Prošlog oktobra u antikvarnici na Hribarjevom nabrežju pronašao sam zbirku Tauferovih soneta. Bio sam dvostruko obradovan: ne samo zbog svoje manije sakupljanja soneta, što je moj večni Panini album, nego zbog saznanja da Veno Taufer uopšte ima soneta za jednu celu knjigu. Taufer je negde na istoj frekvenciji kao i Popa ili Nastasijević, što će reći eksperimentalni pesnik mitoloških remiksa, mahom svedenog izraza (ponekad doduše napiše epičnu pesmu koja nakrca i dvocifren broj strana), koji piše bez interpunkcije, bez rime, bez velikih slova. Kada takav uzme u ruke najrasprostranjeniji stalni pesnički oblik u evropskoj književnosti, to je ludo. Ni jednu pesmu odavde ne prepoznajem, niti posedujem u srpskom prevodu. Stvari poput “Telemahova pesem” koja počinje stihovima “ogrodje okostje rja kolesa cevi šasije zadah megla vlaga” uzbuđuju već pri dijagonalnom čitanju.