Епиграф на слици је почетак романа BONES & ALL (2016), по којем је снимљен филм који само што није. У навали примамљивих филмских адаптација књижевних дела која предстоји у наредним месецима (THE WHALE, BLONDE, БЕЛИ ШУМ), мој је фаворит из сенке управо СА СВЕ КОСТИМА, који је попут БЕЛОГ ШУМА такође пре неколико недеља дебитовао на Венецијанском фестивалу. Филм има педигре: режира Лука Гвадањино (Luca Guadagnino), који је радио ЗОВИ МЕ СВОЈИМ ИМЕНОМ (2017) и нову СУСПИРИЈУ (2018); сценарио потписује наш Американац Дејвид Кајганић (David Kajganich) који је радио, уз поменуту СУСПИРИЈУ, и серију ТHE TERROR (2018); а главну мушку улогу има Тимоти Шаламе.

Али није ме филму привукла постава, већ изворни материјал. BONES & ALL је снимљен, дакле, по истоименом роману мало познате млађе америчке ауторке Камил ДеАнгелис (Camille DeAngelis) и говори о збуњеним и заљубљеним тинејџерским људождерима. Чек шта?

Преписујем неки званични блурб јер ову причу није потребно додатно мустрати: „Марен Јирли не само да слама срца — она их прождире. Откад је била беба, Марен је имала нешто што можемо назвати ‘проблемом’ са блискошћу. Кад год је некоме сувише стало до ње, Марен не може да се обузда да их не поједе. Напуштена од своје мајке када јој је било 16, Марен креће у потрагу за оцем којег никада није упознала, али на путу налази више него што је тражила. Суочена по први пут са љубављу, другим људождерима, па и непријатељима, Марен схвата да не трага само за својим оцем, већ за самом собом. Право је питање: да ли ће јој се свидети девојка коју пронађе?“.

BONES & ALL je хорор-љубавна прича о канибализму & ударена алегорија о интимности, збуњености и неснађености, и изгледа као пун погодак за људе који су за ову адаптацију задужени. Роман сам узео у руке пре неколико дана. Нисам још отишао даље овог изузетног епиграфа на првој страни; медитирам о њему сваки пут кад узмем епуб у руке.

 

Четристо година пре него што је Пјер Бајар написао најбољу књигу свих времена, КАКО ДА ГОВОРИМО О КЊИГАМА КОЈЕ НИСМО ПРОЧИТАЛИ (2009, Службени гланик; Pierre Bayard, COMMENT PARLER DES LIVRES QUE L’ON N’A PAS LUS?, 2007, Les Éditions de minuit), Френсис Бекон је у својим ЕСЕЈИМА (Francis Bacon, ESSAYS, 1597) такође говорио о вештини нечитања. Читање је, слаже се Бекон, супер, али не треба претеривати, а неке књиге се ни не исплати читати па је боље да просто саватате неког да вам их преприча. Један од највећих учењака свог времена знао је приоритете. Ево погледа на његов есеј „O учењу из књига“ („Of Studies“):

Читање служи за уживање, за украс и за оспособљавање. [Aли] Трошити и сувише времена у читању је дангуба; превише се показивати учен ради кићења је извештаченост; своје судове увек и у целини образовати по калупу књижевном ћуд је схоластика.

Хвала Бекону у име свих филолога; не дешава се сваки дан да те пола миленијума мртав филозоф назива штребером. Ипак, поред вербалног напаствовања, Бекон даје и конструктивне савете за здравији однос према не само читању, већ и самообразовању и самоунапређењу. Бекон, осим штребера, није волео ни паметњаковиће, јер образовање је право када долази из унутрашње жеље за знањем, а не тежње да будемо занимљиви у друштву или доминантни у разговору:

Не читајте да бисте противсловили и оповргавали нити да бисте веровали и примали за готово; нити да бисте нашли приче и разговора; већ да мерите и расуђујете.

А ево и праве теорије нечитања:

Неке књиге треба тек окусити, друге прогутати, а тек понеку сажвакати и сварити; то јест, неке треба читати само делимице; друге читати, али не пажљиво; а тек мали број ваља читати у целини, вредно и марљиво. Неке књиге, исто тако, могу се читати препричане и у изводима; али то се може дозволити само кад су у питању мање важни делови или књиге простије врсте; иначе, дестилисане књиге, као и дестилисана вода, неукусне су и бљутаве.

