost“ ovih priča leži u vajbu, a ne u naratološko-teorijskim osobenostima. „Bela smrt“ je antropološki (robotološki?) svemirski horor o strahu od Drugog, koji nažalost nije stran ni milenijumima od nas udaljenim svesnim mašinama. „Kralj Globares i mudraci“ mozaička je priča sastavljena od nekoliko različitih ispovesti, u kojoj se potežu za bajku nestandardno složene filozofske i epistemološke teme o kosmosu, civilizaciji i smehu — ali podsetimo se da sve ovo ipak piše Stanislav Lem. „Bajku o kralju Ubistvenu“ ne mogu ni da opišem, pa ću je zato prepričati: kralj Ubistven se, u svojoj megalomaniji, konstantno nadograđuje, toliko da njegovo računarsko telo u jednom trenutku ispuni čitavu prestonicu kraljevstva. Malobrojni preostali podanici postaju staratelji njegovog gargantuanskog kućišta i njegovih baznih stanica. Paranoidnom kralju se međutim počnu javljati košmari o revoluciji koja će ga smaknuti; ali je on toliko ogroman da neki delovi njegovog tela i dalje sanjaju dok se ostali bude, tako da se njegova paranoja amplificira time što polako gubi dodir sa stvarnošću, ne umeći da raspozna šta je java, šta je san, a šta je tzv. „kontra-san“, neka vrsta oniričkog antivirusa koji je pokrenuo kako bi se odbranio od noćnih mora. Priča se usložnjava, robotski kralj počinje sve više da se gubi u snovima unutar snova unutar snova.

Lemove BAJKE O ROBOTIMA nažalost ne mogu da pronađem na srpskom izuzev neodređenih napomena o pojedinačnim pričama objavljenim po različitim časopisima. Na hrvatskom su se relativno skoro (2021) prvi put pojavile u izdanju Hangara 7 i u prevodu Adriana Cvitanovića. Voleo bih da se dočepam tog izdanja, jer mi engleski prevod M. Kandela zvuči trapavo. Mešanje registara, odnosno visokog, niskog i srednjeg tona je skokovito, a rogobatna sintaksa mi je žvakala mozak. Sa tim stvarima nikada nisam imao problema u srpskim prevodima Lema, a moj A1 nivo poljskog mi ne dozvoljava da ulazim u original, izuzev da iz daljine uživam u fazonima poput kalambura „elektricež“ (elektro + rycerz / vitez).

Nauka objaśnia świat, ale pogodzić się z nim może jedynie sztuka.
Наука објашњава свет, али само нас уметност са њиме може помирити.
(„Król Globares i mędrcy“)

KADA PADNE NOĆ (アフターダーク / AFUTA DAKU; 2004, Kodansha; prev. Nataša Tomić, 2008, Geopoetika) kratak je noar roman Harukija Murakamija. Zaplet se odvija tokom nekoliko noćnih časova u Tokiju, između ponoći i jutra, kada se ukrštaju životi i pozadinske priče nekoliko junaka: devojke koja provodi vreme čitajući knjige u celonoćno otvorenim bistroima, odbijajući da se vrati kući; studenta i tromboniste koji očekuje svoju poslednju džez-probu; nekoliko žena zaposlenih u jednom tokijskom love-hotelu, gde je upravo prebijena kineska seksualna radnica; sararimana iz obližnje IT firme koji noć provodi daleko od porodice, programirajući i napastvujući kineske seksualne radnice.

Murakamijeva proza mi se ne dopada. U ovom trenutku nisam pročitao sve, ili makar većinu njegovih dela, tako da je moguće da nisam naleteo na zlatnu žilu Murakamijeve fikcije — izuzimajući kratku priču „Spaljivanje šupa“ (eng. „Barn Burning“) koja mi se vrlo sviđa, iz zbirke 象の消滅 / ZO NO SHOMETSU (eng. THE ELEPHANT VANISHES; postoji sarajevsko izdanje ove knjige koje ne pominjem jer je prema KOBISU prevođeno sa engleskog, a ne japanskog). Mišljenje mi je i posle ove knjige nepromenjeno. Uglavnom mi je Murakami i dalje osrednji oponašatelj delikatne i intimne proze Rejmonda Karvera, još slabiji imitator Kafke, a potpuno neupečatljiv kada piše nešto drugo.

Dva su gimika u romanu KADA PADNE NOĆ: pripovedanje iz perspektive nevidljive i nemoguće moćne kamere, čije pokrete i kadriranja komentariše nevidljivi narator, i koketiranja sa elementima japanskog horora, poput dvojnika i utvara sa one strane ogledala/ekrana. Nazivam ova dva elementa gimicima jer osim površne zanimljivosti nemaju veze ni sa čim; niti jedna tema, simbol ili motiv u delu nisu bogatiji ili drugačiji njihovim uključivanjem. Roman je pisan u svakidašnjoj tehnici sveprisutnog pripovedača; a pozivanjem na imaginarnu, junacima nevidljivu filmsku kameru kako bi se posredovalo između već svevidećeg naratora i čitalaca, delo ništa ne dobija i ništa ne gubi. Nekoliko hororičnih elemenata u delu podjednako su maniristički: traju kratko (osim jednog dela zapleta koji bezrazložno okupira skoro četvrtinu romana), zaborave se brzo, ne doprinose ničemu; niti zapletu, niti nekom višem alegorijskom sloju dela.

