[Franz Mehring, ISTORIJA NEMAČKE, Beograd, 1951, str. 64-74 // Prema: Gothold Ephraim Lessing, LAOKOOON, ILI O GRANICAMA SLIKARSTVA I POEZIJE, Beograd: Kultura, 1956, str. 17]

U takvim prilikama nemačka građanska obrazovanost začinjala se mučno i sporo, i to tek od kraja 17. veka. Nauka je patila od pedantizma i formalizma, a književnost je bila sva pod stranim uticajima, sva u znaku ropskog podražavanja mrtvom i praznom u francuskoj i engleskoj književnosti. Stihotvoraac, literata i učenjaka imala je Nemačka u prvoj polovini 18. veka na hiljade, čitalaca na desetine hiljada; ali među tim hiljadama pisaca jedva da je pet-šest ljudi govorilo o nečem pažnje vrednom, pa i njih niko nije bio voljan da sluša. Sačinjavali su svečane ode, idile, besmislene basne i panegirike, beživotne epopeje, pisali mrtve disertacije o mrtvim predmetima, — i njih su čitali, oduševljaali se njima, i oni sami sobom. Škripala su pera, rasle književne sujete, često se zapodevale čarke i još češće se pravile uzajamne pohvale. U svemu tome nije bilo ni smisla ni života., ali je publika — masa bez težnje i nade, tupa prema svemu, ravnodušna čak i prema svojoj sudbini — bila zadovoljna: uobražavala je da ima literaturu, i ne pomišljajući da jezik nije dat čoveku za stihovano i pedantsko praznoslovlje. Između društva i književnosti vladao je potpun sklad: društvo se bez otpora predavalo svakome koji je hteo da ga opljačka; književnost se potčinjavala svakom grlatom šarlatanu koji je hteo da se baškari u njoj.

[Franz Mehring, ISTORIJA NEMAČKE, Beograd, 1951, str. 64-74]

Skoro jedan i po vek, od Tridesetogodišnjeg rata do početka Francuske revolucije, nemačka nacija je bila izdvojena od velikih svetskih zbivanja.

U ovom periodu Nemačkom su gospodarile suverene pokrajinske vlasti, u prvom redu knezovi, koji nisu bili ni mnogo sposobni, ni mnogo voljni ili makar samo i da ih brane.

U čitavoj svetskoj istoriji nema možda nijedne klase koja je bila toliko dugo i tako siromašna duhom i snagom, a tako neizmerno bogata ljudskom pokvarenošću — kao nemački knezovi u 17. i 18. veku. Besramno izrođeni, bili su oni ogrezli u sve poroke i grehe. Oni su svoje suvereno pravo da sklapaju saveze sa inostranstvom zloupotrebljavali na to da meso i krv svojih podanika prodaju inostranim despotima kao topovsku hranu, da bi dobili sredstva za razmetljiv luksuz, za besmislen raskoš, u čemu su pokušavali da se takmiče sa francuskim kraljem.

Fotografije napuštene Novkabelove zgrade u industrijskoj zoni, https://www.beforeafter.rs/drustvo/kula-novkabela-visina-koju-je-novi-sad-jednom-dostigao/?fbclid=IwAR0HNL44ylzDNtgDjd5wmPzCDSooHsQy1wPwm33JgJdkt-9odI9_Z3GocZ8 // @nevenanevera

Zgrada je najviša i još malo jedina preostala od starih industrijskih objekata u htonskom području između seoske Salajke i stambenih blokova Detelinare koje prelazim od kada znam da hodam, i kada mi je uglavnom bila iza leđa ili daleko u stranu; nikada usput, zbog čega sam patio da je istražim, kao da je neki socindustrijski dungeon iz Starih vremena socindustrijskih vilenjaka koji su, nezamislivo za danas, gradili svoje kompjutere i kablove. Kada se ide Kisačkom od centra grada, čini se da se kula nalazi na kraju ulice. Ali već kod nadvožnjaka, zgrada nestaje iz vida, i tek se kod Mlekare vidi da stoji čitav kilometar u stranu jer se Kisačka i Sendadrejski put neprimetno i postpeno naginju; ako niste svesni zakrivljenja prostora, Novkabelova kula je fantomska zgrada koja ulazi i izlazi iz percepcije, kao kuće u utvarnim gradovima Mjevilovih ili Šulcovih romana; doppelganger ulice, doppelganger zgrade vidljive nekima a nepostojeće za druge.

Наставите читање →

Blog SCREENSHOTS OF DESPAIR je zbirka novog koncepta „found poetry“ vizuelne poezije. Pre nekoliko decenija, neoavangardisti su recepte, ambalaže, digresije i ostale elemente stvarnosti pretvarali u poeziju; stvar je zapravo bila poetika redimejda primenjena na književnost. Vojislav Despotov je lepo objasnio ovakve projekte: „Izdvajanje parčića sirove civilizacije i izlaganje u okvirima prepoznavanja umetničkog dela, čime se izloženom predmetu iz svakodnevnice pridaju mit i funkcija umetničkog dela“ (Despotov, ČEKIĆ TAUTOLOGIJE). Danas su ti parčići sirove civilizacije snimci ekrana naših aplikacija i programa, u čijim se interfejsima i bagovima ponekad kriju pesnički fragmenti & psihofilozofske istine.

Najzanimljiviji časovi iz srednjovekovne književnosti bili su mi oni o zapisima, kratkim off-topic unosima na marginama rukopisa. Pisani uz kompleksne i rigidne tekstove tadašnje književnosti, tako nefiltrirane i neuređene misli prepisivača bile su poslastica za čitanje jer se kroz njih više nego kroz božanske hagiografije ili hronike osetio intimni duh i lik Autora u jednom trenutku u vremenu.

