Одустаћу од даљег читања новог Контрастовог превода ДРАКУЛЕ. Издржао сам до средине трећег поглавља (Џонатан Харкер је у овом тренутку и даље у Дракулином трансилванијском замку и тек почиње да наслућује да нешто није како треба) и даље стварно не могу. Могу да пређем преко превода који ми не годи — не говорим овде о кардиналним језичким или стилским грешкама, већ о просто другачијем филингу који преводилац може имати према тексту за разлику од мене — али ми је резање пасуса и изостављање читавих реченица у односу на изворник црвена линија преко које не прелазим. У овом случају, дакле Контрастовом издању ДРАКУЛЕ из 2015. у преводу Стефана Костадиновића, лектури/коректури Данила Лучића и под уредништвом Владимира Манигоде, непосредно пред почетак подпоглавља „12. мај“ фали Харкерова парентеза о томе како га сопствени дневник све више подсећа на мистичне и језовите приче попут ХИЉАДУ И ЈЕДНЕ НОЋИ или уводних сцена ХАМЛЕТА.

Напоран сам смарач што се превода са енглеског тиче, али овде сам у потпуности у праву. Нема везе што је у питању једва једна реченица, па још у виду коментарчића на крају поглавља. Као прво, од превода се НИШТА не сме сећи, осим ако није јасно наглашено да је у питању неко скраћено или прилагођено издање. Не могу да верујем да ово морам наглас да кажем. Као друго, реченица и није толико безазлена, јер у мом читању убедљиво слика постепени раст Харкеровог терора, који полако себи освешћује да његове нелагоде и анксиозе у разрушеном замку на крају света нису узроковане тек другачијом околином и обичајима у односу на родну Енглеску; нешто заиста није како треба у читавој овој причи, и Харкер полако склапа делиће загонетке који га упућују да је јадан постао пленом једног древног, паклено методичног и натприродног ловца-људождера.

Ако је у овом случају од изворника сецнута једна реченица, ко зна шта је даље у тексту такође сецнуто. Да ли је можда негде отфикарен читав пасус? Или поглавље? Не постоји више поверење између издања и мене, и даље читање би ми прошло у параноичном упоређивању сваке синтагме са енглеским оригиналом. Иначе, у другом преводу ДРАКУЛЕ који ми је при руци, оном Бранка Вучићевића (из Просветине едиције „Плава птица“, 1984), ова реченица стоји на свом месту.

Са књигама преведним са енглеског сам углавном раскрстио ради мојих неурозних живаца, а вероватно ћу раскрстити и са Контрастом. Тога ми је врло жао, јер имају за мене изузетна издања, укључујући скорашњи монументални превод Воласовог максималистичког романа INFINITE JEST. Њиховог ДРАКУЛУ сам пазарио током карантина у, како сам испрва мислио, сјајној Контрастовој понуди која је укључивала, поред овог дела, и Конрадово СРЦЕ ТАМЕ (у преводу Зорана Пауновића и са бонус песмом Т. С. Елиота) плус оба дела Керолове АЛИСЕ, за 999 динара. Контрастово издање АЛИСЕ било је једно од ретких поштених на које сам наишао које је објединило оба дела приче, а да притом садржи чувене илустрације Џона Тенијела (John Tenniel) — али су одређени делови ове књиге дословно нечитљиви јер су се преламачу омакли размаци између елемената у Индизајну, због чега неке слике преклапају текст. Дође човеку да радије уплати добротворни прилог Z-Libraryju него да подржи касапљења попут ових. Иначе, о Контрастовим преводилачким грешкама, преступима и непрофесионализму писали су, релативно скоро, још и Мухарем Баздуљ („Винавер(и) из Клаоничке улице“, Политика, 2020) и Дринка Гојковић („Јесмо ли изгубили ЕСТЕТИКУ ОТПОРА?“, Време, 2021).

Најбољи су ми штандови на сваком сајму књига су они са антикварним и јефтиним књигама. Тамо идем са знојавим длановима зависника. Нема књижаре на свету у коју не уђем са жељом да покупујем све што ми се свиди — а на овим штандовима, где књиге ретко коштају преко 100 динара, и где ми набацане гомиле књига активирају исте оне ганглије које луче серотонин при игрању open world РПГ-ова, заиста могу да покупим све што видим. Удомљавам тим приликама неколико врста књига: оне које активно тражим, попут старе научне фантастике и словеначке књижевности, и оне куриозитете за која нисам ни знао да постоје до тренутка им нисам видео корице, али једном када их видим, не могу а да их узмем. Топ листа уловљених књига са управо завршеног новосадског Сајма књига је следећа:

ТРЕЋЕ МЕСТО. Две књиге деле бронзу. Прва је ТИБЕТАНСКА МИСТИКА Л. А Говинде, нови додатак мојој невеликој колекцији Графосових црвено-белих-црних књига источњачке филозофије и мистике. У овој збирци сам до малопре имао само две књиге. Прва је МУМОНКАН, збирку коана зен-учитеља Мумона, преведену са енглеског од стране нашег најистакнутијег књижевног зен посвећеника, Давида Албахарија; иначе је ова књига мој избор за ноисити на пусто острво, јер би ме разрешавање Мумонових зен коана заокупило деценијама. Друга Графосова књига у мом поседу јесте МИЛАРЕПА, будистичка мистика коју истина нисам много проучавао. Поред ТИБЕТАНСКЕ МИСТИКЕ, у ову категорију антикварних убода убрајам и БРАЗИЛИЈАНСКУ ЛИРИКУ, Нолитову антологију из 1956. коју је у целости превео (и приредио) Анте Цетинео. Издање је прелепо. На сваком свом екрану, од стоног рачунара до телефона, на позадини држим дубоке хлорофилске, тамно зелене фотографије зеленила и папрати, а ова је насловница подједнако еколошки лепа, и притом фантастично тактилна. Сама књига је прави пример најлепшег што антикварни штандови имају да пруже: како не прочитати АНТОЛОГИЈУ БРАЗИЛИЈАНСКЕ ЛИРИКЕ сада када знамо да постоји?

ДРУГО МЕСТО. Збирка поезије Бориса Бизетића је књига која ми је донела много радости. Не могу да у потпуности опишем зашто, јер је ствар интимна. Или сте одрасли са ББ Шуоом или нисте. Или сте се за маскенбал у трећем разреду маскирали као Славујка и освојили прву награду или нисте. Или сте једног дана пре 20 година на ТВ Канал 9 видели спот за песму „Ако једном видиш Марију“ и доживели нервни слом од смеха, или нисте. СРПСКОХРВАТСКЕ ПЕСМЕ су збирка љубавно-егзистенцијалних стихова који су негде између дечије песме, љубавне шансоне и озбиљних покушаја високе поезије који су за мене потпуно шизоидни и немогући за тумачење, а није да се модерном поезијом не бавим и професионално. Како рече Милутин Бојић за неке зајебантске стихове Станислава Винавера: „Пре свега је ребус шта ти стихови значе“. Поређење са Винавером, нек ми опросте бог, свеци и гуру Нагарјуна, има смисла. Борис Бизетић, остварен и као „озбиљни“ кантаутор и творац пародично-фарсичних пројеката попут ББШ или Рокери с Мораву, оперише на вишим астралним нивоима поезије, и његови текстови производе исту ону врсту дисонанце као и Винаверова „шалозбиљност“. Да ли се човек зеза? Или је озбиљан? Или је просто дебилко? Да ли је ББ Флоренс Фостер Џенкинс или Сем Хајд? Као што поводом Винавера рече неки други критичар: „Читајући ову књигу стихова, читалац се загрцњава у једној страшној дилеми: или да се насмеје, или да заплаче. Или, још боље, да оба ова осећања слије у једно: да се насмеје Стихописцу и да се заплаче за Човеком у њему“. СРПСКОХРВАТСКЕ ПЕСМЕ су обогаћене и Бизетићевим ауторским фотографијама (без икаквог разлога), а мој примерак на фронтиспису има — ауторов аутограм. Фул пекиџ.

ПРВО МЕСТО. Узимајући ову књигу о женској сексуалности, тачније женској психосексуалној дисфункцији, објављену 1976. у Србији/СФРЈ, писану од стране Једног Типа, а рецензирану од стране Другог Типа и Трећег Типа, очекивао сам фестивал кринџа. Нисам био разочаран. Све што сам могао замислити било је ту. Наводим само неколико примера: материнство које се назива „узвишеном женском дужношћу“ (не ваља да жена буде „фригидна“ јер — како ће онда испунити своју узвишену женску дужност?); „лезбејска љубав“ као појам у рубрици „Поремећаји полног нагона“; рубрика „Ненормалне врсте сношаја“, изузетно забавна на више нивоа, коју не смем нажалост да скриншотујем јер ће ме могуће суспендовати са друштвених мрежа (пишите у инбокс ако сте 18+ а нисте мој студент), али је препоручујем од срца; неизбројиве су и феноменалне реченице попут „Да је жена имала оргазам, сазнајемо из њене изјаве. Али оргазам се код жене може установити и на основу објективних симптома“ или „Онанија је штетна зато што доноси душевну усамљеност“.

У реду, лако је зезати се са педесет година старим сексолошким медицинским уџбеником. Наравно да можемо очекивати глупости у тексту овакве врсте & старости. Баш стога су ме врло изненадили они делови овог приручника који су, чак и са данашње перспективе, писани здраворазумски и са поштовањем. ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА, рецимо, отворено говори о сексу као значајном чиниоцу лепог живота и уредног менталног здравља, а не као табуу или нечему што служи само продужењу врсте. Нарочито се о женској сексуалности — упркос баговима попут горенаведених — говори као о нечему што је кроз историју културе било неправедно скрајнуто, па чак и нападано, и чему ваља посветити, свим снагама, бригу и пажњу модерне медицинске науке. Жена, другим речима, није расплодна машина, већ заслужује да ужива. Књига тако јесте матора и из више разлога застарела, али јој је дух необично еманципаторски. У ПОЛНОЈ НЕОСЕТЉИВОСТИ КОД ЖЕНА се читалац упућује да је „фригидност“, сексуална неосетљивост, асексуалност или како већ неретко психолошке природе, и у тексту се психотерапија отворено валидира као нормалан начин бриге о себи. Такође се са сексуалних дисфункција и импотентности генерално скида аура стида: како аутор, примаријус доктор Благоје Стамболовић гласно напомиње, сексуални проблеми нису знак „хистерије“, слабости или мањка „мушкости“ или „женскости“: услед burnouta, анксиозности живота, нерешених стамбених питања и т. сл. психосексуалне бољке код оба пола су све чешће а први степеник у њиховом превазилажењу је отворено причање о томе.

ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА на неких педесетак страна пружа и описе женске полне анатомије, сексуалног чина и различитих сексуалних поза (уз напомене које позе и због чега пружају женама које врсте сексуалног ужитка). Након уживања у кринџу, при крају књиге сам био разочаран. Јер, очигледно је да смо неку врсту Сексуалног образовања у школама — каквог таквог! — могли имати још пре пола века. Мој примерак књиге, наиме, друго издање, а оба су се штампала у по 10.000 примерака (!), што сведочи да је ово издање намењено широј публици и обичном човеку, и да се богами читало; што опет сведочи да се хиљаду деветсто седамдесет и неке о неким стварима говорило можда и више него данас. ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА ме је привукла из фазона, али ме је задржала срцем.

 

 

Са овогодишњег Сајма књига у Новом Саду, где смо 7мар2023 представили прво коло ИЗАБРАНИХ ЗЕНИТИСТИЧКИХ ДЕЛА у издању Банатског културног центра & Културног центра Војводине.

Дела су изашла из штампе негде у децембру. О њима до сада ништа нисам говорио јер сам вероватно и даље мртав уморан од посла. Сенка Влаховић & ја смо већи део лета 2022. радили на припреми, уређивању и техничкој опреми; до краја августа ми екран није излазио из сплит скрина на којем је улево био скен изворне књиге из хиљаду деветсто двадесет и неке, а удесно најновији .doc или ПДФ. Сенка & ја смо на телефону били више него са родбином. Зенитисти припадају току европских авангардиста који су претходници данашњег индустријског и типографског дизајна, тако да није редак случај да у само једном делу, попут 77 САМОУБИЦА Б. В. Пољанског или МАНИФЕСТА ЗЕНИТИЗМА Љ. Мицића, имате неколико различитих слогова, фонтова, фонтовских величина и сличних типографских заврзлама које су део природе и поетике дела као и сам садржај или тема. Цела ствар је морала бити испоштована у потпуности приликом репринта, иначе подухват није био ни за шта; објављивати зенитисте без емулирања сваке њихове визуелне заврзламе било би као штампати ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ у прозним пасусима.

Врло ми је драго што сам део овог издавачког подухвата. Не само због зенитиста, које наравно обожавам, већ зато што је лепо бити део било чега анти-ентропичног. „Рукописи не горе“ и тако даље, yes; али није довољно само волети старе писце издалека, потребно је освежавати их прештампавањима & реиздањима како би надохват руке били потенцијално свима, а не само библиотекарима и антикварима. Нека зенитистичка дела у овом издању — штавише, већина њих — имала су до сада само једно издање, оно из Краљевине Југославије. Сада смо заборав одложили за макар неколико деценија. Мислим да зенитистима и њиховом анти-естаблишментским идејама, езотеричном патриотизму, хуманистичким ставовима и воковизуелним текстовима тек следи откривање од стране генерација З и Алфа.

Прво коло је дакле готово. Друго нас чека. Засигурно знамо да ће у другој тури бити ФЕНОМЕН МАЈМУН Маријана Микца, ненормална поема-графички роман-СФ-??-сатира- Дело је требало бити део првог кола, али смо се у последњем тренутку одлучили за Микчев ЕФЕКТ НА ДЕФЕКТУ, јер за разлику од ФЕНОМЕНА МАЈМУН — који је још и имао нека спорадична реиздања током двадесетог века — ово дело није видело светла дана читав век. О осталом за сада нећу да не урекнемо. Наставите читање →

Један посебан жанр све је популарнији у фантастичној прози: алтернативне приче (retellings) о чудовиштима и/или несхваћеним женским митолошким фигурама, испричане или из угла самих чудовишта, жена и жена-чудовишта, или са очиглендим симпатијама на њиховој страни.

Пре неколико година, планетарни хит била је КИРКА Маделин Милер (2020, Лагуна, прев. Невена Андрић; Мadeline Miller, CIRCE, 2018, Little, Brown & Company), повест о злој чаробници која је Одисејеву посаду претворила у прасце, а ем јадног ем напаћеног Одисеја држала као љубавника неколико месеци. То је Хомерова, да не кажемо мушка, верзија догађаја. Али, како би Кирка видела саму себе? Сигурно не као вештицу и сексуалног предатора, претпоставља Маделин Милер, која нуди другу страну приче. Пре М. Милер, Маргарет Етвуд је, такође на подлози Одисеје, написала ПЕНЕЛОПИЈАДУ (2005, Геопоетика, прев. Бојана Вујин; Margaret Atwood, THE PENELOPIAD, 2005, Knopf), Хомеров еп ремиксован из угле Одисејеве супруге. Непосредно након романа Милерове, Џенифер Сејнт је избацила своју АРИЈАДНУ (2022, Вулкан, прев. Ана Анастасијевић; Jennifer Saint, ARIADNE, 2021, Headline), а одмах затим и ELEKTRU (2022, Flatiron Books) Отприлике у исто време, хрватски аутор Желимир Периш пише МЛАДЕНКУ КОСТОНОГУ (2022, Booka; 2021, OceanMore), такође причу о „злој“ вештици која, ако погледамо ствари из другачијег угла, није баш толико зла, а можда ни толико вештица. А пре неколико месеци, Натали Хејнс објавила је најновији свој роман, STONE BLIND (Natalie Haynes, 2022, Pan Macmillan), где је главна јунакиња — Медуза. У Хејнсином претходном роману, ХИЉАДУ БРОДОВА (2021, Лагуна, прев. Невена Андрић; A THOUSAND SHIPS, 2019, Pan Macmillan), као протагонисткиње се појављују женски ликови описани и споменути у ИЛИЈАДИ.

Не знам где је овај тренд започео. Маделин Милер изгледа као главни кривац ако се у обзир узме хронологија објављивања и чињеница да је она, уз Колин Хувер, краљица Буктока, па стога и један од најутицајнијих аутора популарне фикције на свету. Но, иако је она можда такве приче популаризовала, није била прва која их је писала. Хорхе Луис Борхес има приповетку „Астерионов дом“ („La casa de Asterión“, EL ALEPH, 1949), сетну исповест сиротог Минотаура који не жели да је цео дан затворен у Лавиринту, приморан да коље људе које му доносе пред ноге. Koју деценију касније, своју причу из угла чудовишта написао је и Џон Гарднер, у чијем ГРЕНДЕЛУ (John Gardner, GRENDEL, 1971, Alfred A. Knopf) пратимо дневник истоименог монстера из староенглеског спева БЕОВУЛФ; морам да додам да је дело написано бруталним неопримитивистичким језиком, слично нашем авангардном роману БУРЛЕСКА ГОСПОДИНА ПЕРУНА БОГА ГРОМА Растка Петровића (1923, Албатрос). А још раније је Ханс Кристијан Андерсен такође узео једно митско женско чудовиште, познато по застрашујућој крвожедности и тамној сексуалности, и од њега направио једну од најдивнијих и најчистијих бајковитих јунакиња — Малу сирену („Den lille havfrue“, EVENTYR, FORTALGE FOR BØRN, 1837). Овде ћу стати, јер сам се управо сетио и Десанкиног „Малог баука“, збирке „Још нам само але фале“ Љ. Ршумовића, те приповетке „I, Cthulhu“ Нила Гејмена.

Немам иначе ништа против овог жанрића / издавачког тренда. Намера је одлична. Чудовишта обично знамо као једнодимензионалне бештије лишене икакве психоемотивне дубине. Они су зли јер су зли, и зато морају бити уништени. Мислим да је ово тужан и неправедан поглед на ствари. Као што ми рече један студент на скорашњем предавању, када смо се дотакли Вергилијеве ЕНЕЈИДЕ: како да човеку не буде жао киклопа Полифема којег је Одисеј (који у овим алт-причама све више фигурира као суперзлочинац) ослепео и оставио тако повређеног да тужно бауља у потрази за својим овцама? Хиљадама година, нико тим акрепима и бештијама није посвећивао пажњу. Сада, коначно, они добијају глас, а ми имамо другу шансу; прилику да их не мрзимо на кеца већ да их разумемо и са њима саосећамо. Ако нас је савремена друштвена култура о ичему освестила, макар мало, освестила нас је да будемо отворенији за друге погледе, умове, жеље и бића. То је ваљда и суштинска поента књижевности: пружити други поглед, неког другог живог бића — макар оно бљувало ватру, петрифицирало нас погледом или хтело да нам поједе кости — како бисмо можда раширили сопствене очи. Зар не?

Медитирање је данас у толикој мери одомаћено као начин одржавања менталне хигијене да се препоручује и по уџбеницима за креативно писање.

Књига Марте Боеглин (Martha Boeglin) АКАДЕМСКО ПИСАЊЕ, КОРАК ПО КОРАК: ОД ХАОСА ИДЕЈА ДО СТРУКТУРИСАНОГ ТЕКСТА (2015, Академска књига) тренутно је најбољи уџбеник о академском писању који се може купити. Јер, за разлику од свих сличних водича, овај књижуљак не учи само техници писања научног рада, већ пружа савете за квалитетнији рад уопште. Објашњава се овде не само како прикупљати литературу, већ и како се мотивисати, како направити бољи временски распоред, како квалитетније спавати; саветује се колико често да правимо паузе и које вежбе је добро радити како бисмо се релаксирали, разонодили и прокрвили леђа.

Елем медитација. У кратком одломку под називом „Вежба: Побољшање концентрације“ стоји следеће:

Седите удобно у једној мирној просторији. Навијте будилник на десет минута и концентришите се на његов тик-так. Сваки пут кад вам мисли одлутају, немојте их сузбијати, пустите их да пролете пољем ваше свести и вратите се на тик-так. Ако вежбу радите редовно, видећете како се време ваше концентрације продужава.

