Но тада у тој неразумљивој и спокојној агонији можемо — не увек, него често — да откријемо потресну чињеницу да је свест о сопственом ЈА оно последње што остаје присутно у свести о смрти. Особе које су „неким чудом“ остале живе (дављеници, тешки болесници, итд…) веома често казују у својим причама да су имале необичан осећај да гледају своју властиту прошлост како им у целости или у одломцима пролази пред очима халуцинантном брзином „као какав филм“, као да на прагу смрти индивидуалност обухвата себе саму и показује се у свом сјају само једном и последњи пут, као да последњу јасну мисао, последњу предоџбу свести што се гаси представља онај јецај којим је, пре него што ће издахнути, Ана де Ноај исказала оно што јој је било очигледно: „То сам ја… Још сам овде…“

(Едгар Морен, ЧОВЕК И СМРТ, прев. Бранко Јелић, БИГЗ, 1981, стр. 39)

За последњи свој рад сам истраживао антропологију смрти. Заглибљен у читање сам се запитао: како је оним истраживачима који се баве искључиво смрћу, попут антрополога, социолога, фолклориста, културолога или историчара који се кишобрански називају танатолозима? Смрт ипак није тек нека тема; лако је мени бавити се чиме се бавим (није али нема везе), али како је читати, сатима дневно, годинама, о посмртним обичајима, сахранама, лешевима, духовима, нарицањима, гробовима и гробницама? Да ли у једном тренутку све то дође до вас — када пукнете — или од тога постанете стерилисани, када смрт није више Велика тема, већ само академско усмерење? То ми је пролазило кроз главу док сам читао Моренову студију. После неколико страница сам стигао до овог одломка и дошло ми је, свесно не знам зашто, да заплачем. Затворио сам књигу; ово преписујем месец дана касније.