Једном, на путу ка Филолошком на једну конференцију МСЦ-а, видео сам у Кнез Михаиловој некадашњег играча Партизана, тадашњег свежег тренера Мега Баскета (заборавих како су се тада звали) и тренутног помоћног тренера од синоћ првака НБА лиге, Голден Стејт Вориорса. Забленуо сам се у њега као теле у шарена врата. Поред тога што ми је Дејан Милојевић био један од центарских узора — коме није био? — човек је био ходајућа кошаркашка парабола, јер су клинце од Суботице до Врања учили како да заграђују и скаче наводећи његову технику као пример; Милојевић је, иако за петицу висок минијатурних 2,01м (за пола главе нижи од мене и за главу и по нижи од Јокића), редовно доминирао у нападачким и одбрамбеним скоковима. Ово иначе причам јер у овим записима наступам као извођач књижевних радова који пише за публику осталих књижевности настројених људи; кошаркашима су ово толико добро знани подаци да износећи их звучим банално као када бих причао о Иви Андрићу као једном занимљивом писцу који је направио бум са једном књигом о мостовима. И тако сам се забуљио у Милојевића, са руксаком око рамена, кифлом у једној руци и одштампаном мапом Београда у другој, јер ово је време далеко од преносног ГПС-а и Гугл мапа, а у БГ нисам толико често ишао. У Новом Саду обично не виђате кошаркашке јунаке ван терена, не рачунајући тада Гуровића, али то је друга прича. Екстрасензорно привучен мојим буљењем, Милојевић је усред разговора са неком екипом погледао у мене. После секунда и по конфузије, махнуо ми је и климнуо са осмехом. Махнуо сам и ја њему, и отишао. Мислио је Милојевић, дошло ми је касније, да се познајемо, или да сам неки играч; није могао тачно да ме смести, али је веровао да смо из исте Приче. Ово је успомена о мојој првој конференцији Научног састанка слависта у Вукове дане, где сам причао о вештицама у ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ.