U početku beše reč a reč beše Bog i otada ona ostade jedna od tajni. Reč beše Bog a reč beše meso, rekoše nam. Na početku čega je ovaj početak bio reč? Obično se pretpostavlja da je izgovorena reč došla posle pisane. Sugerišem da je izgovorena reč došla posle pisane. U početku beše reč i reč beše Bog i reč beše meso… ljudsko meso… U početku pisanja. Životinje govore i prenose informacije. Ali ne pišu. One ne mogu da informaciju učine dostupnom budućim generacijama ili životinjama kojes su izvan dometa njihovog komunikacionog sistema. Ovo je krucijalna distinkcija između ljudi i drugih životinja. Korzybski, koji je razvio koncept opšte semantike, značenje značenja, ukazao je na ovu ljudsku distinkciju i opisao čoveka kao „životinju koja premošćuje vreme“. On može, putem pisanja, učiniti dostupnom informaciju drugim ljudima, i to preko svake dužine vremena. Životinje govore. One ne pišu. Tako, stari mudri pacov može znati mnogo o klopkama i otrovu, ali ne može napisati tekst O SMRTONOSNIM KLOPKAMA U VAŠEM SKLADIŠTU za Reader’s Digest sa taktikom grupnog napada na pse i sređivanju onih tipova koji trpaju čeličnu vunu u naše rupe. Neizvesno je da li bi se izgovorena reč ikada razvila preko životinjskog stupnja bez pisane reči. Pisana reč je interferencijalna u ljudskom govoru. Našem starom mudrom pacovu ne bi palo na pamet da okupi mlađe pacove i isporuči im znanje usmenom predajom zato što se čitav koncept premošćavanja vremena ne može pojaviti bez pisane reči. A šta je pisana reč? Moja osnovna teorija je da je pisana reč bukvalno virus koji je omogućio izgovorenu reč. Reč nije bila prepoznata kao virus zato što je dostigla stanje postojane simbioze sa domaćinom…

[Vrata pakla: telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije, „Elektronska revolucija: povratna sprega od Votergejta do Edenskog vrta“, V. Berouz, prev. Dušan Đorđević Mileusnić. Novi Sad: Orpheus, 2005, str. 7-9]