Бекон је предвидео не само Бајара, већ и екосистем сајтова и апликација које нуде литерарарне сажетке, тумачења, коментаре или конфлацију најчешће хајлајтованих реченица Киндлових корисника. Наравно — уз меру. У реду је скокнути до Википедије или lektire.rs да се подсетимо имена неког лика (полазници Словеначке књижевности ово нарочито знају). Базирати пак целокупно своје „читање“ дела на овим крш-библиотекама је, било да сте књижевник или нормалан читалац, не само контрапродуктивно већ и штетно. Никога није брига за зарезе, у глави или некој платформи, који означавају прочитане књиге или погледане филмове. Важно је шта сте читањем из њих сами повукли, шта се за вас и само вас залепило, шта вас је наљутило а шта сте интернализовали, и шта од тога мислите да је лепо поделити са другим живим бићем. Ако нас књиге могу одређивати, одређују нас оне које смо прочитали више пута, и оне са којима смо обострано причали; сам квантитет прочитаних дела је безначајан.

Гледе тога, Бекон је био заговорник читања са оловком. Битније од тога шта читате је КАКО читате; неко читајући ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ неће активирати ни пола неурона, док ће некоме флајер о попусту на дечију обућу изазвати епифанију. Не могу стога да довољно препоручим, а колега Бекон — помирили смо се — се слаже: читање уз подвлачење, цртуцкање и записивање је неизоставно за добру ретенцију прочитаног. Читање набрзака, ако вас текст заиста занима, бемислено је; као да у теретани вежбате тако да вам покрет буде лакши, а не како би мишић заиста требало да буде оптерећен. Уколико нисте хиперинтелигентни монах савршеног памћења, чију медитативну концентрацију снаге челика не могу пореметити ни олуја, елементи, комарци, усисивачи и вечно онлајн телефони, инвестирајте у графитну оловку & мали дневник читања, синапсе ће вам бити захвалне.

Читање испуњава ум човека; разговор о прочитаном чини га спремним; бележење прочитаног чини га тачним; па зато, ако човек мало бележи, он мора да има јако памћење; ако мало разговара, он мора да има хитар дух; а ако мало чита, он мора да има много лукавства да би изгледало да зна оно што не зна.

Месец дана од подношења захтева, аутоматски сервис Принстоновог онлајн репозиторијума ми је одобрио приступ скену дипломског рада Дејвида Духовног & проследио ми га право у спам фолдер. Срећом, редовно проверавање спама је прва ствар коју научите када имате .еdu мејл домен (бројеви индекса, регистарске ознаке пројеката и окултни називи семинарских радова лако збуне gmailove алгоритме, на којима оперише наш ffuns мејл). Сада имам ПДФ који ћу да украдем, окачим на своју МЕГУ и учиним доступним преко линка. Академску пиратерију ми из срца није егзорцирао ни проф. др Гојко Тешић, тако да Принстоновим библиотекарима поручујем: хвала & збогом жохари.

Линк: https://mega.nz/file/HVAWxRZS#5UUV18qyCtGKB50W1RlCowHAoJbQF9oWsfCeJWwBrhc

Čarli, protagonista drame THE WHALE (2012) po kojoj je upravo snimljen film u režiji Darona Aronofskog & sa Brendanom Frejžerom u glavnoj ulozi, ima 270 kilograma i ne izlazi iz kuće; teško odlazi i do toaleta ili spavaće sobe. Dane provodi držeći dopunsku nastavu iz engleske književnosti preko Zuma. Kameru ne pali. Blizu trista kila Čarli ima zbog hroničnog i samodestruktivnog prejedanja koje je počelo kada mu je, nekoliko godina ranije, preminuo momak, nekadašnji njegov student, zbog kojeg je pre više od decenije napustio suprugu i dvogodišnju ćerku. Drama prati njegove verovatno poslednje dane života, budući da su mu srce i unutrašnji organi kolabirani, i njegov pokušaj da, koliko može, ispravi rane koje misli da je naneo drugima, u neizrečenoj nameri da oprosti samom sebi.