Uopšteno je mnogo takvih manirizama — intrigantnih postupaka koji zapravo nemaju poentu — u romanu, poput konstantnog nabrajanja džez numera, klasičnih kompozicija ili pop pesama koje sviraju na različitim lokacijama dok junaci, recimo, pričaju. Nama kao čitaocima ništa ne znači da li u pozadini scene svira jedna naročita džez numera, ili neka druga džez numera, ili neka nasumična džez numera, ili da li uošte svira džez; efekti realnosti poput ovih koriste se kako bi se svet učinio življim i uverljivijim, ali ovde se stvar oseća na samopromociju Murakamijevog ukusa, koji autor naporno smatra besprekornim. Love-hotel u kojem se odvija deo romana zove se „Alfavil“ — da li ste ranije čuli za javnu kuću koja u svom nazivu ima tako visokoumetničku referencu, čiji je vlasnik toliko rafinisan da je svoju ustanovu za iznajmljivanje soba za seks nazvao po Godarovom filmu iz francuskog novog talasa? I nije li prigodno da se u jednom noar romanu jedno od mesta radnje baš zove po klasiku noar žanra? Inače, i ovo je jedna prazna referenca: bilo bi zanimljivo čitati kako jedan japanski pisac tretira jedan specifično japanski motiv poput love-hotela, ali radnja KADA PADNE NOĆ mogla se odvijati i u vodenici i malo bi se suštinskih stvari u priči promenilo.

Ne valja učitavati biografiju pisca u vrednovanje dela, ali srećom niti je ova gomila smeća koju nazivam blogom pravi kritički magazin niti su moji utisci blizu poštenoj kritici. Vodi me stoga misao: Murakami je osoba koji živi disciplinovan život. Ima definisan radni dan za pisanje, u slobodno vreme sluša džez, svaki dan trči deset kilometara, u svakom intervjuu zvuči odmereno i uvek daje korektne, što će reći dosadne, celofanske, opštemestaške izjave. Muraka mi je poput hleba sa pavlakom; nije neukusan, svi uostalom vole vole hleba i pavlake, ali vole jer je ukus je neuvredljiv, podnošljiv, na ivici neutralnog. Ali hleb sa pavlakom možda ne može napisati, kao što je ovde slučaj, noar sa elementima horor fantastike; nešto tamno i sirovo.

Iako načelno mučan roman sa tužnim, ili makar setnim ljudskim pričama, sve je u KADA PADNE NOĆ, poput Murakamija, umereno, odmereno, delikatno i disciplinovano. Radnice u ljubavnom hotelu, čak i kada pričaju o svojim traumama, pričaju sa smirenošću monaha. Kompanijski programer koji prebija kinesku prostitutku odlazi, nakon gnusnog čina, natrag u firmu, gde kodira uz Baha — naravno da kodira uz Baha, on je lik u Murakamijevom romanu — i ni sa jednim suvišnim pokretom, jednom rukom telefonira svojoj ženi a drugom uništava ono malo tragova koji ga povezuju sa zločinom. Nevažno je da li u romanu pričaju adolescentkinja koja beži od kuće ili mladi džez muzičar, niti koliko intimno idu u svom razgovoru: razlika u godinama, životnom iskustvu, polu i ličnoj ispovesti neutrališe se time da oboje govore glasom odmerenog pedesetogodišnjeg ljubitelja džeza i trčanja na duge distance.

Najveći razlog zašto sa Murakamijem ne mogu da se povežem je zbog toga što on, kao tako disciplinovan entitet, insistira da u svakom trenutku ima kontrolu nad maštom čitalaca. On govori koja tačno numera sa kojeg tačno albuma ide u pozadini kafića. On objašnjava, u samom tekstu, odakle je „Alfavil“ dobio ime. On mora da najintimnije delove likova predstavi tako što će oni sami istovariti sopstvene pozadinske priče, do tančina objašnjavajući svaki problematičan deo sopstvene biografije ili emotivnog sklopa, ne dopuštajući nama da ih sami otkrijemo i da možda imamo drugačiji pogled na njih. Murakami toliko objašnjava svoje teme, svoje likove, njihove misli i njihova stanja da ne ostavlja ni malo nedopisanog, praznog mesta da se malo i ja, kroz čitanje, počastim svojom vizijom teksta, svojim učitavanjem, svojom konekcijom. Ne daje mi Murakami da njegov roman bude malo i moj roman, i zato mi skoro svako njegovo delo — osim „Paljenja šupa“ — uvek zvuči kao izveštaj, napisan čisto i deklarativno, koji samo prođe kroz mene. Nije da ga nisam usvojio, nego u njemu nemam za šta da se ukačim.

Isto mislim i o KADA PADNE NOĆ. To je roman o ranjenim likovima u otuđenom gradu koji se nekako pronalaze u htonskom, ponoćnom dobu — ali ovde nema trenja ili disonance, zbog čega priča i deluje uglačano, artistički, a ne autentično, okrnjeno. Nema neiskazanog, grubosti; iako je priča o ljudima sa ćoškovima, samo delo je bejbi-pruf.

Одломак је из најновије на енглески преведене збирке есеја и остале нефикције Итала Калвина, италијанског постмодерног писца. Књига под називом THE WRITTEN WORD AND THE UNWRITTEN WORD ће у издању Пингвин Класика изаћи који дан након јулијанског Божића 2023. године.

Када се каже „уметнички експеримент“, народ обично помисли на нешто нападно неразумљиво, херметично, преко мере концептуалистичко и за нормалног човека неразумљиво. Итало Калвино један је од експерименталних аутора, заједно са његовим другарима из уметичке групе OULIPO, који је у натезању уметничког изражаја гајио душу и зезанцију — што се може видети из његових одговора на ово полу-смарачко питање.