Оно што М. Боеглин описује као вежбу фокусирања заправо је техника зазен медитације. Зен је медитација је по мом мишљењу најбоља медитација: леба не тражи, не иште нарочиту обуку и не захтева плаћање професионалног учитеља који ће вам открити персонализовану мантру као у трансцедентној медитацији. Може се радити седећи, чучећи, у турском седу, у правилном лотосу, отворених очију, затворених очију, чак и у шетњи. Нема ту нарочитог кунг-фуа. Само затворите очи, дишете, и очистите кеш меморију мозга на неколико минута. Овако зазен описује Шунру Сузуки (ЗЕН УМ, ПОЧЕТНИЧКИ УМ: ИНФОРМАТИВНЕ ПРИЧЕ О ЗЕН МЕДИТАЦИЈИ И ПРАКСИ, 2015, Бабун), на скоро исти начин као и Боеглин:

Кад вежбамо зазен, свест увек прати наше дисање. Кад удишемо, ваздух улази у унутрашњи свет. Кад издишемо, ваздух излази у спољни свет. Ми кажемо „унутрашњи“ и „спољни“ свет, али постоји само један свет. У том безграничном свету наше грло је попут покретних врата.

„Ако вам нешто доспе у свест, допустите му да уђе и изађе. Када покушавате да затворите мишљење, то значи да сте њиме узнемиравани. Многи осећаји навиру, многе мисли или слике израњају, али то су само таласи ваше свести. Ако је оставите каква јесте, свест ће се смирити. Та свест зове се велика свест.

РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА (2018, Геопоетика, прев. Вук Шећеровић; CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber&Faber) први је роман ирске списатељице Сали Руни (Sally Rooney), „најпопуларнијег миленијалског писца“ данашњице, како је прозивају новинари — Руни је рођена 1991. године — и једне од најчитанијих и значајнијих аутофикцијских приповедача данас. Као и њен други роман, НОРМАЛНИ ЉУДИ, и првенац је претворен у мини-серију у продукцији ХБО/ББЦ; серија је, као и књига, слабија од другог по реду Руниног дела.

За разлику од НОРМАЛНИХ ЉУДИ, у којем се паралелно прате осећања и мисли двоје јунака-љубавника, РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА писани су из првог лица. Френсис, главна јунакиња, дели анксиозе и делове животописа са протагонистима НОРМАЛНИХ ЉУДИ: она је двадесетједногодишња студенткиња књижевности и слем песникиња, патолошки себе презире, сматрајући се недостојном пажње или љубави. Њен се друштвени живот и лебдећи идентитет своде на социјалну мимикрију и активистичко позерство, а њена личност је, загребемо ли мало испод текста, амалгам онога што интересује њену најбољу пријатељицу и бившу љубавну партнерку Боби, и онога што је кул да занима хипстерску студентарију друге деценије XXI века. Заплет настаје када Френсис започне емотивно и сексуално неспретну аферу са старијим мушкарцем (као тридесетчетворогодишњака ме боли да ово напишем, али „старији мушкарац“ у овој причи има 32 године), супругом познанице, чувене новинарке која пише чланак о Френсисиној поезији.

Има једно правило у вези са аутофикцијом: ако видим једно дело, видео сам их све. Будући да аутофикцијски аутори у великој мери материјал црпе из свог живота, нису потребне више од две узастопне књиге па да и код највећих мајстора, попут Елене Феранте, почну да се уочавају патерни који очигледно представљају аутобиографске фиксације аутора. Френсисин је изглед као изглед Мериен из НОРМАЛНИХ ЉУДИ, односно физички је идентична је самој ауторки Сали Руни. Као Конел из НЉ, она је студент енглеске књижевности, као уосталом и С. Руни. Френсис такође има и злокобно ниско самопоуздање, као сви јунаци С.Р.. Френсис пати и телесно, као поменута Мериен: самоповређује се када нико не гледа, а током романа пратимо њене проблеме са материцом и паралишућим менструалним боловима (телесно распадање женских јунака је специјалитет Сали Руни, и ту је маестрална, што ће рећи да су ти пасажи болни за читање чак и нама без женских репродуктивних органа; за Њујоркер је једном приликом написала иначе баналан текст о некаквој апликацији за мерење уноса воде, који вреди само због њених описа сопствених несвестица изазваних екстремном дехидрацијом).

Иако од исте руке писани и истим темама вођени, РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА су ми неубедљивија, прото-верзија НОРМАЛНИХ ЉУДИ, иначе збиља моћног романа. Захваљујући специфичној техници писања која комбинује треће лице, причање у презенту, те доживљене говоре (или „слободан индиректни стил“) двоје главних јунака, у НОРМАЛНИМ ЉУДИМА од почетка знамо, или смо на трагу, психоемотивних квачица које муче главне јунаке, па онда кроз остатак романа живо пратимо како оне утичу на развој њиховог односа. РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА су пак писани из првог лица, и само једног јунака познајемо релативно добро — Френсис — док о осталих троје, од којих су сви кључни, сазнајемо из експозиција и експликација, писама и монолога, где нам се њихова сложена стања не дочаравају већ препричавају. Таква ретроактивна психологизација ме није радила. Роман ми је због тога личио на претенциозну мелодраму, са накалемљеном „дубином“; сами ликови нису ми, као Конел и Мериен, личили на целовите и рањиве личности, него на манипулаторе којима су карактерне слабости заправо изговори за гадости. Јер је, уосталом, сам текст манипулативан према мени. Могу оправдати понашање људског бића за којег пост-фестум сазнам да јадан/јадна пати од депресивног поремећаја. Према књижевним ликовима сам мање толерантан, па такве заокрете тумачим као варање, лењост и пречице.

Кад споменух мелодраму. Имам теорију у вези са Сали Руни. Сматрам да Сали Руни заправо пише обраде викторијанских, сентименталистичких и романтичарских романа, заплета и тема. Руни је миленијалски викторијанац и постмодерни ремиксер мелодрама. Њени описи секса — ушао је у мене, испунио ме је, цело ми је тело дрхтало, изгубила сам свест о себи — звуче као лош љубић (недавно сам прочитао протест једне савремене списатељице, заборавих које, против таквих описа односа: рече жена, цитирам, „Нисам шупа да неко улази у мене“) али у Руниној обради ови клишеи заправо ни не звуче еротски, већ потресно. Када особа са анксиозном несигурношћу у себе и свој идентитет, која се самоповређује и изгладњује, субмисивно губи смисао о сопству & свом телу у вези и сексу, дозвољавајући „партнерима“ да је користе на све могуће начине — то не звучи секси. Можда звучи кул у порнићу, али у стварном свету оставља горак укус и, уместо напаљености, изазива у читаоцу саосећање. Рунини јунаци су танане жене и ћутљиве мушкарчине — али они нису господа и даме, стоици услед ригидних друштвених правила. То су емотивни распади, који се срећом ипак заљубљују, али због својих ћошкова теже љубав одржавају. Рунини јунаци такође пишу дубока романтична писма — Сали Руни је најизразитији епистоларни писац данашњице, и нема њеног романа где дугачки мејлови или интензивно есемесовање нису битан део развитка односа између ликова. На крају, Рунини студенти књижевности највише читају, неким случајем, баш сентименталне деветнаестовековне романе. Једно спомињање ЕМЕ можда нећу приметити, али код трећег се трзам и на референце о МИДЛМАРЧУ.

Теорија је дакле да Сали Руни заправо исписује ремиксе викторијанских романа за ново доба. Моја теорија ће се остварити — нек се ово забележи за сваки случај — када Рунина најбоља наредна књига, њено-ремек дело, буде роман смештен у деветнаестовековну руралну Енглеску или Ирску, чији ће јунаци бити усамљени и заљубљени момци и девојке, а која ће бити писана њеним препознатљивим миленијалским прозним стилом. То ће бити прича о удварањима, раскидима, страстима и аферама, али са јунацима који, за разлику од оних код Остин, Елиот или Бронте, доживљавају нападе панике током бала, или се режу по унутрашњој бутини, у својим одајама, када сви заспу.

NORMALNI LjUDI (2019, Geopoetika, prev. Vuk Šećerović; NORMAL PEOPLE, 2018, Faber & Faber) drugi je roman irske spisateljice Sali Runi (Sally Rooney), objavljen godinu dana nakon njenog prvenca RAZGOVORI SA PRIJATELjIMA (2018, Geopoetika, prev. Vuk Šećerović; CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber & Faber); oba romana su do sada adaptirani u BBC-jeve miniserije koje su takođe postigle izvanredan uspeh.

Sali Runi nije samo jedan od predvodnika milenijalske književnosti — prve romane objavila je krajem ’10-ih godina, pre nego što je napunila 30 — već je i sila savremene autofikcije, to jest stvarnosne autobiografske proze obogaćene strateškim izmišljanjima i literarizacijama. Ona pripada onoj grupi autorki mračnog novog ženskog pisma koje pišu u meso, i čiji stvarni detalji iz života daju prozi naročit udar koji nijedno izmaštavanje ne bi moglo da pruži. Ove autorke — Elena Ferante, skorašnja nobelovka Ani Erno (Annie Ernaux), zatim pola Bookinog kataloga, uključujući našu Lanu Bastašić i t. sl. — ove autorke, zajedno sa Runi, pričaju sirovo o onome što žene (citiram sada svoju suprugu) inače drže na pameti i duši, ali nikada ne govore naglas: stvari povodom rezova između svojih intelektualnih karijera i kućanskog života, ili u vezi sa odnosima sa svojim majkama i očevima, prijateljicama i partnerima.

Runine knjige takođe su filakterije njenog života. Što ih duže čitam, više se uočavaju njihove ponavljajuće teme, i jasnije oblikujem u glavi konture autorkinog životopisa čak i bez gledanja njene Wiki stranice. Dvoje glavnih junaka NORMALNIH LjUDI, kao i Runi, dolaze iz „seljoberske“ zapadne Irske i školuju se, poput Runi, na prestižnim dablinskim koledžima; fizički opis glavne junakinje romana odgovara izgledu same Runi, a glavni muški junak, poput S. R., upisuje Književnost i tokom školovanja počinje da pisucka prve kratke priče; a opet, glavna ženska junakinja je, poput svoje autorke, pozerski studentski aktivista, upisujući u jednom trenutku Politikologiju kao mejdžor… I tako dalje.

NORMALNI LjUDI je ljubavna priča između dvoje mladih koji se, tokom godina, na smenu približavaju i udaljavaju. Konel je srednjoškolska fudbalska zvezda, ali zapravo je osećajna i nesigurna duša; najiskreniji je prema sebi, i najsrećniji, kada vreme provodi pričajući o književnosti sa Merien. Merien je školska bogatašica i društvena izopštenica, uvrnuta cura sa kojom se niko ne druži; sa Konelom je međutim otvorena i slobodna, bez anksioznosti i strahova. Konela i Merien pratimo od kasne srednje škole u onom provincijskom delu Irske, do njihovih završnih godina studija na Dablinovom Trinitiju.