Ostali likovi su: zbunjeni mormonski misionar; Čarlijeva najbolja drugarica što ga, kao medicinska sestra, koliko-toliko održava u životu, istovremeno ga međutim snabdevajući i brzom hranom; te Čarlijeva sedamnaestogodišnja ćerka ispunjena tinejdžerskim angstom, o kojem svedoči njen hejt-blog zbog kojeg zaradila školsku stipendiju zbog kiber-napastvovanja. Deluje sve ovo kao farsa — drama uostalom počinje komičnim čitanjem kriminalnih seminarskih radova, a zatim i Čarlijevim infarktom tokom gledanja gej pornića — ali nije; sat i pedeset minuta duga drama Semjuela Hantera (Samuel D. Hunter) meni je bila topla, kamerna priča o novim prilikama i ispravkama.

Čarli je lik koji ostaje na pameti, ne samo zato što ga je fizički teško izbaciti iz vidnog polja, budući da veličinom jede scenu i svaki kadar. Leži mi nedeljama u glavi ne samo njegova pojava, već sudbina, misli, neiskvarenost, hostilna dobrota prema drugima, prema onima koje je povredio i koje misli da je povredio, zbog čega sebe kažnjava i ubija obrok po obrok. Neko bi se možda bunio kada bih fizički odbojnog čoveka koji se samoubija proždrljivošću usled smrti svog ljubavnika, zbog kojeg je napustio ženu i mladu ćerku, i koji život sebi dodatno krati Pornhabom, nazvao hristolikim, ali šta da se radi kada jeste. Taj je čovek malo i tužno svetlo u svetiću svojih poznanika i porodice. Brendon Frejžer je odličan za Čarlija, i nadam se da će obradovati gledaoce svojom predstavom; ne bi, mislim, mnogo glumaca u liku ogavno gojaznog pustinjaka (citiram izvorni tekst) bez trunke dvoznačnosti demonstrirali njegovu brižnost, empatiju, zbunjenost i dobrotu.

Za Aronofskog pak ne znam. KIT je kamerna priča i scena je ovde još sitnija i sažetija od one u MAJKO! (odvija se radnja u celosti u Čarlijevoj dnevnoj sobi), i izuzev same Čarlijeve pojave, nema ovde podloge za grotesku, stres, emotivni horor i starozavetnu teskobu u kojima Aronofski inače pliva. Uprkos okidačkim temama poput suicida, napuštanja, besa i delikvencije, priča je neobično šarmantna i egzaltirana i u pamet mi dolazi poredba sa DOBRIM VILOM HANTINGOM, gde se o zlostavljanju i alijenaciji takođe pričalo tako da se, do kraja, osećate ispunjeno ili makar katartično, umesto da dobijete poriv da legnete na prugu ili gledate u reku, kao što je slušaj sa npr. REKVIJEVOM ZA SAN. Semjuel Hanter, pisac KITA (koji je dve godine nakon ove drame dobio Mekarturovu stipendiju), koristi doduše disonantne dramske specijalne efekte srodne Aronofskom, ne samo vizuelne (debelo odelo za Čarlijevog glumca) već i auditivne: prema scenskim upustvima, između scena se čuju nedijegetski zvuci talasa, koji sa svakom narednom pauzom postaju sve glasniji i nemirniji, a u nekoliko prilika se preko razglasa puštaju i preko scenskog dijaloga. Nadam se da D. A. neće preterati.

Kao nekome ko se u dramu razume samo kada je čita, intimno mi je drago & zabavno što je KIT vrlo literarizovano štivo. Naslov dela nije samo uvredljiva aluzija na Čarlijevu veličinu, već se u delu otvoreno flertuje sa elementima Melvilovog MOBI DIKA, kao i sa biblijskom legendom o Joni. U jednom tekstualnom, književnom činu leži i srce ove drame, ali o tome ne mogu da pričam. U mom Vordsvortovom izdanju MOBY-DICKA stoji, neposredno pre predgovora, generalna napomena svih izdanja iste edicije: da se čitaocima savetuje da prvo pročitaju delo, pa tek onda Introduction, jer je „zadovoljstvo čitanja neodvojivo od iznenađenja, tajni i otkrića koje priča donosi“. Lepše će biti kada se to o čemu bih pričao vidi/čuje bez najave, a zaista jeste lepo i dobro. Da ne govorim o spoznanju drugog, PRAVOG glavnog lika ovog dela.