Možda ćemo za 1000 godina tako čitati Velike Programske Kodove i komentare sirotih programera koji su, kao i njihovi preci u manastirima, razvijali artritis i upalu karpalnog tunela zaneti dorađivanjem teksta, dedlajnovima i crkvenim starešinama/senior developerima koji im vise nad glavom.

Prof. Zoran Živković je tokom BookTalka 2017 na panelu o kreativnom pisanju rekao: možda Geteu nije bio potreban kurs kreativnog pisanja ali koliko smo Getea izgubili zato što nisu imali podršku kada je trebalo. Ne znam da li bi vlasnik Auto-otpada Kidi bio novi Gete da nije postao auto-mehaničar, ali sudeći po rubrici „O nama“ na sajtu njegove fime, mogao je biti komičar/satiričar koga se ne bi postideo Bazil Folti. ~Deset stranica suvog i urnebesnog cinizma koje verovatno niko ne bi ni pročitao — koga zanima cigla teksta u opskurnoj rubrici opskurnog sajta? — dakle napisanih ne za zabavu čitaoca već iz unutrašnjeg, stvaralačkog, kreativnog besa prema mušterijama, kretenima i civilizaciji uopšte.

[Iz teksta prevedenog na pescanik.net]

Kao što smo i predvideli, u Italiji će se univerzitetska nastava sledeće godine odvijati preko online platformi. Pažljiviji posmatrači su već znali da će takozvana pandemija biti iskorišćena kao povod za sveobuhvatnu difuziju digitalnih tehnologija.

Univerziteti su rođeni u Evropi iz studentskih zajednica – „univeristates“ – po kojima su i dobili ime. Biti student značilo je pre svega praktikovati način života čiji su glavni elementi izučavanje literature i pohađanje predavanja. Ali ništa manje važni od toga bili su susreti i razmena mišljenja sa drugim „scholarii“, koji su često poticali iz dalekih krajeva i prema mestu porekla se okupljali u „nationes“. Takva organizacija života evoluirala je kroz vekove na više načina, ali od srednjovekovnih „clerici vagantes“ pa do studentskih pokreta u 20. veku, društvena dimenzija ovog fenomena bila je konstanta. Svako ko je ulazio u univerzitetsku učionicu u svojstvu predavača vrlo dobro zna kako se tamo, pred našim očima, grade prijateljstva, kako se u skladu sa kulturnim i političkim inklinacijama formiraju male studijske i istraživačke grupe koje nastavljaju da postoje i kada se nastava završi.

Iskustvo koje je trajalo gotovo deset stoleća zauvek se gasi. Studenti više neće živeti u gradovima u kojima su njihovi univerziteti. Umesto toga, slušaće predavanja zatvoreni u svoje sobe, stotinama kilometara udaljeni od ljudi sa kojima bi inače delili klupe. Mali gradovi, nekada prestižni univerzitetski centri, primetiće samo da su studenti, često najvitalniji deo njihove populacije, nestali bez traga.

In its ruggedness and lack of concern to look comfortable or easy, Brutalism can be seen as a reaction by a younger generation to the lightness, optimism, and frivolity of today’s web design.

Izraz „brutalistički sajtovi“ zvuči moćno ali ne i tačno; radije bih otpor novih dizajnera prema teroru praktičnosti i fluidnosti Weba 2.0 nazvao neoprimitivističkim. Istorija teče u krug: barbarogenijska pobuna avangardista i zenitista protiv zlatnog sjaja belle epocha sada se odvija u CSS-u. Smoreni uštogljenošću korisničkog iskustva, strogim normativnim poetikama frontenda, fokusnim istraživanjima koji u tančina razjašnjavaju opažanje i kogniciju internet korisnika na internet stranicama, neki dizajneri su se okrenuli kolažiranom izgledu ranih onlajn prezentacija, čiji izgled nije bio diktiran optimizacijom i smanjivanjem bounce rateova, već je bio ograničen baroknom maštom tvoraca i izdržljivošću HTML-a. Ljudi sada ionako više ne idu na sajtove. Čitava internet populacija posećuje istih pet ili šest platformi, to jest društvenih mreža i društvenih platformi (Tw, FB, Reddit…); sajtovi onda postaju mesta za grafička istraživanja i umetnička dočaravanja brendova, ličnosti ili proizvoda.

Uvodna i odjavna špica špica & nekoliko minuta navodno teško oštećenog i sada izgubljenog animea (phantom anime) iz osamdesetih. U pitanju je zapravo delo samo jednog autora koji je na ovome radio nekoliko godina. Odličan pastiš ali me još više oduševljavaju glitch efekti, kao i sam koncept: umesto da napravi kratak animirani film (sudeći po talentu i utrošenom vremenu, mogao je), tvorac se odlučuje za mistifikaciju i (lažnu) prljavu rekonstrukciju jednog izgubljenog dela; suština njegovog projekta je zapravo stvarenje ruševine.

80年代末に放送されたものの現在は視聴が難しい幻のタイトルになってしまった作品風自主制作アニメです。作るのに8年半かかりました… 現在完全版公開に向け誠意製作中！ 「古代戦殻ジェノサイダー OP・ED・CM」 フルバージョン（ver1.75くらい）は以下から… // Although it was broadcast at the end of the 1980s, it is a self-produced animation that has become a phantom title that is difficult to watch now. It took eight and a half years to make … Currently making sincerity towards the full release!