Ovo je, još jednom, ljubavna priča. Nije priča o zaljubljivanju, gde zaplet prati junake koji postepeno razvijaju osećanja jedno prema drugom, prevazilazeći potom različite izazove kako bi na kraju završili zajedno. U slučaju Konela i Merien, očigledno je da se vole još pre velike mature, i ta ljubav ostaje do kraja. Konel zna da mu je Merien srodna duša, Merien zna da joj je Konel srodna duša, mi čitaoci znamo da su srodne duše. Ali, ovo je naravno nesrećna ljubavna priča. U ljubavnim zapletima dešavaju se prepreke raznih vrsta: junaci se možda vole u pogrešno vreme, ili na pogrešnom mestu, ili su pak iz zaraćenih porodica, ili ih razdvaja društveni položaj. Konelu i Merien su najveće stative — oni sami, njihove blokade, nesigurnosti i šumovi u razgovoru, uprkos očiglednoj čistoti njihove povezanosti. Ovo u poslu zovemo „tragedijom“.

Sali Runi piše minimalističkim mračnim realizmom. Njeno nekorišćenje navodnika za markiranje upravnog govora, pripovedanje u prezentu, te suvonjavo, činjenično opisivanje banalnih detalja iz neposrednog okruženja, prozu čini stondiranom, emotivno dalekom i literarno skoro bezličnom, kao filmski scenario. Što je izuzetno prigodno: jer su i junaci stondirani, emotivno daleki i nesposobni da se iskomuniciraju. Proza nam samo dočarava taj emotivni bunarski vajb. Kada Konel guli nalepnicu na pivskoj flaši dok sluša za njega neprijatan razgovor između Merien i njene prijateljice sa faksa o tome da li su M&K zaista ajtem ili samo spavaju, preseca nas jedna kretenski očigledna rečenica: „Etiketa se lakše odlepi kada je flaša hladna, jer lepak omekša od kondenzacije“. Ali rečenica zapravo nije amaterska; iako Konel to ne artikuliše ni u svojim mislima, tolika je njegova želja da se astralno projektuje iz tog razgovora da će se nesvesno hiperfiksirati na bilo šta drugo, pa i na tu trivijalnost, na termodinamičku osobenost pivske etikete, samo da ne mora procesuirati šta se zapravo dešava između njega i Merien.

Užasne se drame u NORMALNIM LjUDIMA otkrivaju u takvim sitnim gestovima ili opaskama, preko kojih čitaoci možda i brzo prelete, a koje se kasnije ugrudvavaju u ogromne, uništavajuće stvari koje melju sve pred sobom, i za koje se u nekim delovima sveta stavljaju na korice upozorenja o okidačima: govorim o anksioznosti, depresiji i različitim oblicima samopovređivanja; mračnim kulminacijama, u kasnijim etapama romana, emotivne veze dvoje romantičnih junaka. Runi se kao jak novi glas hvata problema koje decenijama opsedaju dela o međuljudskim odnosima: problema miskomunikacije, traganja za identitetom i straha od intimnosti. Iako Konel i Merien osećaju, vrlo rano i vrlo iskreno, ono što junaci ljubića teatralno izjavljuju tek na kraju svakog filma, oni zbog svojih ličnih strahova, nesigurnosti i trauma to ne mogu da priznaju ni sebi, a kamoli onom drugom. Na počecima njihovog poznanstva uočavamo tako u sitnim bagovima i usputnim anksioznim mislima lansiranja nuklearnih projektila koji će Merien i Konela bombardovati, u sporom letu, narednih nekoliko godina.

Tokom romana — zaplet ne vredi otkrivati jer je u potpunosti unutrašnji i bavi se previranjima i internom topografijom glavnih junaka — kvalitet odnosa između Konela i Merien će biti naizgled sve zreliji i zdraviji, ali će, da ipak otkrijemo spojler, tapkati u mestu. Možda će se na kraju razrešiti, možda ne; to već u ovom zapisu neću otkriti. Poznata je Hičkokova parabola o napetosti: kada imamo dvoje junaka koji pričaju za stolom ispod kojeg je bomba koja otkucava, suspens je u tome da oni to ne znaju, ali znamo mi u publici. U NORMALNIM LjUDIMA za bombu svi znaju: i ovi za stolom i mi sa knjigom u rukama. A to je napetost koja, kao u najboljim delima ovakvih teških autofikcija, steže grudni koš. Mene je pola-toksičan, a pola-prelep odnos između dvoje glavnih junaka držao do poslednje stranice, kao u najadrenalinskijem trileru.

Сали Руни говори оно што сви мислимо. Истински глас генерације.

(Sally Rooney, CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber&Faber)

Проучавалац бајки Владимир Проп имао је занимљиву идеју о постанку чувене руске вештице Баба Јаге. Каснији истраживачи су нека његова тумачења оповргли, али то је мање битно; овде сам због добре приче.

Јага је, каже Проп (ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ ЧАРОБНЕ БАЈКЕ), компликована за тумачење и тешка за сарадњу. Бајковити ликови који се, попут Јаге, појављују у различитим причама под истим именом и са сталним особеностима, обично се увек и понашају на идентичан начин. Они јунаку/јунакињи или помажу, или су им противници. Јага је међутим другачија. Она оперише по сопственим и за истраживаче збуњујућим правилима. Јага је у неким бајкама помоћник и даривалац, а у другим непријатељ; постоје и различите варијанте истих прича где се Јага у једној иначици појављује као пријатељ, а у другој као злочинац. Нису непознате ни бајке у којима Јага у истој причи мења страну на пола заплета.