 

На Читалачком клубу ГБНС смо 24авг2022, у дворишту Библиотеке на Штранду, говорили о роману SEMPER IDEM Ђорђа Лебовића, упечатљивог дела по много чему: у питању је кандидат за нови Велики Српски Роман (још се о томе већа), нови додатак богатој јеврејској традицији српске књижевности (Киш, Давид, Албахари…), документарна хроника са неочекиваним упливима паранормалног и магијског реализма, те књига која је Библиотеци вечито на резервацији и која годинама популарност стиче не рекламном кампањом, већ препоручивањем од уста до уста. Као и увек, ЧК је причy одвео далеко од самог дела, тако да се разговор водио не само о тексту, већ и о етици, моралности, мржњи, историји, Холокаусту. Тешке теме, али леп и за мене прочишћујућ разговор. SEMPER IDEM је тежак али топао роман, и та му је идиосинкразија и намакла толико органских читалаца.

Споменута дела током разговора (везе и препоруке):
Данило Киш, БАШТА, ПЕПЕО // РАНИ ЈАДИ
Филип Давид, Давид Албахари (разно)
Бруно Шулц, ПРОДАВНИЦЕ ЦИМЕТОВЕ БОЈЕ
Ђорђе Лебовић, АНЂЕЛИ НЕЋЕ СИЋИ СА НЕБЕСА
Роберт Харис, ОТАЏБИНА
Виктор Франкл, ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ
Борислав Пекић, КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА

Постоји неколико дела која ми помажу у калибрацији сопственог моралног, етичког и емпатијског компаса. Или простије речено на њих и њихове поруке се трудим да се угледам. Потпуно независно од њихове критичке вредности, структуралних особина, књижевно-историјског положаја — што су модуси кроз које 80% времена размишљам о књижевности — та дела су ми на веома емотивном нивоу врло блиска и често их се подсећам и поново ишчитавам.

На растућем ми се списку налазе: различити библијски стихови, како из стандардне верзије тако из апокрифа, неки зен коани и будистичке мантре, SACRED HOOPS Фила Џексона, одломци из песама укључујући и дечију поезију, прича о Даутхоџи Мутевелићу из Андрићеве ЋУПРИЈЕ, виц о мољцу комичара Норма Мекдоналда, компресовани увиди из психолошких студија, неколико есеја и интервјуа Дејвида Фостера Воласа, пре свега „Ово је вода“, и кратка прича „Чисто, добро осветљено место“ Ернеста Хемингвеја (Hemingway, „A Clean, Well-Lighted Place“, 1933). Списак није комплетиран и увећаваће се можда док је мене на свету, а Хемингвејева прича једна је од последњих принова. Као и све остало у мом Прајмеру за бољи живот, и на ову кратку причу сам налетео случајно, у тренутку када сам тражио баш-баш кратку-кратку причу за један час теорије књижевности. Између неколико кандидата, ова је била најкраћа — дакле најпогоднија за рад на часу — а тек ме је касније стрефио њен садржај. Утисак делим и са самим Хемингвејем, којем је, по сећањима Арона Едварда Хочнера, она била омиљена (A. E. Hotchner, PAPA HEMINGWAY: A PERSONAL MEMOIR, 1966, Random House; Хемингвејева друга омиљена прича је према овом мемоару „Светлост света“ / „The Light of the World“, која и у Хемингвејевим ПРИПОВЕТКАМА Матице српске иде одмах после „Чистог места“), а слажем се и са Џејмсом Џојсом, Хемингвејевим другаром из заједничких дана у Паризу, којем је „Чисто, добро осветљено место“ била, ако не лаже неколико извора на интернету, најлепша кратка прича икада написана. Може се нагађати да се Џојс за причу залепио због скроз-наскроз џојсовске плиме језика пред крај дела:

What did he fear? It was not a fear or dread. It was a nothing that he knew too well. It was all a nothing and a man was a nothing too. It was only that and light was all it needed and a certain cleanness and order. Some lived in it and never felt it but he knew it all was nada y pues nada y nada y pues nada. Our nada who art in nada, nada be thy name thy kingdom nada thy will be nada in nada as it is in nada. Give us this nada our daily nada and nada us our nada as we nada our nadas and nada us not into nada but deliver us from nada; pues nada. Hail nothing full of nothing, nothing is with thee. He smiled and stood before a bar with a shining steam pressure coffee machine.

