Тренутно уживам у есејима/прозаидама Новице Тадића. Неколико тих радова волим, а један (за сада) ми је маестралан. Испрва су сам у њима видео несналажење врхунског песника у прози, као када кошаркаш игра одбојку — атлетицизам није упитан, али је тело навикло на друге покрете; спорташ, иначе грациозан у дизању за три, делује неспретан при чекићу. Што сам више читао, више сам био у криву. Прва књига САБРАНИХ ПЕСАМА почиње кратким Тадићевим описима сваке своје збирке. Опис ОГЊЕНЕ КОКОШИ ми је на почетку изгледао смотан, неуредан; нисам навикао на нелагодан хумор од блек метал песника попут Тадића. Спојлер: Тадић је ВОЛЕО да пише такве задихане цртице (в. „Борхес је одустајао“), налик импулсивној првој руци Фејсбук коментара.

ОГЊЕНА КОКОШ, какав наслов, пламен, сулуд, ма шта ти би, ха-ха, шта ти паде на памет, јеси ли луд, или си можда сликар, мазало, луда која сања да јој је глава јаје изумрлог рептила, збиља јеси ли при себи, ипак, атрактиван наслов, да се помиње, памти, хо-хо, жар птица, чудовиште, страва, вергла сила од песника, за кафанским столом, онај што се управо вратио из клозета са капљицама мокраће на врховима ципела, као росом.

Опис ПОТУКАЧА ми се много свиђа. Пре њега су описи УЛИЦЕ и НАПАСТИ, са којима ПОТУКАЧ чини мини трилогију о урбаном Хаду:

Хитро писање, да. Моја књига УЛИЦА написана је тако. Хитро, у ходу, из првог маха. Ишао сам улицама и мислио о којечему. Био сам сличан онима који сами са собом говоре, оним ужасавајућим типовима.

—

Несрећа, злоба, беда. Искушења. И они који надиру и од којих се нико не може одбранити. Мали завојевачи, успавани зликовци. Сећам се једног, дошао је истурајући рамена напред, упитао: „Имате ли нешто оловке?“ Одмах се наметнуо том реченицом. Књига НАПАСТ сведочи о тој врсти присиле. Од нечег лепљивог и гадног само се писањем избављам.

—

Књига ПОТУКАЧ је још једна моја ходајућа књига. Површна, цинична, лака. Њу је ветар могао однети као старе новине, низ улицу. Објавио сам је, дакле, спасао сам је од бољих верзија, од дорађивања, од мајсторства које усмрћује.

Фасциниран сам ходањем у последње време. Сам много ходам, и читам о великим ствараоцима који су такође много ходали. Фискултурни стручњаци се слажу да је шетња једна од најбољих вежби јер је бесплатна, ниске напасти по зглобове & срце и изводљива где год има тла које није покривено лавом, океаном или густом џунглом. Такође отвара мозак; током шетње не морам да мислим на шетњу (шетња током које се проматра шетња је већ једна врста зен-медитације), него сам слободан да се усредсредим на албум, подкаст или своје мисли. Све у свему сјајна ствар. Осећам се стога близак са овом Тадићевом збирком ходајуће поезије. Кад смо код неуредности — да ли је дело писано офрље ако сам песник промишља своју неуредност и површост? Волим Тадићеве речи: „Спасао сам је од бољих верзија“ и „Мајсторство које усмрћује“. За неке мајсторе и површност је алатка.

Ево и оног маестралног текста. Назван је „Куће без књиге и слике, домови без Библије и Иконе“, написан је 2007. и служи као епиграф САБРАНИХ ПЕСАМА. Моћно дело. А неки глупак је мислио да је Тадић кошаркаш што не може да смечује одбојкашку лопту.

То сам много касније схватио, неким другим поводом, у приликама сличним оним прохујалим и већ помало заборављеним. Да, било је то планинско село и сав мој родни крај: куће без књиге и слике, домови без Библије и Иконе. Из тих планинских кућа извијао се тек понеки дим.

Ватра је у њима била оно најбоље, једина племенита твар, пламтећа проповед и вест да још има живих. Све друго су однели рат, болест и сиромаштво; отерали комесари, развукли активисти.

У једној од таквих кућа сам рођен и ја.

Отац је однекуд пронашао Песмарицу. Тако сам звао ту књигу. Можда је она имала и неки наслов, али га ја нисам примећивао, па као да није ни постојао. Једноставно — Песмарица.

А у Песмарици: песме о Марку Краљевићу, о ускоцима, о хајдуцима.

Мислио сам да на свету постоје само Срби и Турци и да ћемо ратовати док је света и века.

И они који су ми у минулом рату побили најбоље рођаке нису били Немци, усташе и комунисти, већ неки Турци којима није могао ништа ни Марко Краљевић ни Милош Обилић, ни Никац од Ровина ни Бајо Пивљанин. Тек ће се, мислио сам, родити јунак који ће растерати ту страшну и многобројну олош.

И нека будућа песмарица биће само о њему и његовим незамисливим мегданима.

Ко буде имао ту књигу, имаће и све друге које пожели.