Зашто се Јага понаша на овај начин? Разрешење за Пропа лежи у њеној прошлости. Неретко Баба Јага у бајкама осети „руски смрад“ на јунаку. Проп теоретише да Јага, заправо, осећа мирис живих, који јој се гади. Због још неких њених особености, попут оне да Баба Јага јунацима обично даје храну и пиће, могуће је повезати Јагу са култом смрти и мртвих. То је траг број један.

Јага живи у шуми — хтонском простору који је понекад позорница за тзв. обреде преласка, симболичне мале смрти који обележавају психоемотивну, развојну трансформацију јунака. Као и малтене сви лиминални простори, шума је дакле алегорија смрти, а проласком кроз њу се јунак „поново рађа“. Баба Јага није стога буквално аватар смрти, већ је са смрћу повезана фигуративно: она је чувар хтонског простора и водич који помаже јунаку, неретко тврдом љубављу, кроз његов или њен пут иницијације. Ово је траг број два.

А када говоримо о шуми: многа обележја Јагина, најпре њена гротескна кућа која стоји на кокошијим ногама, упућују можда на давну прошлост — БАШ давну и древну, старију и од бајки — када је Јага била, вероватно, богиња лова и родитељица звери. Сличан развој од тотемског божанства животиња до зооморфне жене Проп налази у примерима богиња попут Артемиде. Ово је последњи траг.

Детективска истрага каже следеће. У врло давној прошлости, Јага је била богиња звери, лова, животног круга и плодности, са значајном улогом у културним обредима прелаза. А онда је то време прошло, свет је старио, а људи су се променили. Када су се заборавили шамански обреди, остала је у свести, ван битног ритуалног контекста, само Јагина повезаност са буквалном смрћу. Развитком земљорадње, нове религије замениле су стара веровања ловаца, а стара божанства постала су зли духови.

Убацујем и своју идеју: можда се раније божанство зало само „Јага“. Много касније, када је у културном памћењу застарило сећање на млад и животан лик ове богиње, она је дословно претворена у Бабу: жену остарелу, која више не рађа, и која је у митолошкој пензији. И тако је богица лова наших предака у живој метафори колективне свести постала осушена и зла бабускара која пребива у подједнако метафоричким дубинама шуме из које смо изашли, а којој се нисмо ради враћати.

Јага, некадашња мајка звери и водич кроз шумски мрак, постала је тако вештица. Ипак, нешто се од њеног прошлог живота још провиди, па се стога Јага, иако зла чаробница у већини бајки, понекад и даље појављује као доброћудни родитељски заштитник изгубљеним јунацима, лутајући тим причама као авет која уходи кућу зидану на старим темељима.

Размишљаo сам о песми „Бродар“ Војислава Илића, тачније о њеним последњим стиховима.

Тема песме је стара и у европској поезији присутна још од античке и класичне књижевности: усамљени бродић на узбурканом мору, алегорија надмоћне и страшне судбине којој не можемо ништа; таласима не можемо управљати, олују не можемо одагнати, евентуално можемо пробати да што боље управљамо пловилом и извучемо из ситуације шта се извући може.

Размишљао сам о томе како је песма звучала и о чему је говорила крајем XIX века, када је написана, а како се ментално стање бродара у олуји може разумети данас. Мислим да је Илић певао о човеку стаменом, који непоколебљиво души трпи праћке и стреле обесне судбине. Одавно отврднуо на тешкоће, он кроз буру тера без размишљања и без емоција, јер му је то постало друга природа.

Тада је мислим ово звучало као добра поука: стоички и без емотивног трошења борити се са недаћама. Фул мушка песма. Нема радости у борби непрестаној, али нема ни страха.

Када пак данас читам песму, бродара ми је жао. Јадничак је у емотивној равнини и од животних мука кататонизован, неспособан да више осети усхићење или срећу. Да, не осећа страх, али не осећа више ни радост. Бранећи се од туге или тескобе, он сада не осећа ништа. Мислим да је такво решење грозно и да је, на врло стваран начин, бура у том случају победила. Није бродар можда на дну мора, удављен и мртав, али не видим како је ова алтернатива значајно другачија.

Не знам да ли је Илић написао песму у славу стоичког трпљења, или је у питању мајсторско подривање ове штетне стратегије која и данас, кроз лоше парафразе, промовише међу мушком популацијом на интернету затварање и емотивно отупљивање на било коју врсту животног рањавања. Пошто Војислава не могу лично да питам, држаћу се тумачења бр. 2. Закопавање фрустрација и лоших осећања, што постепено може водити само чиру на желуцу, психопатији и душевној таксидермији — односно, умртвљивању и лепих, а не само ружних емоција — описано је као штетно, рекао бих, у поредби бродара са увенулим цветом који је, упркос наизглед виталној тучи са елементима, без елана и близу ладног гроба. А вероватно је песник написао „Он за радост не зна, ал’ ни страха нема“ јер му се душевно много здравија реплика — „Он страха нема, али ни за радост не зна“ — није уклапала у риму.