Али волим да мислим да је и он осетио у причи нешто што чисто техничке или композицијске особености превазилази.

Роман BUCKY F*CKING DENT Дејвида Духовног заједнички смо узели (Јована купила, ја добио на поклон) након што смо у серији КАТЕДРА (THE CHAIR, Netflix) на обострану радост сазнали да Дејвид Духовни, који у завршним епизодама гостује глумећи самог себе, има озбиљан књижевни бекграунд и да је књижевности био, а и даље је, врло посвећен. У серији која се бави фарсичним заврзламама на једној америчкој катедри за књижевност, Фокса Молдера у једном тренутку позову да буде гостујући професор модернистичке књижевности. У питању је наравно пецање публицитета (студијама књижевности не цвета цвеће ни у америчко предузеће), али не без покрића, јер је Духовни наводно дипломирао енглеску књижевност на Принстону са завршним радом „Шизофрена критика чистог ума у раним романима Семјуела Бекета“ („The Schizophrenic Critique of Pure Reason in Beckett’s Early Novels“, 1982). Шок је настао када смо открили да је то истина, и да је Духовни заиста писао дипломски рад из књижевности, и то на тако висококонцептуалну тему да је ОЧИГЛЕДНО био претенциозни штребер. Теза му иначе и даље стоји окачена на Принстоновим репозиторијумима; јавите ако је скинете, јер ми је Принстонови сервиси ни након две регистрације и пет покушаја одбијају отворити. Сци-хаб не помаже.

Након дипломирања је Духовни отишао у друге воде, али књижевност није потпуно напустио. Не говорим само о његовој КАЛИФОРНИКАЦИЈИ, већ о томе да је од 2015. написао чак пет романа. Пошто је његов други роман, BUCKY F*CKING DENT (2016, Farrar, Straus and Giroux), тематски везан за бејзбол, није било дилеме који ће бити први читан. Није толика новост да глумци пишу белетристику — скоро су се код нас појавили преводи збирке прича Тома Хенкса (НЕТИПИЧАН ТИП, 2019, Лагуна; UNCOMMON TYPE, 2017, Knopf) и романа Итана Хоука (СВЕТЛИ ТРАЧАК ТАМЕ, 2021, Геопоетика; A BRIGHT RAY OF DARKNESS, 2021, Knopf) — али је од свих њих Духовни, како да кажем, најлитерарнији. Шта очекивати од типа који пише рад о Бекету, тачније Бекетовој прози, тачније Бекетовој раној прози, Канту и шизофренији? Забавно је већ од епиграма, међу којима се налази до сада никада епиграмизован цитат из УЛИКСА, као и генијална песма Фила Ризутоа. Фил Ризуто, некадашњи играч Јенкија и бејзбол холофејмер, као коментатор је био познат по надахнутим одвалама које је неко сакупио, поделио на стихове и објавио као авангардистичку збирку нађене поезије.

Као и сваки претенциозни штребер, Духовни своје прозне узоре отворено позива — поред ФИНЕГАНОВОГ БДЕЊА, у делу се спомињу и Волас Стивенс, Томас Пинчон, Ниче и наравно Бекет, већ у првих неколико поглавља — али уместо да ми, као иначе, овакви рафали међутекстуалности изазивају кринџ у желуцу, све ми је бескрајно симпатично, нарочито поезија бејзбол коментатора. Неко је Духовног на блурбовима издања описао као „witty“ и „oddball“ писца; одреднице не знам како да преведем, али се са њима слажем, јер је штиво, упркос понекад манијачки дигресивном току, урнебесно.

