Знак у париској Ботаничкој башти који је био надахњујућ за француске неоавангардисте (летристе и ситуационисте), одн. за њихова размишљања о психогеографији.

Иван Шчеглов је са 19 година, под псеудонимом Gilles Ivain, написао „Правила новог урбанизма“. Година је 1953. а у тексту је зачета идеја психогеографије.

Сви градови су геолошке творевине. Не можемо да направимо ни три корака а да се не сусретнемо са утварама које су легенде овенчале славом. Крећемо се омеђеним пределом, чији нас репери непрестано вуку у прошлост. Из понеког неочекиваног угла, крајичком ока, за тренутак успевамо да доживимо простор на изворан начин, али то виђење остаје фрагментарно. Требало би га потражити на магичним местима, у народним бајкама и надреалистичким текстовима.

Архитектура је најједноставнији начин артикулације времена и простора, модулације стварности, буђења снова.

Наш пројекат би се могао упоредити са кинеским и јапанским вртовима, у којима насликани предмети делују као прави, или можда са смешним лавиринтом у Ботаничкој башти, на чијем улазу се налази будаласти натпис, који је очигледно срочио неко коме је сврака попила мозак: ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Идуће године (1954), неко у тексту „Одговор на анкету белгијске надреалистичке групе: Какво значење придајете речи поезија?“:

Поезија почива у форми градова. Зато ћемо конструисати запањујуће градске структуре. Нова лепота извираће ИЗ СИТУАЦИЈА, што значи да ће бити пролазна и проживљена.

Исте године, часопис „Потлач“, весник Летристичке Интернационале, цртица под насловом „Незапослена Аријадна“:

Довољан је само поглед да би се уочили картезијански нацрт такозваног „лавиринта“ у Ботаничкој башти и следећи знак упозорења:

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Ништа не сажима боље дух ове цивилизације. Исте оне које ћемо сасвим уништити.

(Градац, Ситуационистичка интернационала, бр. 165, 166, 167, 2008).