Nedovršenost romana privukla me je Lebovićevom SEMPER IDEMU (2016, Laguna). Nezavršeni romani fasciniraju jer retko imamo, o našoj književnosti govorim, uvid u rane verzije rukopisa, skice, koncepte i vežbanke. Lebovićevo štivo verovatno je najnedovršenije od svih naših nedovršenih dela; ne samo da knjizi nedostaje poslednjih nekoliko poglavlja, od kojih imamo samo naslove, već je čitava knjiga — u kojoj su pored uobličenih zapisa nabacani i fragmenti iz nekoliko različitih piščevih svesaka — jedna kupusara. Čitajući post-skriptume poglavlja ili panoramska predstavljanja novih likova, praćena taksativnim navođenjem karakternih opisa, utisak je da i dalje čitam drugu ili treću inačicu koncepta, a ne uobličeno delo. Gomilu drugih tehničkih i strukturalnih bubica bi takođe jedan strogi urednik ispeglao; rekao bih da su prema autoru, preminulom baš tokom pisanja romana, gajili previše poštovanja da njegov zaista nesređen rukopis makar u najmanjoj meri doteraju. Srećom, uzbudljivo je čitati ovakve stvari; dobije čovek voajersko ushićenje gledajući ovakve književne skelete, koje je potpuno odvojeno od uživanja u delu kao delu.

Elem, Lebovićeva porodična hronika iz prvog lica, koja teče od piščevog ranog detinjstva ’30-ih godina XX veka do Drugog svetskog rata, pisana je bez središnjeg zapleta ili dramskog cilja glavnog junaka. U ovakvoj slobodnoj i prirodnoj strukturi sam veoma uživao. Iako „moderno remek-delo“, SEMPER IDEM ne žvaće mozak komplikovanim proznim tehnikama i stilom koji zahteva visoko opterećenje mentalnih procesora. Priča je ispričana u crticama i epizodama, nekad više nekad manje povezanim, sa količinom likova (rodbina, prijatelji, duhovi, prikaze) jednakom broju učesnika na basket turniru; deluje na papiru možda dekoncentrisano — knjiga je zaista ogromna — naročito zbog temeljne nesređenosti rukopisa, ali je zapravo vrlo udobno, kao što može potvrditi svako ko uživa u slice of life knjigama i stripovima. Pojavi se sa vremena na vreme roman koji se iskreno može, zbog pristupačnosti pisanja a izazovnosti teme, preporučiti svima, poput SEMPER IDEMA.

Da li je SEMPER IDEM zbilja remek-delo, znaćemo kada protekne još malo vremena — dve, tri decenije, plus-minus — a ono što će Lebovićev roman za tu titulu preporučiti neće biti ni porodična melodrama, niti rogobatne i visokoparne izreke koje se su delu izriču kao aforizmi (zvuče pametno, ali zapravo nisu; isprazni su i konfuzni), već kabalistički spoj dokumentarnog memoara sa metafizičkim temama vere, života, smrti, gubitka i ljubavi. Ne znam kako izgleda istoimena predstava, koja dakle mora biti konkretizovana, postavljena, sa glumcima od mesa na scenografiji od kartona; knjiga je nasuprot tome, ako bih tražio prave reči, eterična i lelujava. Iako se događaji, kao u svakoj hronici, izlažu u linearnom vremenskom nizu, u romanu sve do 164. stranice nema datuma. U sitnom porodičnom svetu deteta, sve do puberteta junaka-pripovedača, ne postoji svest o svetu iznad rodne kuće, ulice i grada, kao da smo zatvoreni u magijskom mehuru; do kraja romana, pripovedača prate profetske utvare preminulog deda Josifa, kao i personifikovane Smrti; te se snovite vizije ponekad pretaču i u javu, i takve su scene prosto zastrašujuće i uznemirujuće, kao u Linčovom filmu; junak-pripovedač, od prvih svesnih trenutaka, opsednut je verom, Bogom, sudbinom, životom i smrću — deca inače ne mogu da pojme i svare konačnost (u svest mi dolazi epizoda BEZ ODUŠEVLjENjA, MOLIM kada Lari Dejvid pomogne jednoj devojčici da ošiša svoju lutku, da bi se dete tek posle igre rasplakalo — nije bila svesna da lutki kosa neće porasti), zbog čega junak fanatično, sa članovima svoje porodice, iako klinac, želi da priča skoro isključivo o ovim konceptima.

Italo Kalvino je u AKO JEDNE ZIMSKE NOĆI NEKI PUTNIK (Italo Calvino, SE UNA NOTTE D’INVERNO UN VIAGGIATORE, 1979, Einaudi) zapisao da postoje dve vrste priča na ovom svetu: one o stalnosti života, i one o neizbežnosti smrti (2004, Jutarnji list, str. 217). SEMPER IDEM je, istovremeno, priča o oba. Tu možemo da otvorimo priču o remek-delu.